Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Čuvaj se običaja koji se ne dopadaju Bogu

Čuvaj se običaja koji se ne dopadaju Bogu

Čuvaj se običaja koji se ne dopadaju Bogu

NA VRELOM afričkom suncu, u jednom malom dvorištu stoji otvoren kovčeg. Dok ožalošćeni obilaze oko kovčega izražavajući svoju žalost, jedan stariji čovek zastaje. U očima mu se vidi duboka tuga. Naginje se nad licem pokojnika i počinje da govori: „Zašto mi nisi rekao da ćeš otići? Zašto si me tek tako napustio? Sad kad si se vratio, hoćeš li nastaviti da mi pomažeš?“

U drugom delu Afrike, rodila se jedna beba. Nikome nije dozvoljeno da je vidi. Tek nakon nekog vremena, beba se iznosi pred druge i obavlja se ceremonija davanja imena.

Nekim ljudima je čudno kada neko razgovara s pokojnikom ili kada krije novorođeno dete od drugih. Međutim, u nekim kulturama i sredinama, na gledište ljudi o smrti i rođenju, kao i na njihovo ponašanje vezano za to, snažno utiče verovanje da mrtvi u stvari i dalje postoje i da su svesni.

To verovanje je toliko snažno da prožima mnoge običaje i rituale koji obuhvataju gotovo sve aspekte života. Na primer, milioni veruju da važni trenuci i periodi u čovekovom životu — kao što su rođenje, pubertet, brak, dolazak deteta na svet i smrt — predstavljaju u stvari samo korake ka prelasku u duhovno carstvo predaka. Oni veruju da osoba koja umre i dalje nastavlja da igra važnu ulogu u životima onih koje je ostavila za sobom. Takođe veruju da će ona nastaviti svoj životni ciklus tako što će se ponovo roditi.

Da bi pokojnik mirno prošao kroz sve faze tog ciklusa, postoje brojni običaji i obredi. Na te običaje utiče verovanje da nešto u nama preživljava smrt. Pravi hrišćani izbegavaju sve običaje koji su povezani s tim verovanjem. Zašto?

U kakvom su stanju mrtvi?

Biblija je jasna kada opisuje stanje mrtvih. Ona jednostavno kaže: „Živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju... Ljubav njihova, i mržnja njihova, i zavist njihova već su propale... Nema ni dela ni misli, ni znanja, ni mudrosti u predelu smrti u koji ideš“ (Propovednik 9:5, 6, 10). Pravi obožavaoci Boga već dugo prihvataju ovu osnovnu biblijsku istinu. Razumeli su da duša nije besmrtna već umire i može biti uništena (Jezekilj 18:4). Oni su takođe saznali da duhovi umrlih ne postoje (Psalam 146:4). U drevna vremena, Jehova je strogo zapovedio svom narodu da se kloni bilo kog običaja ili rituala koji je povezan s verovanjem da su mrtvi svesni i da mogu da utiču na žive (Ponovljeni zakoni 14:1; 18:9-13; Isaija 8:19, 20).

Hrišćani iz prvog veka takođe su izbegavali sve običaje i rituale koji su bili povezani s lažnim religioznim učenjima (2. Korinćanima 6:15-17). Danas Jehovini svedoci, bez obzira na to koje su rase, kom plemenu pripadaju ili kakvog su porekla, ne drže se tradicije i običaja koji su povezani s lažnim učenjem da nešto unutar čoveka preživljava smrt.

Šta nas kao hrišćane može voditi kada treba da odlučimo da li ćemo držati neki običaj ili ne? Moramo pažljivo razmisliti o tome da li je taj običaj možda povezan s nekim nebiblijskim učenjem, kao što je verovanje da duhovi umrlih utiču na žive. Nadalje, moramo da razmislimo o tome da li ćemo ako učestvujemo u nekom običaju ili ceremoniji spotaći druge koji znaju u šta Jehovini svedoci veruju i šta naučavaju. S tim na umu, hajde da osmotrimo dva događaja — rođenje i smrt.

Ceremonije vezane za rođenje i davanje imena detetu

Mnogi običaji koji su povezani s rođenjem deteta sasvim su u redu. Međutim, u sredini gde se na rođenje gleda kao na prelazak iz duhovnog carstva predaka u ljudsku zajednicu, pravi hrišćani moraju biti pažljivi. U nekim delovima Afrike, na primer, novorođeno dete se čuva u kući i ne daje mu se ime sve dok ne prođe jedan određen period. Taj period se razlikuje od mesta do mesta, ali u svakom slučaju završava se ceremonijom davanja imena, kada se dete iznosi napolje i formalno predstavlja rođacima i prijateljima. Tada se detetovo ime zvanično objavljuje prisutnima.

U knjizi Ghana — Understanding the People and Their Culture, značenje ovog običaja objašnjava se na sledeći način: „Tokom prvih sedam dana života, smatra se da je beba u ’poseti‘ i da prelazi iz sveta duhova u život na zemlji... Beba se drži unutra i onima koji nisu članovi porodice nije dozvoljeno da je vide.“

Zašto se čeka pre nego što se obavi ceremonija davanja imena detetu? U knjizi Ghana in Retrospect objašnjava se: „Dok ne prođe osam dana, na dete se ne gleda kao na ljudsko biće. Ono je manje ili više u vezi s drugim svetom iz kog je došlo.“ U knjizi se dalje kaže: „Pošto je ime to koje, takoreći, čini dete čovekom, kada bračni par ima strah da će im dete umreti, oni obično odgađaju davanje imena sve dok ne budu sigurni da će dete ostati živo... Zato se ovaj obred prelaska ponekad naziva predstavljanje deteta i smatra se da je od velikog značaja i za dete i za roditelje. To je ceremonija koja dete uvodi u društvo i svet ljudskih bića.“

Obično jedan stariji član porodice predvodi ceremoniju davanja imena detetu. Detalji te ceremonije razlikuju se od mesta do mesta, ali u ceremoniju je obično uključeno izlivanje žrtve levanice, molitve upućene duhovima predaka kojima se izražava zahvalnost za to što je dete bezbedno stiglo na ovaj svet, kao i drugi rituali.

Vrhunac ceremonije jeste momenat kada se objavljuje detetovo ime. Iako su roditelji odgovorni za davanje imena detetu, i rođaci često imaju snažan uticaj na to. Neka imena mogu na lokalnom jeziku imati simbolično značenje, kao na primer „otišao i vratio se“, „majka je po drugi put tu“ ili „otac je ponovo došao“. U značenju nekih drugih imena krije se izjava upućena duhovima predaka da ne vraćaju novorođeno dete u svet mrtvih.

Naravno, nema ničeg lošeg u tome da se radujemo rođenju deteta. Sasvim je na mestu da se detetu da ime po nekome ili ime čije je značenje povezano s događajima uoči njegovog rođenja, a lična je odluka kada će se detetu dati ime. Međutim, hrišćani koji žele da ugode Bogu biće oprezni kako se ne bi držali običaja ili ceremonija kojima bi pokazali da se slažu s gledištem da je novorođeno dete „posetilac“ koji prelazi iz duhovnog sveta predaka u svet živih.

Štaviše, budući da mnogi na ceremoniju davanja imena detetu gledaju kao na važan ritual, trebalo bi da hrišćani paze na savest drugih i da uzmu u obzir kakav će utisak ostaviti na nevernike. Na primer, šta bi neki mogli zaključiti kada bi hrišćanska porodica držala novorođeno dete skriveno od pogleda drugih sve dok se ne izvrši ceremonija davanja imena? Kakav bi utisak ostavili ako bi ime koje daju detetu bilo u suprotnosti s njihovom tvrdnjom da su učitelji biblijske istine?

Stoga, kada odlučuju kako i kada će dati imena svojoj deci, hrišćani se trude da ’sve čine na Božju slavu‘ kako ne bi postali uzrok spoticanja (1. Korinćanima 10:31-33). Oni ne ’ostavljaju po strani Božju zapovest da bi držali predanja‘ čiji je krajnji cilj odavanje časti mrtvima. Nasuprot tome, oni odaju čast i slavu živom Bogu Jehovi (Marko 7:9, 13).

Prelazak iz smrti u život

Na smrt, kao i na rođenje, mnogi gledaju kao na prelazak; onaj ko umire prelazi iz vidljivog sveta u nevidljivo područje gde navodno prebivaju duhovi umrlih. Mnogi veruju da će duhovi predaka, za koje se veruje da imaju moć da kazne ili da nagrade žive, biti ljuti ako se prilikom sahrane ne održe izvesni običaji i rituali. To verovanje u velikoj meri utiče na način kako se obavljaju sahrane.

U sahrane prilikom kojih se nastoji umiriti mrtve često je uključen čitav niz emocija — od izbezumljenog oplakivanja i vike pored tela pokojnika do radosnih proslava nakon sahrane. Neobuzdane gozbe, opijanje i plesanje uz glasnu muziku često su deo proslava vezanih za sahranu. Sahranama se pridaje tako veliki značaj da se često i najsiromašnije porodice veoma trude kako bi sakupile sredstva za „odgovarajuću sahranu“, čak i ako zbog toga mogu upasti u teškoće i dugove.

Jehovini svedoci su tokom godina detaljno obrazlagali zašto takvi običaji vezani za sahrane nisu u skladu s Pismom. a U te običaje spadaju bdenje, žrtve levanice, razgovor s mrtvima i molbe upućene njima, ceremonijalno obeležavanje godišnjice sahrane i drugi običaji temeljeni na verovanju da nešto unutar čoveka preživljava smrt. Takvi običaji koji ne ugađaju Bogu ’nečisti‘ su i predstavljaju ’praznu prevaru‘ koja se temelji na „ljudskom predanju“ a ne na Božjoj Reči istine (Isaija 52:11; Kološanima 2:8).

Pod pritiskom da se prilagode

Izbegavanje tradicionalnih običaja za neke predstavlja izazov, posebno u zemljama gde se odavanje časti mrtvima smatra veoma važnim. Zbog toga što ne slede te običaje, na Jehovine svedoke se gleda s podozrenjem ili ih optužuju da su nedruštveni i da ne poštuju mrtve. Kritičke primedbe i snažan pritisak uticali su na neke tako da se oni, uprkos tome što imaju ispravno razumevanje biblijske istine, plaše da budu drugačiji (1. Petrova 3:14). Drugi smatraju da su ti običaji deo njihove kulture i da ih ne mogu potpuno izbegavati. Neki pak smatraju da kad bi odbili da slede takve običaje, to bi moglo uticati da se u društvu pojave predrasude prema Božjem narodu.

Mi ne želimo da bespotrebno vređamo druge. Pa ipak, Biblija nas upozorava da će naše zauzimanje čvrstog stava za istinu dovesti do neodobravanja sveta koji je otuđen od Boga (Jovan 15:18, 19; 2. Timoteju 3:12; 1. Jovanova 5:19). Mi voljno zauzimamo takav stav, znajući da moramo biti drugačiji od onih koji su u duhovnoj tami (Malahija 3:18; Galatima 6:12). Baš kao što se Isus odupro kada ga je Satana kušao nagovarajući ga da uradi nešto što se ne dopada Bogu, tako i mi odolevamo pritisku da postupamo na način koji Bog ne odobrava (Matej 4:3-7). Umesto da na njih utiče strah od čoveka, pravi hrišćani su prvenstveno zainteresovani za to da ugode Jehovi Bogu i da mu donesu čast kao Bogu istine. Oni to čine tako što ne popuštaju kada drugi vrše pritisak na njih da prekrše biblijska merila koja se tiču pravog obožavanja (Poslovice 29:25; Dela apostolska 5:29).

Načinom na koji gledamo na mrtve možemo doneti čast Jehovi

Normalno je da osećamo duboku emocionalnu bol i žalost kada nam voljena osoba umre (Jovan 11:33, 35). Sasvim je prikladno i predstavlja izraz ljubavi gajiti lepe uspomene na svoje voljene i organizovati dostojanstvenu sahranu. Međutim, premda doživljavaju veliku žalost zbog smrti voljenih, Jehovini svedoci se ne upliću u tradicije koje se ne dopadaju Bogu. To nije lako za one koji su odrasli u kulturama u kojima vlada veliki strah od mrtvih. Može nam biti teško da održimo ravnotežu kada smo ožalošćeni zbog smrti nekoga ko nam je blizak. Pa ipak, verni hrišćani su ojačani snagom od Jehove, ’Boga svake utehe‘, a i suvernici im pružaju podršku punu ljubavi (2. Korinćanima 1:3, 4). Snažna vera da će mrtvi, koji nisu svesni ničega i koji su u Božjem sećanju, jednog dana ponovo oživeti, pruža hrišćanima svaki razlog da se drže potpuno odvojeno od nehrišćanskih običaja vezanih za sahrane, koji poriču uskrsenje.

Zar nismo dirnuti što nas je Jehova pozvao ’iz tame u svoje čudesno svetlo‘? (1. Petrova 2:9). Dok doživljavamo radost rođenja i trpimo žalost zbog smrti, neka nas snažna želja da činimo ono što je ispravno i naša duboka ljubav prema Jehovi Bogu uvek navode da ’hodimo kao deca svetla‘. Nemojmo nikada dozvoliti da u duhovnom pogledu budemo ukaljani nehrišćanskim običajima koji se ne dopadaju Bogu (Efešanima 5:8).

[Fusnota]

a Molimo te da vidiš brošuru Duhovi umrlih — mogu li ti pomoći ili ti naškoditi? Da li zaista postoje?, koju su izdali Jehovini svedoci.