Пређи на садржај

Пређи на садржај

Мој сусрет с једном „изумрлом“ птицом

Мој сусрет с једном „изумрлом“ птицом

Мој сусрет с једном „изумрлом“ птицом

ОДУВЕК сам био очаран разноликошћу и лепотом птичјег света. Док сам се припремао за путовање на Бермудска острва, читао сам у једном приручнику о реткој птици која се зове бермудски зовој. „Малобројна популација која је опстала“, пише једна књига о птицама, „ограничена је на групу острва Кастл Харбур, најудаљенији део Бермуда. Ту се ове птице налазе под сталним надзором и заштитом.“

То је побудило моје интересовање! Пошто сам желео да лично видим ту егзотичну птицу, ступио сам у контакт са др Дејвидом Вингејтом, некадашњим стручњаком за заштиту природе. Он је сада у пензији, али у то време био је задужен да брине о животињском свету на острвској групи Кастл Харбур. Др Вингејт се љубазно сложио да му се придружим у обиласку заштићеног подручја где се бермудски зовој гнезди.

„Живи музеј“

Природни резерват Кастл Харбур смештен је у близини главног дела Бермудских острва, која се налазе у Атлантском океану, око 900 километара источно од Северне Каролине (САД). Острво Нонсач највеће је од девет малих острва која сачињавају овај резерват. Обухвата око шест хектара и смештено је на источном крају Бермуда. Под надзором др Вингејта, претворено је у „живи музеј“, место где би се покушало са обнављањем преосталих биљних и животињских врста које потичу са Бермудских острва.

Др Вингејт и ја крећемо његовим малим моторним чамцем са острва Нонсач до једног острвца које се налази у близини. Дан је диван и ведар. Један орао рибар лагано једри изнад мирног мора, а бело перје на доњој страни његових крила одражава трепераву тиркизноплаву боју воде. Прекрасне жутокљуне тропске птице које на Бермудима зову дугорепке, изводе свој живахан ритуал удварања у лету, при чему њихово дугачко репно перје лелуја горе-доле. Овај призор би ме иначе одушевио, али данас могу да мислим само на бермудског зовоја.

„Изумрли“ бермудски зовој се поново појављује

Др Вингејт објашњава: „Први насељеници приметили су морске птице које су се враћале на копно само ноћу или када су се гнездиле — што је карактеристично за бермудске зовоје. У то време било је на десетине хиљада ових птица, али ситуација се променила. Око 1560. године Шпанци су донели свиње на ова острва. То је било погубно за популацију бермудских зовоја, јер су свиње јеле њихова јаја, а вероватно и пилиће, као и одрасле птице. Бермудски зовоји су такође били саставни део исхране насељеника. Када су 1614. године пацови игром случаја доспели на Бермуде, страдало је још више зовоја. Пацови су пливали до малих острва на којима су се зовоји гнездили и јели су њихова јаја и пилиће. До 1630, број ових птица којих је некад било на хиљаде, толико се смањио да се веровало да су потпуно истребљене.“

Трудећи се да надјачам звук мотора, питам: „Како су зовоји поново откривени?“

Др Вингејт одговара: „Године 1906, природњак Луис Маубри је на једном острву у Кастл Харбуру видео морску птицу необичног изгледа. Испоставило се да је то бермудски зовој. Касније, 1935. године, пронађен је птић који је угинуо након што је ударио у светионик. Затим је 1945. на једној плажи на Куперовом острву, у склопу Бермуда, нађена угинула одрасла птица. То је пружило довољно разлога за организовање експедиције која би потражила још примерака ове ’истребљене‘ врсте. Предводили су је др Роберт Кушман Марфи, из Америчког природњачког музеја, и Луис С. Маубри, управник Бермудског државног акваријума — син Луиса Маубрија, који је 1906. године пронашао бермудског зовоја.“

Др Вингејт се са осмехом присећа: „За мене је била изузетна предност што сам позван да се придружим тој експедицији, посебно зато што сам био само 15-годишњи школарац очаран птицама! Тај дан — недеља, 28. јануар 1951, утицао је на читав мој живот. Никада нећу заборавити усхићење на лицу др Марфија када су он и Маубри успели да помоћу ужета извуку живог зовоја из дубоке пукотине! Влада је одмах прогласила острвца у Кастл Харбуру резерватом за бермудске зовоје. Острво Нонсач постало је део резервата 1961, а моја супруга и ја смо се следеће године преселили тамо да бих ја могао да радим као управник.“

„Колико зовоја сте нашли током те прве експедиције?“, питам га док се приближавамо резервату.

„Прве године пронађено је само осам парова који су се гнездили“, одговара он. „Било је веома тешко утврдити где се налазе гнезда, тако да је прошло десет година док није пронађена читава популација која се у то време састојала од 18 парова који су се гнездили. Након 35 година рада на очувању ове врсте, њихов број се повећао на укупно 52 пара.“

Људи пружају помоћ

„Бермудски зовоји се гнезде у два до три и по метра дугачким јамама које су закривљене, тако да светлост не допире до гнезда“, наставља др Вингејт. „Да би зовоји имали више места за гнежђење, почели смо да правимо јаме. То смо чинили тако што смо копали мале канале које смо затим покривали слојем бетона. Део за гнездо на крају јаме има поклопац који се може уклонити. Захваљујући томе, можемо да проверавамо гнезда како бисмо видели да ли је јаје положено и да ли се пиле излегло или није. Када птица напусти јаје из ког се није излегло пиле, можемо га узети како бисмо га испитали и покушали да утврдимо у чему је проблем. Средином 1960-их, многе птице су путем хране уносиле инсектицид DDT, услед чега је љуска јајета постајала танка и ломљива. Сада смо забринути јер постоји могућност да хемикалије као што је PCB [полихлорисани бифенил] имају исти ефекат. Иако је PCB забрањен у Северној Америци и у Европи, још увек се користи у многим земљама у развоју.“

Постоје и други проблеми. Др Вингејт каже: „Бермудски зовоји воде непрестану борбу око места за гнежђење са агресивнијим тропским птицама. Некад се деси да зовој свије гнездо унутар плитке јаме, а затим се нека тропска птица досели баш на улаз! Безобзирни уљез ће уништити јаје или напасти и убити пиле зовоја. Пошто се обе птице увек враћају у исто гнездо, тај проблем се наставља из године у годину. Да бисмо заштитили зовоје, почели смо да постављамо једноставне дрвене преграде на улазима јама у којима се они гнезде. На тим преградама налази се елипсасти отвор који је довољно велик да зовој може ући унутра, али мало веће тропске птице се не могу провући кроз њега. У овом случају, три милиметра значи разлику између живота и смрти.“

У резервату

Коначно стижемо на мало острво. Бирајући повољан тренутак између два таласа, пажљиво излазимо из чамца на неравно, каменито тло. Да бисмо стигли до гнезда, морамо се успињати преко стрмих, оштрих стена. До једног гнезда се може доћи само помоћу мердевина. За др Вингејта, то је можда уобичајена ствар, али за мене је ово јединствен и узбудљив доживљај!

Др Вингејт проверава свако гнездо, анализирајући податке. Да ли парови и даље посећују своја гнезда? Да ли се по траговима види да су улазили у јаме и излазили из њих? Има ли јаја из којих се нису излегли птићи? Пронашли смо једно такво јаје, али пошто га родитељи још нису напустили, др Вингејт га оставља у гнезду. Бермудски зовоји често истрајно леже на јајету из ког се није излегло пиле, не намеравајући да одустану. Др Вингејт је такође открио нешто неочекивано — пронашао је пиле на месту где није ни приметио да је било положено јаје! Након овог открића, заборављамо на разочарање због јајета које смо малопре оставили у гнезду.

Да је све то вредно труда постаје очигледно када др Вингејт склони поклопац иза кога се налази гнездо и ја угледам мало, сиво паперјасто клупче — пиле бермудског зовоја. Оно се повремено мало помера, јер му смета светлост. У осталим јамама наилазимо на одрасле птице које леже на јајима.

Др Вингејт је спасао многе птиће који су били у опасности. Једна тропска птица напала је једног птића и сломила му кљун. Очајнички покушавајући да га спасе, Вингејт му је залепио кљун. Како се само изненадио и обрадовао када је он преживео! Другом приликом, пронашао је слабашног птића кога су родитељи прерано напустили. Чувао га је у кутији и давао му рачиће, лигње, рибље уље и витамине све док није био спреман да одлети на море. Напори да се обнови популација бермудског зовоја полако почињу да дају резултате. У ствари, ова птица је постала симбол наде за поборнике очувања природних богатстава из целог света. Др Вингејтов циљ је да на острву Нонсач једног дана буде 1 000 парова бермудских зовоја. Остаје да се види да ли ће се његов сан остварити.

Сусрет са „изумрлим“ бермудским зовојем подстакао ме је на размишљање. Заиста, ако Створитељ запажа кад један обичан врабац падне на земљу, он сигурно види када је цела једна врста угрожена (Матеј 10:29). Како је утешно знати да ће доћи време када људи више неће угрожавати опстанак било које врсте на земљи! (Исаија 11:6-9) — Приложено.

[Мапе на 16. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

БЕРМУДСКА ОСТРВА

Острво Нонсач

[Слика на 18. страни]

Бермудски зовој у гнезду

[Извор]

Jeremy Madeiros, Conservation Officer, Bermuda

[Слика на 18. страни]

Улаз у јаму где се зовој гнезди

[Слика на 18. страни]

Др Вингејт показује преграду на улазу у јаму унутар које је зовој свио гнездо

[Извори слика на 16. страни]

Jeremy Madeiros, Conservation Officer, Bermuda

Земља: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Извори слика на 17. страни]

© Brian Patteson

Jeremy Madeiros, Conservation Officer, Bermuda