Kako može Bog, koji je savršen, ’zažaliti‘?

VEĆINA slučajeva u kojima se hebrejska reč naham upotrebljava u smislu „zažaliti“ odnosi se na Jehovu Boga. Postanje 6:6, 7 navodi da se ’Jehova pokaja [’zažali‘, NW] što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu‘ zbog toga što su ljudi postali toliko zli da je odlučio da ih globalnim Potopom uništi. Budući da je ’savršeno njegovo delo‘, to ne znači da je Bog zažalio u tom smislu da je pogrešio prilikom stvaranja (Ponovljeni zakoni 32:4, 5). Žaljenje je suprotno zadovoljstvu ili radosti. Dakle, jasno je da je Bog osetio žaljenje zato što je nakon stvaranja ljudi njihovo ponašanje postalo tako loše da je, izuzev Noja i njegove porodice, bio prinuđen da (s pravom) uništi čitavo čovečanstvo. Da, Bog ’ne želi da bezdušnik umre‘ (Jezekilj 33:11).

Delo Cyclopaedia od Maklintoka i Stronga komentariše: „Za Boga se kaže da se pokajao [naham, zažaliti]; ali to se može shvatiti samo u tom smislu da on menja način postupanja prema svojim stvorenjima, bilo tako što nagrađuje dobro, bilo tako što kažnjava zlo — a ta promena u načinu na koji Bog postupa posledica je promene u načinu na koji postupaju njegova stvorenja; zato se, našim rečima rečeno, za Boga može reći da se pokajao.“ (1894, tom VIII, str. 1042). Božja pravedna merila su postojana, stabilna i nepromenljiva (Malahija 3:6; Jakov 1:17). Ni pod kakvim okolnostima on neće odustati od njih, zaobići ih ili ih napustiti. Međutim, stavovi i reakcije njegovih inteligentnih stvorenja prema tim savršenim merilima i prema načinu na koji ih Bog primenjuje mogu biti pozitivni ili negativni. Pozitivni stavovi i reakcije ugađaju Bogu; negativni ga žaloste. Štaviše, stav inteligentnih stvorenja se može popraviti ili pokvariti, a pošto Bog ne menja svoja merila kako bi ih prilagodio njima, njegovo zadovoljstvo (i blagoslovi) može se stoga promeniti u žaljenje (i disciplinu ili kaznu) ili obratno. Dakle, u njegovim presudama i odlukama nema hirova, promenljivosti, nepouzdanosti ili grešaka pa zbog toga u njegovom načinu postupanja nema nepravilnosti (Jezekilj 18:21-30; 33:7-20).

Činjenica da Jehova Bog kaže da je ’zažalio‘ u slučaju nekih njegovih slugu kao u slučaju kralja Saula, koji je prestao da postupa pravedno, pokazuje da Bog ne određuje budućnost takvih osoba. To što je Bog žalio zbog Saulovog odstupanja ne znači da je pogrešio kada ga je izabrao za kralja i da je zato trebalo da žali. Umesto toga, Bog je zažalio zato što Saul, budući da je imao slobodnu volju, nije dobro iskoristio izuzetnu prednost i priliku koju mu je Bog dao i zato što je promena Saulovog ponašanja zahtevala da Bog promeni svoje ophođenje prema njemu (1. Samuilova 15:10, 11, 26).

Kada je prorok Samuilo objavio Božju nepovoljnu odluku za Saula, naveo je da „sila Izraelova ne laže niti se raskaje, jer nije on čovek da bi se raskajao“ (1. Samuilova 15:28, 29). Ljudi često propuštaju da održe svoju reč, svoja obećanja ili da poštuju dogovor; pošto su nesavršeni, oni prave greške u prosuđivanju zbog čega mogu da žale. Bogu se to nikada ne može dogoditi (Psalam 132:11; Isaija 45:23, 24; 55:10, 11).

Na primer, savez koji je Bog nakon Potopa sklopio sa „svakim telom“ bezuslovno  je garantovao da on više nikada neće prouzrokovati globalni Potop (Postanje 9:8-17, NW). Prema tome, ne postoji mogućnost da što se tiče tog saveza, Bog promeni svoju odluku ili da „zažali“. Slično tome, kada je sklopio savez sa Avrahamom, Bog je „istupio sa zakletvom“ kao ’pravnim jamstvom‘ tako da „naslednicima obećanja u obilnijoj meri pokaže nepromenljivost svoje namere“ (Jevrejima 6:13-18).

Međutim, kada daje obećanje ili sklapa savez, Bog može postaviti zahteve, to jest uslove onima kojima daje obećanje ili s kojima sklapa savez. On je obećao Izraelu da će postati ’njegovi‘ i da će biti „kraljevstvo sveštenika i svet narod“ ako budu slušali njegov glas i čuvali njegov savez (Izlazak 19:5, 6). Bog se držao saveza, ali Izraelci nisu; kršili su taj savez uvek iznova (Malahija 3:6, 7; uporedi s Nemijom 9:16-19, 26-31). Iz tog razloga, kada je Bog na kraju s potpunim pravom poništio taj savez, odgovornost za to što nije ispunio svoje obećanje bila je isključivo na Izraelcima koji su zgrešili (Matej 21:43; Jevrejima 8:7-9).

Takođe, Bog se može ’sažaliti‘ i ’odvratiti se‘ od kažnjavanja kada njegovo upozorenje o mogućoj kazni dovede do promene u stavu i ponašanju onih koji greše (Ponovljeni zakoni 13:17, NW; Psalam 90:13, NW).

Božja spremnost da oprosti onima koji se kaju, kao i to što on milosrdno oprašta čak i u slučaju greha koji se ponavljaju, primer je za sve njegove sluge (Matej 18:21, 22; Marko 3:28; Luka 17:3, 4; 1. Jovanova 1:9).