НАКОН рођења, Мојсије се нашао у смртној опасности. Његов народ је потицао од групе номадских породица које су се са својим оцем Јаковом, или Израелом, настаниле у Египту како би избегле глад. Деценијама су живели у миру са својим суседима Египћанима. Али онда је наступила застрашујућа промена. Један поуздан историјски извештај каже: „У Египту би подигнут нов краљ... Он рече народу своме: Гле синови Израелови посташе народ већи и силнији од нас. Него хајде будимо опрезни према њима; не дајмо им да се множе.“ Шта су Египћани тиме намеравали? Да израелски народ ставе под своју контролу тако што ће их подвргнути ’тешком ропству‘ и затим наредити њиховим бабицама да побију сву новорођену мушку децу (Излазак 1:8-10, 13, 14). Међутим, захваљујући храбрости израелских бабица које нису послушале то наређење, Израелци су и даље бројчано расли. Зато је египатски краљ издао наредбу: „Свако мушко дете које се роди бацићете у реку [Нил]“ (Излазак 1:22).

Амрам и Јохаведа, један израелски брачни пар, „нису се бојали краљеве наредбе“ (Јеврејима 11:23). Јохаведа је родила сина који је касније описан као „врло леп пред Богом“ * (Дела апостолска 7:20). Можда су на неки начин разазнали да то дете има Божју наклоност. У сваком случају, нису дозволили да се њихово дете погуби. Ризикујући свој живот, одлучили су да га сакрију.

Након три месеца, родитељи га више нису могли скривати. Пошто нису имали другог избора, Јохаведа је бебу сместила у једну корпу од папируса и спустила је у реку Нил. Тиме је несвесно покренула догађаје који ће водити до тога да њен син уђе у историју (Излазак 2:3, 4).

Данас многи изучаваоци ове догађаје одбацују као обичну измишљотину. „Чињеница је“, пише часопис Christianity Today, „да [током година] није пронађен ниједан директан археолошки доказ о боравку израелске деце у Египту.“ Иако можда нема директних  материјалних доказа, постоји пуно индиректних доказа да је библијски извештај веродостојан. У својој књизи Israel in Egypt, египтолог Џејмс Хофмајер пише: „Археолошки докази јасно показују да су у Египат често свраћали народи с подручја Леванта [које обухвата земље око источног дела Медитерана], нарочито због климатских поремећаја који су изазивали суше... Стога је Египат у периоду који је приближно трајао од 1800. до 1540. пре н. е., био привлачан за миграцију народа из западне Азије који су говорили семитским језицима.“

Надаље, одавно је потврђено да је библијски опис ропства у Египту тачан. У књизи Moses — A Life пише: „Могло би се рећи да је библијски извештај о тлачењу Израелаца  потврђен често репродукованим цртежом из једне старе гробнице у Египту на ком је врло детаљно приказана група робова како прави опеке од блата.“

Такође звучи истинито библијски опис мале корпе коју је Јохаведа користила. Библија каже да је била направљена од папируса, који су, према Куковом делу Commentary, „Египћани обично користили за прављење лаких и брзих чамаца“.

Међутим, зар не звучи мало невероватно да би вођа једног народа хладнокрвно заповедио убиство новорођенчади? Изучавалац Џорџ Ролинсон подсећа нас: „Чедоморство... је било веома заступљено на различитим местима и у различито време, и сматрало се нечим уобичајеним.“ Заиста, без много размишљања можемо навести подједнако окрутне примере масовних убистава у савремено доба. Можда библијски извештај може бити узнемиравајућ, међутим, он је и те како веродостојан.

Живот Јохаведине бебе није био препуштен случају. Она „спусти [корпу] у трску крај реке [Нил]“. Вероватно се надала да ће је неко на том месту пронаћи. Ту је, вероватно редовно долазила да се купа фараонова ћерка * (Излазак 2:2-4).

Мала корпа је била брзо уочена. Када ју је фараонова ћерка отворила, „виде дете; беше мушко дете које плакаше. Њој се сажали, те рече: То је јеврејско дете“. Египатска принцеза је одлучила да га усвоји. Име које су му дали родитељи пало је у заборав. Он је данас у читавом свету познат по имену Мојсије * — које му је дала његова помајка (Излазак 2:5-10).

Међутим, зар није чудно да би египатска принцеза усвојила такво дете? Није, јер се у египатској религији научавало да су добра дела услов за одлазак на небо. Што се самог усвајања тиче, археолог Џојс Тилдзли запажа: „Жене у Египту су биле равноправне с мушкарцима. Уживале су, барем теоретски, иста законска и економска права и... могле су да усвоје некога.“ Заправо, један древни папирус о усвајању говори да је једна Египћанка усвојила своје робове. Што се тиче унајмљивања Мојсијеве мајке као дојиље, дело The Anchor Bible Dictionary каже: „То што је Мојсијева биолошка мајка била плаћена да га доји... подсећа на идентичну праксу која се помиње у уговорима о усвајању нађеним у Месопотамији.“

Сада када је усвојен, да ли ће његово јеврејско порекло бити сакривено од њега као нека непожељна истина? Управо се тако нешто приказује у неким холивудским филмовима. Писмо говори сасвим супротно. Марија, Мојсијева сестра, вешто је уредила да га доји његова мајка, Јохаведа. Та побожна жена сигурно не би сакрила истину од свог сина! Такође, пошто су се у древно доба деца дојила неколико година, Јохаведа је имала довољно времена и прилика да поучи Мојсија о ’Богу Аврахамовом, Богу Исаковом и Богу Јаковљевом‘ (Излазак 3:6). Та духовна поука показала се врло корисном за Мојсија, јер када је фараонова ћерка у потпуности преузела бригу о њему, „Мојсије би поучен свој египатској мудрости“. Тврдња историчара Јосифа да је у рату против Етиопије Мојсије напредовао до чина генерала не може се доказати. Међутим, Библија сведочи да Мојсије „беше силан у својим речима и делима“ * (Дела апостолска 7:22).

 Мојсије је вероватно до своје 40. године био оспособљен да постане истакнута личност у Египту. Да је остао у фараоновом дому могао је имати моћ и богатство. Онда се догодило нешто што је променило његов живот.

Једног дана Мојсије „виде да један Египћанин бије човека Јеврејина између браће његове“. Током година, Мојсије је уживао у погодностима које су красиле како свет Јевреја тако и свет Египћана. Међутим, када је видео како је његов сународник претучен — можда тако да му је и живот био у опасности — био је подстакнут да донесе одлуку која ће изменити његов живот (Излазак 2:11). „Одбио [је] да се зове сином фараонове кћери, изабравши да буде злостављан заједно с Божјим народом“ (Јеврејима 11:24, 25).

Мојсије је предузео брзу и неопозиву акцију: „Он... уби Египћанина и закопа га у песак“ (Излазак 2:12). То није био чин човека „који је попустио изненадном изливу гнева“, као што је тврдио један критичар. Премда је Мојсије имао погрешна очекивања, ипак је тиме показао веру у Божје обећање да ће избавити Израел из Египта (Постање 15:13, 14). Можда је наивно веровао да ће тим својим поступком покренути свој народ на побуну (Дела апостолска 7:25). Међутим, на његово разочарање, његови сународници нису хтели да га признају за свог вођу. Вест о убиству стигла је до фараона и Мојсије је био принуђен да побегне у изгнанство. Настанио се у Мадијаму, оженивши се женом по имену Сефора, ћерком поглавице једног номадског племена, који се звао Јотор.

Дугих 40 година, Мојсије је водио скроман живот као пастир, а његова нада да ће бити избавитељ сасвим се угасила. Међутим, једног дана одвео је Јоторова стада на једно место близу горе Хорив. Тамо му се у горућем грму појавио Јеховин анђео. Представите себи следећу сцену: Бог заповеда Мојсију: „Ти ћеш извести народ мој, синове Израелове, из Египта“. Међутим, Мојсије сада оклева, плаши се и несигуран је у себе. „Ко сам ја“, правда се, „да идем Фараону, и да изведем синове Израелове из Египта?“ Чак открива један свој недостатак који неки филмски редитељи не приказују: Он очигледно има неку говорну ману. Како се само Мојсије разликује од хероја из древних митова и легенди! Након четрдесет година које је провео живећи као пастир постао је понизан и благ. Иако је Мојсије несигуран у себе, Бог је уверен да је он подесан да буде вођа! (Излазак 3:1–4:20).

Мојсије напушта Мадијам и долази пред фараона, захтевајући од њега да ослободи Божји народ. Када тврдоглави монарх то одбија, десет разорних невоља погађају Египат. Када у десетој невољи египатски  прворођенци губе живот, понижени фараон коначно ослобађа Израелце (Излазак, од 5. до 13. поглавља).

Већина читалаца добро је упозната са овим догађајима. Међутим, да ли су то историјски догађаји? Пошто фараоново име није наведено, неки тврде да је тај извештај сигурно измишљен. * Међутим, Џејмс Хофмајер, који је раније цитиран, запажа да су египатски писари често намерно изостављали имена фараонових непријатеља. Он каже: „Сигурно је да историчари не би порицали историјску тачност битке код Мегида под вођством фараона Тутмоса III зато што нису забележена имена краљева Кадиса и Мегида.“ Хофмајер износи претпоставку да је име фараона изостављено из „добрих разлога теолошке природе“. Један од разлога је тај што се тако пажња скреће на Бога, а не на фараона.

И поред тога, критичари се не слажу са причом о масовном одласку Јевреја из Египта. Изучавалац Хомер Смит је тврдио да би тако велик догађај „сигурно оставио видљиве трагове у египатској или сиријској историји... Вероватније је да је прича о изласку један искривљен или измишљен извештај о бекству релативно малог броја људи из Египта у Палестину“.

 Тачно је да није пронађен ниједан египатски извештај о том догађају. Међутим, Египћани се сигурно нису устезали од тога да промене историјске извештаје када је истина била понижавајућа или када је била против њихових политичких интереса. Када је Тутмос III дошао на власт, покушао је да избрише свако сећање на своју претходницу, Хатшепсут. Египтолог Џон Реј каже: „Њени записи су уништени, њени обелисци опасани зидом, а њени споменици заборављени. Њено име се не појављује у каснијим аналима.“ Слични покушаји да се измене или прикрију неугодне чињенице дешавају се и у савремено доба.

Што се тиче недостатка археолошких доказа за боравак у пустињи, морамо имати на уму да су Јевреји били номади. Они нису подизали градове, нити су узгајали пољопривредне културе. По свој прилици, за собом су остављали тек нешто више од трагова у песку. Па ипак, уверљив доказ за тај њихов боравак може се наћи у самој Библији. Указивања на њега налазе се у целој тој светој књизи (1. Самуилова 4:8; Псалам 78; Псалам 95; Псалам 106; 1. Коринћанима 10:1-5). Значајно је то што је и Исус Христ посведочио да су се догађаји у пустоши заиста одиграли (Јован 3:14).

Зато нема никакве сумње да је библијски извештај о Мојсију веродостојан. Па ипак, с обзиром да је он живео доста давно, какав утицај може имати на наш живот?