Estonija

DOBRO DOŠLI u Estoniju! Očaraće vas živopisna lepota ovog prelepog baltičkog dragulja — šume i livade, priobalna sela, preko 1 400 jezera i više od 1 500 ostrva. Skoro polovina Estonije prekrivena je gustim šumama i šipražjem, što su ostaci prastarih šuma koje su nekada pokrivale veći deo Evrope. Ova zemlja nije mnogo veća od Švajcarske ili Danske i spada u najmanje evropske države.

Ustanovićete da ljubazni, ali i suzdržani stanovnici ove prelepe zemlje imaju zaista izvanredne osobine. To su uglavnom dobro obrazovani ljudi, imaju visoku stopu pismenosti i vole da čitaju.Premda oko 30 procenata stanovništva govori ruski, zvanični jezik je estonski. Taj jezik nije lako naučiti, jer je veoma složen. Primera radi, u estonskom postoji nekoliko izraza za reč „ostrvo“ u zavisnosti od njegovog izgleda, veličine i starosti.

BURNA PROŠLOST

Nad Estonijom su jedan za drugim vladali moćni susedi. Nemački viteški red i danska vojska osvojili su ovu zemlju početkom 13. veka, nakon čega su se Danci, Litvanci, Norvežani, Poljaci, Rusi i Šveđani vekovima borili za prevlast nad ovom njom.

Nakon što je više od jednog veka Švedska dominirala ovim područjem, vlast je preuzela Rusija 1721. godine. Posle kratkog perioda nezavisnosti od 1918. do 1940, Sovjetski Savez je okupirao i anektirao Estoniju. Godine 1941.  okupirala ju je nacistička Nemačka, ali ju je 1944. preuzeo Sovjetski Savez. Estonija je skoro 50 godina bila deo Sovjetskog Saveza, sve do 1991. kada je postala prva sovjetska republika koja je proglasila nezavisnost.

Kako su ovi događaji uticali na Jehovine svedoke u Estoniji? Šta se dešavalo sa slugama istinitog Boga tokom okrutne nemačke okupacije i tokom teškog razdoblja sovjetske vlasti? Pročitajte zanimljiv izveštaj o njihovoj veri, hrabrosti i domišljatosti za vreme žestokog progonstva.

POSLEDICE UTICAJA KRIVE RELIGIJE

Krstaši koji su u 13. veku prodrli u Estoniju nametnuli su stanovništvu „hrišćanstvo“ oštricom mača. Međutim, to obraćenje je bilo samo formalno. Nakon toga su u čitavim selima ljudi prskali vodom sebe i svoje kuće kako bi sprali to prisilno krštenje, a zatim su se vratili svojim paganskim bogovima. Nastavili su da obožavaju prirodu i da upražnjavaju svoje paganske obrede sve dok se oni postepeno nisu isprepletali s katoličkim verovanjima.

U 17. veku Estonci su se preobratili na luteranstvo, a kasnije je Ruska pravoslavna crkva postala zvanična crkva u Estoniji. Godine 1925, crkva i država su se odvojile. Prema jednom istraživanju, samo 14 procenata Estonaca je reklo da religija zauzima važno mesto u njihovom svakodnevnom životu.

Međutim, u novije vreme su mnogi Estonci prihvatili istinu iz Božje Reči, to jest ’zdravo učenje koje je u skladu sa slavnom dobrom vešću srećnog Boga‘ (1. Tim. 1:10, 11). Kao rezultat toga, od 1991. godine broj Jehovinih svedoka koji objavljuju  Božje Kraljevstvo porastao je sa manje od 1 000 na preko 4 000. Ali kako je dobra vest uopšte stigla u ovu malu državu?

„IMAŠ USTA“

Početkom 20. veka, dok su bili u Sjedinjenim Državama, Martin Kose i njegov brat Hugo dobili su neke publikacije koje su izdali Istraživači Biblije (kako su se Jehovini svedoci tada zvali). Pošto se Martinu veoma dopalo ono što je saznao, zabrinuo se za ljude u svojoj domovini, jer je znao da tamo nema nijednog Istraživača Biblije. U jednoj brošuri je pronašao adresu centrale u Njujorku. Kasnije je otišao tamo i rekao bratu Raterfordu šta ga muči, pošto je on u to vreme nadgledao delo Istraživača Biblije.

„Šta da radim?“, pitao ga je Martin.

„Pa, imaš usta, zar ne?“, odgovorio mu je brat Raterford. „Onda idi tamo i pričaj.“

Martin je upravo to i uradio. Vratio se u Estoniju otprilike 1923. i počeo da propoveda, postavši tako prvi Istraživač Biblije u toj zemlji. Martin je preneo svojoj porodici biblijsku istinu, a njegov sin  Adolf je postao veran Božji sluga i pravi oslonac drugoj braći u teškim vremenima koja su usledila. Martinov brat Hugo takođe je postao Istraživač Biblije, ali se nikada nije za stalno vratio u Estoniju.

„NEĆEŠ BITI SAM“

Na kongresu Istraživača Biblije u Londonu 1926. brat Raterford je pitao ko bi želeo da ode u neku od baltičkih zemalja. Javili su se Albert Vest, Persi Danam i Džejms Vilijams. Ubrzo nakon toga dobili su zadatak da organizuju delo propovedanja dobre vesti u Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Vilijam Dej koji je tada iz Danske nadgledao delo u severnoj Evropi otputovao je sa Albertom Vestom u Talin, glavni grad Estonije. Nakon što su našli sobu za Alberta, brat Dej ga je potapšao po ramenu i rekao: „Pa, doviđenja Alberte. Nećeš biti sam. Uskoro će ti stići Stražarska kula!“

Kolporteri, kako su pioniri tada bili poznati, dolazili su iz Engleske, Nemačke i drugih zemalja da pomognu, ali nisu mogli ostati dugo jer je bilo teško produžiti vizu. Kolporteri iz Finske su se uglavnom brzo prilagođavali pošto su estonski i finski srodni jezici. Desetine punovremenih objavitelja iz drugih zemalja vredno su i obilno sejali seme o Kraljevstvu.  Stranci, koji su u to vreme bili prava retkost, bili su srdačno dočekivani i često su dobijali nadimke, kao što je na primer „Finska Mina“. Ako je govornik bio iz Velike Britanije, jednostavno su ga predstavili kao „Londonca“.

PRVA PODRUŽNICA

Bilo je teško naći odgovarajuće mesto za kancelariju, a pošto su ljudi smatrali da su stranci bogati od njih bi tražili više novca za kiriju. Pa ipak, 1926. godine otvorena je podružnica u jednom malom stanu u Talinu u ulici Krojcvaldi 17, a Albert Vest je bio sluga podružnice. Te iste godine su objavljene i prve brošurice na estonskom, a među njima i brošurica Milioni koji sada žive neće nikada umreti!

Jedna mlada Estonka, Hilda Ang, čula je za istinu od svoje prijateljice. Kada je došla u podružnicu da uzme literaturu, jedan brat iz Nemačke ju je zamolio da mu pomogne oko  prevođenja njegovog javnog predavanja. Ona mu je pomogla, a 1928. godine bila je pozvana da radi kao prevodilac. Kasnije se udala za jednog brata iz Velike Britanije, Aleksandera Brajdsona, koji se zbog propovedanja doselio u Estoniju. Pokazalo se da je Hilda dobar i vredan prevodilac, a kasnije kada je delo bilo zabranjeno i kada je s mužem morala da napusti zemlju, ona je nekoliko narednih decenija tajno prevodila u inostranstvu. Bračni par Brajdson je u punovremenoj službi ukupno proveo više od 100 godina.

Harfa Božja je bila prva knjiga koju su 1928. godine Istraživači Biblije objavili na estonskom. Osim toga, na estonskom je pre Drugog svetskog rata izlazila i Stražarska kula, a prevedeno je još sedam knjiga, kao i brojne brošurice.

 PRVI OBJAVITELJI DOBRE VESTI

Kolporteri su na svojim biciklima prelazili ogromno područje, a spavali su tamo gde su mogli dobiti smeštaj, bilo u seoskim kućama bilo na plastovima sena. Ljudi su bili siromašni, ali su voleli da slušaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Zato su punovremeni objavitelji provodili u službi propovedanja između 150 i 200 sati mesečno, a jedna sestra je jednom izvestila čak 239 sati. Bili su vredni, hrabri i istrajni u službi. Evo kako je jednoj našoj sestri izgledao prvi dan u službi propovedanja:

„Znaš li da voziš bicikl?“, pitala ju je jedna revna sestra koja je došla iz Finske.

„Znam“, odgovorila je ona.

„E pa onda idemo na Saremu“, rekla je oduševljeno Finkinja, misleći na najveće estonsko ostrvo koje je bilo udaljeno oko 200 kilometara.

Kada su stigle do prvog sela na Saremi, sestra iz Finske je predložila: „Ti možeš početi odavde, a ja ću početi s drugog kraja. Uveče ćemo se naći u centru sela.“ Ova nova sestra nikada ranije nije propovedala, ali je već na prvim vratima osetila Jehovinu pomoć, što joj je ulilo samopouzdanje, tako da je uživala sve do kraja putovanja.

Helin Aldonen (kasnije Grenlund) naišla je na ljude sa ostrva Vormsi koji su govorili stranim jezikom.

„Zar vi ne govorite estonski?“, pitala je te ostrvljane.

„Ne, mi govorimo švedski“, odgovorili su.

„A da li imate knjige na švedskom?“, pitala je Helin.

 „Nemamo ih već nekoliko stotina godina“, rekli su oni, preuveličavajući stvari.

Razumevši da ovim ljudima sa ostrva Vormsi treba literatura na švedskom, Helin je odlučila da na to ostrvo dođe s Fani Hijetala, koja je govorila švedski.

„Uzele smo sve knjige na švedskom koje smo našle u podružnici i otišle na ostrvo“, kaže Helin. „Za tri dana smo obradile celo ostrvo i podelile skoro svu literaturu koju smo ponele. Decenijama kasnije čula sam za jednog brata iz Švedske koji je upoznao istinu preko knjiga koje je dobio na Vormsiju.“ Objavitelji Kraljevstva su se mnogo puta uverili u istinitost reči iz Propovednika 11:6, gde stoji: „Ujutru sej seme svoje i do večeri neka ti ruka ne počiva. Jer ne znaš gde će uspeti.“

PROBLEMI S KOJIMA SU SE KOLPORTERI SUOČAVALI

Nije bilo lako biti kolporter. Zimi su, na skijama ili peške, dnevno prelazili između 20 i 40 kilometara. Bilo je veoma hladno, a retko kad su imali udobno prenoćište. Pošto su sa sobom nosili kutije s literaturom, mogli su poneti samo najosnovniju hranu i najneophodnije lične stvari. Zbog jakih kiša putevi su često bili neprohodni. Kolporteri su mnogo puta bili prinuđeni da spavaju napolju. Za ovakav vid službe bila je potrebna izuzetna fizička snaga i izdržljivost. Međutim, kako su ovi predani objavitelji gledali na svoju službu?

„Uvek sam imao ono što mi je zaista bilo potrebno“, kaže Vilho Eloranda, jedan revni brat  iz Finske koji je mnoge mesece proveo propovedajući u udaljenim područjima. „Uglavnom sam svaki dan dobijao hranu i pronalazio prenoćište u zamenu za literaturu. Jako retko mi je bio potreban novac. Kada bi se približilo veče počeo bih da tražim prenoćište. Retko ko je odbio da mi pruži prenoćište, posebno kada je već bilo kasno ili kada je sledeće imanje bilo suviše daleko.“

Vilho dalje kaže: „Toliko sam bio zaokupljen prenošenjem dobre vesti o Kraljevstvu da skromni životni uslovi nikako nisu umanjili zadovoljstvo i radost koje mi je delo propovedanja pričinjavalo.“

Ova vredna braća i sestre su podelili ogromnu količinu literature i tako su utrli put za budući napredak dela. Godine 1929. šačica objavitelja je podelila ukupno 53 704 knjiga i brošurica.

Adolf Kose kaže: „U Estoniji je bilo oko 30 kolportera i oni su do Drugog svetskog rata obradili celu zemlju.“

Još uvek se primećuju rezultati rada tih prvih objavitelja. Primera radi, Jehovini svedoci su početkom 1990-ih sreli jednu stariju ženu, Rut. Njihova poruka joj je zazvučala poznato. Setila se da je pre više od 60 godina slušala jednu ženu iz Nemačke koja je bila Istraživač Biblije i koja je nekoliko puta bila kod njene komšinice. Iako je Rut sada već skoro gluva i u poodmaklim godinama prihvatila je da proučava Bibliju i krstila se — skoro 70 godina nakon svog prvog kontakta sa Svedocima.

RAD PODRUŽNICE U POČETKU

U početku je podružnica služila i kao mesto na kom su se održavali kongresi. Na prvom  kongresu, u junu 1928, bilo je 25 prisutnih, a četvoro se krstilo. Sledeće godine je došlo 80 braće iz Finske da bi pomogli oko organizovanja kongresa i u delu propovedanja.

Albert Vest, koji je bio sluga podružnice u Estoniji, dobio je zadatak da pomaže bratu Vilijamu Deju, a kasnije i da ga zameni kao sluga podružnice u Danskoj. Ali ko je zamenio brata Vesta kao sluga podružnice u Estoniji? Valas Bakster iz Škotske. Bio je to jedan srdačan brat s dobrim smislom za humor. Pre nego što je upoznao istinu bio je u britanskoj vojsci i borio se u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata. Ono što je tamo video i doživeo nije se slagalo sa učenjima Isusa Hrista.

„Bio sam zbunjen“, kaže brat Bakster, „i došao sam do zaključka da nijedan ljudski rat nije opravdan, bez obzira na to ko su neprijatelji. Oduvek sam verovao da su svi ljudi braća i da će svako ko traži Boga na kraju i uspeti da ga nađe. Dok sam razmišljao o svemu tome, kleknuo sam u svojoj zemunici i zavetovao se Bogu da ću mu služiti do kraja života ako preživim rat i vratim se kući.“

Upravo to je i uradio. Nakon što je upoznao istinu, započeo je s punovremenom službom  1926. godine. Dve godine kasnije prihvatio je poziv da služi u Estoniji, gde je isto tako revno propovedao. Kada je 1930. brat Vest otišao iz Estonije, brat Bakster je naimenovan za slugu podružnice. Podružnica je 1932. godine preseljena u ulicu Sur Tartu 72, u Talinu, a sledeće godine je Watch Tower Bible and Tract Society registrovan u Estoniji.

RADIO-EMISIJE NA VIŠE JEZIKA

Još 1927. brat Vest je dobio dozvolu da se biblijski govori emituju na jednoj radio-stanici u Talinu. Govor koji je održao, „Blagoslovi Hiljadugodišnje vladavine“, prevođen je na estonski. Ovaj govor, koji se prenosio preko radija, izazvao je dosta interesovanja, ali i polemike, tako da je sledeća dozvola za emitovanje govora dobijena tek 1929. Govori su emitovani svake nedelje, i to na engleskom, estonskom, finskom, ruskom, ponekad na švedskom i nemačkom, i barem  jednom na danskom. Ovi govori su takođe izazvali veliko zanimanje i mogli su se čuti čak i u Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj i Lenjingradu (sada Sankt Peterburg) u Rusiji. Tokom službene 1932. godine emitovano je 200 govora i oni su se pokazali kao delotvorno sredstvo u objavljivanju Božjeg imena. Uopšte ne iznenađuje što su ti govori izazvali protivljenje sveštenstva.

Znajući koliko su se vlasti u Estoniji bojale svega što ima neke veze s komunizmom, sveštenstvo je tvrdilo da su Svedoci u sprezi s komunistima. Vlasti, koje su uvek brzo reagovale na sve za šta su mislile da može ugroziti državu, zabranile su ta predavanja 1934. godine. Međutim, nisu se svi slagali sa ovom zabranom. Jedan dečak je napisao sledeće pismo na engleskom:

Draga Stražarska kulo i sudijo Raterforde,

Veoma mi je žao što je u Estoniji zabranjeno da se vaši govori prenose preko radija. Ja još uvek idem u školu. Moji roditelji nisu bogati. Oni naporno rade da bi zbrinuli nas decu, ali ljubav prema Bogu i nada koju nam on pruža su poput sunčevih zraka na njihovom licu. Ove zime sam bio ozbiljno bolestan i jedino što mi je davalo snagu bili su vaši govori na radiju. Dok sam ih slušao suze na mom licu postajale su suze radosnice... Zašto više nema tih govora?... Počeo sam da učim engleski i ovo je moje prvo pismo na tom jeziku, koje sam napisao bez rečnika... Sve najbolje i puno pozdrava sudiji Raterfordu.

 Brat Raterford je lično napisao pismo ovom dečaku i poslao mu nekoliko snimaka svojih govora.

„KOČIJE NEBESKOG KRALJEVSTVA“

Džon Nort, jedan revni kolporter iz Engleske, živeo je u kamp-prikolici sa svojom porodicom dok je propovedao u Estoniji. To je izazvalo dosta interesovanja širom južne Estonije. Jedne tamošnje novine su njegovu kamp-prikolicu ovako opisale: „[Watch Tower] Society je u Tartuu napravio vozilo nalik kući kojim se putuje po čitavoj zemlji i održavaju verske službe. Ovi ljudi propovedaju iz ’kočije nebeskog Kraljevstva‘, dele knjige i objašnjavaju Bibliju. U ovim ’kočijama‘ ima pet putnika, a to su glavni misionar, njegova žena, njihovo dete i dva snažna mladića. Ova dva mladića jure (poput Juja) na biciklima na sve strane oko ’kočija‘ i dele literaturu.“

 Tokom političkih nemira sredinom 1930-ih jedan bivši vojni pilot, Nikolaj Tuiman, bio je poslat u zatvor jer je bio uključen u fašistički pokret u Estoniji. Nikolaj je u zatvorskoj biblioteci našao neke knjige od Džozefa Raterforda iz kojih je razumeo da je bio na pogrešnom putu. Kada je pušten iz zatvora, otišao je u Talin na adresu koja se nalazila na jednoj knjizi koju je dobila njegova žena, a izdali su je Svedoci. Uz pomoć brata Bakstera, Nikolaj je potpuno promenio svoj način života, prestao da se bavi politikom i postao miroljubiv i revan Svedok za Jehovu. Kasnije, kada je naše delo zabranjeno, on je bio jedan od stubova skupštine i učestvovao je u tajnom štampanju literature. Ostao je veran Jehovi tokom otprilike 15 godina izgnanstva u Sibiru.

Još jedan čovek koji se bavio politikom i na kraju se razočarao u nju bio je lekar Artur Indus. On je prvi put čuo za istinu kada je kao lekar bio u kućnoj poseti kod Martina Kosea. Brat Kose ga je podstakao da proučava Bibliju, a pošto je Artur znao nemački, brat Kose je za njega naručio svu literaturu koja je postojala na nemačkom. Uz  Martinovu pomoć, Artur je prihvatio istinu, predao se Jehovi i krstio se. Bio je uvažen doktor, a postao je poznat i kao revan i poštovan brat.

NADVIJAJU SE TAMNI OBLACI

Sredinom 1930-ih nastupila su burna vremena. Zbog pritiska koji je vršila nacistička Nemačka i katolička crkva, u januaru 1935. konfiskovana je brošurica Pravedan vladar.

Te iste godine je ministar unutrašnjih poslova zatvorio Watch Tower Society u Estoniji, konfiskovao literaturu i oduzeo pravo vlasništva nad imovinom. Premda je mnogo literature već bilo sakriveno, ipak je konfiskovano oko 76 000 primeraka. Međutim, to nije zaustavilo delo. Na veliko iznenađenje i radost braće, sadržaj dve konfiskovane brošure bio je objavljen u dva najčitanija lista, čiji je ukupan tiraž bio 100 000 primeraka. Uprkos gubitku literature, Božje ime je dobilo veći publicitet nego što bi se to desilo da su braća samo delila te brošure.

 U međuvremenu, nastavilo se sa organizovanjem dela i propovedanjem. I tokom narednih godina je zaplenjen veliki broj knjiga. Helin Aldonen je radila u podružnici kada je jednom prilikom upala policija.

Sestra Aldonen kaže: „Tri mlada policajca su prvenstveno došla da zaplene brošuricu Milioni koji sada žive neće nikada umreti!, ali mi više nismo imali nijednu. Oni su pokupili sve knjige s polica i nabacali ih na jednu gomilu. Brat Bakster nije mogao ništa da uradi jer su motrili na njega. Ali ja sam počela da sređujem taj nered za njima i diskretno sam otišla do stola brata Bakstera kako bih proverila da li su ostali neki papiri koje policija ne treba da vidi. Primetila sam jedno pismo sa spiskom imena i adresa svih objavitelja. Bacila sam ga u korpu za smeće u uglu. Kada je policija počela da pakuje knjige u kutije, glavni policajac je arogantno zgrabio kutiju i gurnuo je tako jako da je slomio ruku. Policajci su ga brzo odveli u bolnicu, pa smo imali vremena da pre nego što se vrate proverimo šta su sve stavili u kutije.“

Brat Bakster dalje kaže: „Kad su se policajci vratili i počeli da odnose kutije, primetio sam kako jedan od njih stavlja u džep svog kaputa knjigu Izbavljenje. Često sam se pitao koliko su još knjiga ti ljudi uzeli i pročitali.“

Godina 1939. bila je godina straha i neizvesnosti. Brojnim sovjetskim trupama bilo je dozvoljeno da uđu u Estoniju. „Svakog dana smo preko radija bili bombardovani komunističkom propagandom“, napisao je brat Bakster. „Bilo je puno spekulacija, napetosti, strepnje i velikog  straha. Nebo je brujalo od sovjetskih aviona s padobranskim jedinicama.“ Hoće li to zaustaviti delo propovedanja?

Uprkos svim tim nemirima, Jehovine verne sluge su tokom 1940. podelile 59 776 knjiga i brošurica, što je stvarno bilo izuzetno jer je bilo svega 27 objavitelja i 15 pionira. Preostali period slobode iskoristili su najbolje što su mogli.

POSLEDNJI KONGRES NA SLOBODI

Neposredno pre nego što su Sovjeti došli na vlast braća su organizovala jedan kongres u Talinu i to je bio poslednji kongres održan na slobodi u narednih pet decenija. Na tom kongresu su se razmatrali članci iz Stražarske kule kao što su „Teokratija“, „Neutralnost“, „Zamke“ i „Propast religije“, što je bila pravovremena  duhovna hrana koja je pomogla Božjim slugama da se pripreme za ono što ih je čekalo.

Drugi svetski rat samo što nije zahvatio Estoniju i naša braća nisu mogla izbeći njegove posledice. Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika je 16. juna 1940. estonskoj vladi postavio ultimatum da formira novu vladu i dozvoli da još sovjetskih trupa uđe u Estoniju. Estonska komunistička partija koja je imala manje od 150 članova bila je zakonski priznata i Estonija je pripojena Sovjetskom Savezu. Tokom narednih meseci hiljade Estonaca je bilo prognano u Sibir, a njihove kuće i imanja su ostala napuštena ili su bila spaljena, dok su neka data Rusima. Hiljade drugih su pokušali da pobegnu u ribarskim brodićima, uglavnom u Švedsku. Mnogi su uspeli u tome, dok su drugi nestali u nemirnom moru.

ODLAZE I POSLEDNJI STRANCI

S dolaskom komunističkog režima podružnica je ponovo bila zatvorena. Premda brat Bakster, kao ni Aleksander i Hilda Brajdson nisu želeli da odu, za strance je postalo veoma opasno da ostanu u zemlji. Zato ih je brat Raterford savetovao da napuste zemlju. Brat Bakster i Danamovi iz Letonije su krenuli vozom preko Sibira i na kraju su stigli u Australiju. Brajdsonovi su godinu dana kasnije otišli u Švedsku. Brat Bakster je verno služio u australijskom Odboru podružnice sve do kraja svog zemaljskog života 21. juna 1994. a

Šta će biti s malom grupom objavitelja u Estoniji sada kada su braća iz inostranstva otišla?  Bili su relativno novi u istini i našli su se u vrtlogu surovog rata. Rat je uzeo svoj danak i braća su usporila u službi propovedanja. Nakon zadnjeg izveštaja 1941. godine, o njima se ništa nije čulo skoro 20 godina.

ŽESTOKI ISPITI VERE

Dok je Drugi svetski rat besneo, nemačke trupe su proterale Sovjete iz Estonije i držale je pod okupacijom od 1941. do 1944. Međutim, to nikako nije donelo olakšanje našoj braći. Dok je Jan Parat, jedan gluvi brat, propovedao u Tartuu 1942. godine Nemci su ga uhapsili. Bio je optužen da podriva vlast i poslat u zatvor. Prema zatvorskoj dokumentaciji, upravniku zatvora je naređeno da zatvorenika Jana Parata „deportuje na posebno mesto“. To je zapravo bilo naređenje da se on pogubi. Nekoliko ljudi je videlo kako ga odvode, a zatim su čuli pucnje. Nikada se nije vratio niti su ga ponovo videli.

To je bilo jako teško vreme za braću. Prvo su Sovjeti regrutovali mladiće, a zatim su to isto činili Nemci. Adolf Kose kaže: „Morali smo da se krijemo kako nas ne bi regrutovali. Ukoliko bi nas uhvatili mogli smo ili da se pridružimo vojsci ili bi nas streljali. Naravno, delo propovedanja je trpelo jer se skoro ništa nije moglo uraditi.“

Ponovo je došlo do preokreta u ratu i do kraja 1944. sovjetska vojska je proterala Nemce iz Estonije. Estonija se ponovo našla pod okrutnom vlašću Sovjeta. Rat i godine represije koje su usledile ostavili su razorne posledice na estonskom narodu. Najmanje četvrtina stanovništva bila je pobijena ili izgnana u udaljene krajeve Sovjetskog Saveza, a neki su uspeli da  pobegnu iz zemlje. Tokom godina se stotine hiljada Rusa doselilo u Estoniju, tako da se struktura stanovništva znatno promenila. Kao što ćemo videti, Sovjetska vlast je predstavljala ozbiljan ispit vere za našu braću.

„ŠUMSKI BRAT“ POSTAJE NAŠ DUHOVNI BRAT

Članovi jednog nacionalističkog, antisovjetskog, partizanskog pokreta iz tog vremena bili su poznati kao „Šumska braća“ zato što su se krili u gustim šumama. Među njima su bili i mnogi koji nisu bili partizani ali su morali da se kriju jer ih je tražio Sovjetski komitet državne bezbednosti (KGB). Procenjuje se da se tada u šumama krilo između petnaest i dvadeset hiljada ljudi, a neki od njih su godinama uspevali da se kriju od vlasti. Zadnji je pronađen tek 1978. Da li će neko od „šumske braće“ prihvatiti istinu i postati naš duhovni brat?

Pošto je Erik Hejnlo ranije radio u službi državne bezbednosti znao je da će sada biti u opasnosti. Kada su Sovjeti okupirali Estoniju on i njegova žena Magda mnogo puta su pokušali da pobegnu u Švedsku. Poslednji put kada su se ukrcali na jedan brodić, motor se pokvario tako da su morali da se vrate. Sedam godina je bežao od vlasti skrivajući se po šumama sve dok ga na kraju nisu uhapsili. Zatim su on i njegova žena poslati u različite radne logore u Sovjetskom Svezu.

Dok je bila u logoru Magda je upoznala dve naše sestre koje su joj prenele nadu u Kraljevstvo. Magda je odmah razumela da je pronašla istinu i bila je toliko oduševljena time da je doslovno igrala od sreće. Oslobođena je 1956, a krstila se 1960. Erik je prihvatio istinu sedam godina  nakon što se vratio iz logora. Tako je ovaj „šumski brat“ postao naš duhovni brat.

GONJENI I HAPŠENI

Nakon što su braća koja su došla iz inostranstva morala da napuste Estoniju, Martin Kose, koji je bio hrabar i revan, zamoljen je da nadgleda delo u severnom delu Estonije. Delo u južnom delu zemlje nadgledao je Fridrih Altpere, jedan visok i učtiv Estonac koji je predavao engleski u srednjoj školi. Njega su negde 1930-ih zamolili da u Voruu prevodi govor jednog pionira koji je došao iz inostranstva. Fridrih je tada shvatio da je pronašao istinu. S vremenom je toliko napredovao da je mogao da predvodi u delu propovedanja u južnoj Estoniji.

Braći nije bilo lako da nadgledaju delo jer nisu mogli biti u kontaktu sa organizacijom, a nisu imali ni neko veliko iskustvo. Iako su morali da rade pod zabranom, ova dva brata su verno služila od 1940. do 1948. godine kada su bili uhapšeni.

Nakon njihovog hapšenja formiran je Službeni odbor u kom su bili Albert Krus, Karl Talberg i Artur Indus, a Lembit Tom je bio njihov  pomoćnik. Svi oni su morali da se kriju osim brata Lembita Toma koji je mogao slobodno da putuje i posećuje grupe. Kako to? On je bio mlinar u jednoj vetrenjači, a kada nije bilo vetra i vetrenjača nije mogla da radi imao je slobodu da ide gde hoće.

Odgovorna braća u Estoniji su rizikovala svoj život kako bi pomagala svojim suvernicima. Vlasti su ih tretirale kao kriminalce za kojima je bila raspisana poternica. Fotografije onih za koje se smatralo da su vođe u organizaciji bile su postavljene na železničkim stanicama. KGB je angažovao i po četvoricu agenata da prate svakog od ove ponizne braće. Razdoblje od 1948. do 1951. bilo je veoma teško, ali Jehova je blagoslovio trud svojih predanih slugu u delu propovedanja. Tako je broj objavitelja porastao na više od 100.

„OPREZNI KAO ZMIJE, A BEZAZLENI KAO GOLUBOVI“

Isusovi učenici u Estoniji su sve više i više uviđali koliko je važno poslušati sledeće upozorenje njihovog Gospoda: „Budite oprezni kao zmije, a bezazleni kao golubovi. Čuvajte se ljudi, jer će vas predavati sudovima i bičevaće vas u svojim sinagogama. Zbog mene će vas voditi pred namesnike i kraljeve, za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mat. 10:16-18). Međutim, bilo je nekih koji su imali jaku veru, ali ipak nisu razumeli da Jehova neće uvek nekim čudom zaštititi svoje sluge od Sataninih napada (Jov 1:9-12; 2:3-6). Neki Svedoci nisu baš uvek bili „oprezni kao zmije“, kao što je to trebalo, i tako su postali lak plen okrutnih progonilaca.

 „Jedan čovek koji se interesovao za Bibliju bio je naizgled vrlo revan i hrabar“, kaže Adolf Kose. „Date su mu neke odgovornosti u skupštini i bio je veoma omiljen među sestrama. Međutim, braći je bio sumnjiv tako da su upozorili sestre da ga ne vode baš na sva mesta na kojima smo se sastajali.“ Nažalost, bilo je nekih sestara koje nisu marile za to upozorenje, tako da je taj čovek mogao preneti dosta informacija direktno KGB-u.

Lembit Tom priča: „Iz Nemačke smo 1950. godine dobili nekoliko primeraka Stražarske kule koje smo želeli podeliti sa svom našom braćom u Estoniji.“

Planirano je da se održi skup na jednom seoskom imanju u jednom zabačenom mestu. Međutim, KGB je saznao za taj plan i spremali su se da uhapse svu braću i sestre. Na železničkoj stanici na kojoj je trebalo da braća siđu bila su parkirana dva kamiona s vojnicima. Trojica Svedoka su čekala kod jednog znaka na putu da bi delegatima objasnili gde će se održati kongres. Jedan od njih je čuo sumnjiv zvuk u šumi i otišao je da proveri o čemu se radi. Odjednom je pred očima video puščanu cev uperenu u njega. Vojnici su otišli s njim do mesta gde su druga dvojica braće stajala i uhapsili su svu trojicu.

Kad su Lembit Tom i Ela Kikas (kasnije Tom) shvatili da su ta trojica braće uhapšena, odmah su nešto preduzeli. Brzo su seli na Lembitov motocikl i vozili najbrže što su mogli do prethodne železničke stanice kako bi upozorili braću koja su dolazila sledećim vozom. Kad su stigli na stanicu utrčali su u voz i rekli braći da odmah siđu. Kada je kasnije voz stigao na  stanicu gde su agenti KGB-a čekali, u vozu nije bilo nijednog Svedoka.

Za to vreme druga braća su brzo pronašla drugo imanje na kom bi kongres mogao biti održan. Zatim su braća i sestre sporednim putem pešačili više od deset kilometara do tog mesta. Sve to vreme vojnici su po glavnim putevima tražili Svedoke koji su misteriozno nestali. Skup na kom je bilo 111 prisutnih održan je bez ikakvih smetnji. Atmosfera je bila veoma ozbiljna jer su svi znali da svakog časa mogu biti uhapšeni. U programu su izneti izveštaji o braći i sestrama iz drugih zemalja, uključujući i ono što se dešavalo Jehovinim svedocima u nacističkim koncentracionim logorima, što je ojačalo veru prisutnih. Braća su tog puta izbegla masovno hapšenje, i na tom skupu su dobili neophodne smernice, kao i snagu, što im je sve bilo potrebno za kušnje koje su ih čekale.

ISPITIVANI I ZATVARANI

Tokom narednih meseci, vlasti su jednog po jednog pohapsile svu odgovornu braću, kao i 70 objavitelja i drugih ljudi koji su bili u nekom kontaktu s Jehovinim svedocima. Jehovine miroljubive sluge sada su se suočile s beskonačnim ispitivanjima, dok su oni koji su još uvek bili na slobodi znali da mogu biti sledeći.

Pošto su ispitivanja obično sprovođena noću i trajala su mesecima, zatvorenici sve to vreme nisu mogli normalno da spavaju. Što su duže bili lišeni sna, sve su više bili mentalno iscrpljeni. Braća su dobijala kazne bez suđenja — jednostavno im je bilo rečeno da su osuđeni na 5 do 12 godina zatvora ili radnog logora. Uglavnom su dobili po deset godina. Za šta su bili  optuženi? Prema zvaničnoj dokumentaciji, za „antidržavnu propagandu i subverzivnu delatnost“. Ubrzo nakon toga zakon se promenio i Svedoci su počeli da dobijaju zatvorske kazne u trajanju od 25 godina. Kada je izrečena kazna 63-godišnjem Augustu Presraudu, on je navodno ironično rekao: „Hvala časni sude što ste mi dali tako dugu kaznu. Ja sam mislio da ću poživeti još samo desetak godina, a vi ste mi dali četvrt veka!“

Svedoci su bili slati u zloglasne zatvore ili radne logore širom Sovjetskog Saveza, uglavnom u Sibir kao i na daleki istok i sever Rusije, gde vladaju surovi uslovi života. Izgledalo je da nema nade za povratak i mnogi zatvorenici su mislili da bi bilo najbolje da umru.

Čak ni lažna braća koja su sarađivala s vlastima nisu mogla izbeći njihovo tlačenje. Tipičan primer toga je ono što se desilo dvojici braće koja su postali špijuni KGB-a. Čim su izvršili svoj zadatak, i sami su postali njihova meta i na kraju su izgnani u radne logore. Izgleda da KGB nije nimalo poštovao te kukavičke potkazivače. b

IZ ESTONIJE ZA SIBIR

Sad kad su bili uhapšeni oni za koje se mislilo da su glavni među Svedocima, KGB je bio rešen da iskoreni sve preostale Jehovine svedoke. Rano ujutru 1. aprila 1951. sproveli su jednu izuzetno dobro koordinisanu akciju kojom su bili obuhvaćeni svi delovi zemlje (kao i Letonija, Litvanija i zapadna Ukrajina).

 Gotovo svi Jehovini svedoci, mnogi njihovi bliži rođaci, pa čak i zainteresovane osobe, na brzinu su bili odvedeni iz svojih domova, sakupljeni na nekoliko železničkih stanica i ukrcani u teretne vagone. Dozvoljeno im je da ponesu nešto hrane i ličnih stvari, a sve ostalo im je konfiskovano. Tog dana, bez ikakvog suđenja ili objašnjenja, skoro 300 ljudi iz Estonije je vozom deportovano u Sibir, uglavnom u oblast Tomska koji je udaljen oko 5 000 kilometara.

HRABRI IAKO MLADI

Korina Enika, koja je tada imala 17 godina, i njena 13-godišnja sestra Ena bile su u poseti kod rođaka. Zamislite kako su se uplašile kada su došle kući i videle da je sve zaključano i da im majka nije tu. Međutim, laknulo im je kada su saznale da je ona uhapšena. Kako to da im je laknulo?

„Barem smo znale da je živa“, kaže Korina. „Shvatile smo da su najverovatnije i drugi Svedoci uhapšeni, što je značilo da je naša majka negde zajedno s drugom braćom i sestrama. Stvarno smo osetile da nam Jehova pruža veliki mir i podršku. Nisam plakala, a nije ni Ena iako je ona osetljivija i krhkija. U ponedeljak smo obe otišle u školu, ali nikome nismo rekle da nam je majka uhapšena.“

Korina i Ena su ostale pribrane čak i kada su došli da i njih odvedu. „U našem vagonu su svi bili smireni“, kaže dalje Korina. „Jedna sestra nas je tešila i rekla nam da Jehova nikada neće dozvoliti da budemo iskušani više nego što možemo podneti i da treba da se pouzdamo u njegovo obećanje da će nam pomagati.“ Njih dve su bile odvojene od majke više od šest godina.

 Jedan dokument o izgnanstvu jedne šestomesečne bebe pokazuje koliko je mržnja ovih progonitelja bila nerazumna. U tom dokumentu stoji da je ta beba prognana kao „neprijatelj države“.

Deportacija je bila jedno veoma traumatično iskustvo. Izgnanici su bili ponižavani i sramoćeni na svaki mogući način. Svakog jutra i svake večeri mogli su izaći iz vagona da bi otišli u toalet, iako u stvari nigde nije bilo toaleta. „To je bilo ispod svake granice pristojnosti i uljudnosti“, rekla je jedna sestra. „Bilo je neizvodljivo da muškarci i žene budu odvojeni. Pored nas su prolazili ljudi koji su se tamo zatekli, a oko nas su stalno stajali čuvari i budno nas motrili.“

ŽIVOT I SMRT U SIBIRU

Nakon iscrpljujućeg dvonedeljnog putovanja vozom, izgnanici su zajedno sa svojim oskudnim prtljagom konačno mogli da izađu iz vagona i kroče na sneg. Na obližnjem kolektivnom poljoprivrednom gazdinstvu (kolhozu) skupili su se nadzornici takvih gazdinstava da bi odabrali najbolje radnike, baš kao što su nekada robovlasnici dolazili da kupuju robove.

Mnogi od onih koji su živeli u Sibiru i sami su bili izgnanici, pa su imali razumevanja za nove koji su dolazili. Tako su izgnana braća i sestre uz pomoć suvernika i drugih dobrih ljudi ubrzo uspeli da se negde smeste. Neki su čak i relativno normalno živeli. Bilo je i onih kojima je u zdravstvenom pogledu neočekivano koristilo ovo izgnanstvo, kao što su recimo bile dve sestre koje su imale tuberkulozu i oporavile se jer je klima u Sibiru bila mnogo suvlja.

 Ali nisu svi bili te sreće. Najmanje jedno dete je umrlo u vozu, a jedan stariji brat je umro ili zbog teških uslova ili zbog emocionalne traume. Nekoj braći je zdravlje bilo ozbiljno narušeno zbog iscrpljujućeg rada ili zbog nedostatka dobre medicinske nege. Drugi su trpeli zbog loših životnih uslova, slabe ishrane, bolesti, nesrećnih slučajeva i ekstremne hladnoće. Sem toga, neki su patili jer su godinama bili otrgnuti od svoje porodice i nisu dobijali pisma od njih.

„Pošto su našu porodicu činila samo deca i mlade devojke, smešteni smo u jedan prilično siromašan kolhoz“, kaže Tina Kruse. „Ljudi u ovoj zajednici nisu imali dovoljno hrane ni za sebe, a kamoli za nas. Oni koji su bili novi jeli su koru borovog drveta, jestivo korenje i čorbu od koprive.“

Zime u Sibiru su duge i izuzetno hladne, a Estonci nisu bili naviknuti na tako surove klimatske uslove. Čak i najobičniji posao, kao što je uzgoj krompira, retko kad se isplatio. Za većinu je prva godina u izgnanstvu bila izuzetno teška jer je bila propraćena stalnom glađu.

 „Temperatura se spuštala 50 stepeni ispod nule“, kaže Hisi Lember. „Zbog hladnoće smo kavez s kokoškama držali ispod našeg kreveta kako se ne bi smrzle. Neki su u kući držali čak i tele ako bi im se krava otelila zimi.“

PROPOVEDANJE NA NOVIM PODRUČJIMA O TROŠKU DRŽAVE!

Vilijam Dej je godinama ranije rekao da ukoliko bi Sovjetski Savez pripojio sebi baltičke zemlje braća bi dobila ogromno područje na kome treba da se propoveda. Bio je u pravu. Sovjetska vlast je zaista pomogla Jehovinim svedocima da propovedaju u Sibiru i drugim udaljenim područjima tako što ih je tamo proterala. Iako je Jehova dozvolio da njegove sluge budu iskušane, mnogi koji nikada nisu čuli za njegovo ime dobili su priliku da upoznaju istinu.

Primera radi, Lembit Trel je bio uhapšen zato što je radio protiv države. On je čuo za istinu 1948. godine na jedan neobičan način, u zatvorskoj ćeliji u Tartuu. Jedan ruski oficir koji je takođe bio u zatvoru pričao mu je o Svedocima koje je upoznao u jednoj drugoj zatvorskoj ćeliji. Taj oficir mu je ukratko ispričao koja su njihova učenja. Objasnio mu je da je Božje Kraljevstvo jedino rešenje i da će Bog ubrzo početi da vlada nad čitavim svetom. To mu se veoma dopalo.

Lembit je kasnije poslat u radni logor u Vorkuti, na dalekom severu Sibira, blizu Severnog ledenog okeana. Tamo je slučajno čuo kako jedna grupa Svedoka razgovara o Bibliji. Kada je prišao bliže, shvatio je da razgovaraju baš o onome što je ranije čuo od ruskog oficira, pa im se priključio u razgovoru.

 „Zašto si u zatvoru?“, pitala su ga braća.

„Zato što sam se borio za pravdu“, odgovorio je.

„Jesi li se izborio za pravdu?“, pitao ga je jedan od Svedoka.

Odgovor je bio očigledan, ali Lembit je ipak odgovorio: „Nisam.“

„Pa, borio si se na pogrešnoj strani“, rekao je jedan brat Lembitu. „Zar se ne bi radije borio na pravoj strani?“ Zatim su počeli da mu objašnjavaju šta Biblija kaže o duhovnom ratu. Što je više slušao, bilo mu je sve jasnije da je pronašao istinu i sve je više uviđao potrebu da stane na Jehovinu stranu u ovom duhovnom ratu.

Kada je pušten na slobodu, Lembit se vratio u Estoniju i počeo svoj duhovni rat. Sada je opšti pionir. Njegova žena, Maimu, upoznala je istinu na sličan način. Čula je za nju u zatvoru, i to od osobe koja nije bila Svedok.

Braći i sestrama koji nisu dobro znali ruski nije bilo lako da propovedaju. Ali čak i sa svojim ograničenim fondom reči, uvek su mogli lako da započnu razgovor tako što bi počeli da pričaju o tome zašto su prognani u Sibir. To im je pomoglo da se izvešte u neformalnom svedočenju. Osim toga, imali su mnogo prilika da na maternjem jeziku svedoče prognanim Estoncima. Jedna sestra koja se vratila iz Sibira procenjuje da je u radnim logorima istinu upoznalo između 15 i 20 Estonaca, kao i mnogo Rusa i Litvanaca.

KAKO DOĆI DO DUHOVNE HRANE

Braća su na razne načine doturala Biblije i druge publikacije braći koja su se nalazila u zatvoru  ili su bila prognana na udaljena područja. Jedan brat kaže: „Dobijali smo stranice naših publikacija u loncima s mašću. Pošto mast na hladnoći postaje bela, papir se nije mogao lako otkriti. Iako su stražari nožem proveravali da li se nešto nalazi u masti, teško su mogli otkriti tanak papir koji je bio prilepljen uz unutrašnju stranu lonca.“ Stražari su retko kad uspevali da nađu duhovnu hranu skrivenu u loncima s doslovnom hranom.

Delovi literature su bili ušivani u torbe ili odeću, sakrivani u kutije sa sapunom ili čak u rupe izdubljene u komadima sapuna. „U jednom komadu sapuna mogla sam sakriti i po četiri Stražarske kule“, kaže Ela Tom.

Premda su pisma bila cenzurisana, Svedoci su naučili kako da biblijska učenja i teokratski rečnik kamufliraju uobičajenim svakodnevnim izrazima. Na primer, jedna sestra je napisala ovako: „Otac se veoma dobro brine o nama, a imamo i uže pomoću kog možemo zahvatati vodu iz bunara.“ Kada je rekla „Otac“ mislila je na Jehovu, koji se brinuo o njima u duhovnom smislu, a kada je spomenula „bunar“ htela je da kaže da imaju kontakt s Jehovinom organizacijom i da preko nje dobijaju vode istine, to jest biblijsku literaturu.

Premda su dobar deo literature braća prepisivala, neke publikacije su umnožavane pomoću jednostavnih metoda štampanja. Svedoci koji su prepisivali publikacije bili bi zahvalni kada bi zbog propovedanja bili stavljeni u izolaciju. Zašto? Jedna sestra kaže: „Odgovaralo mi je da budem u izolaciji. Tamo mi je bilo lakše da prevodim Stražarsku kulu jer me nisu tako često uznemiravali.“ Ovo je samo  jedan od mnogih primera iz kojih se vidi da su taktike progonitelja bile neuspešne i da su čak doprinele napretku dela Kraljevstva (Is. 54:17).

VAŽNOST OKUPLJANJA NA SASTANCIMA

Svedoci su retko kad mogli da se okupljaju i zato su veoma cenili takve prilike. Korina Enika priča kako su ona i njena sestra skupile hrabrost da bez dozvole odsustvuju s posla nekoliko dana kako bi otišle na jedan sastanak: „Uveče smo otišle s posla i pešačile oko 25 kilometara do železničke stanice. Voz je polazio u dva sata ujutru i putovale smo šest sati, a zatim smo pešačile još deset kilometara do mesta gde je planiran sastanak. Pronašle smo kuću gde je bio planiran sastanak i baš smo se dogovarale ko će reći lozinku kada je jedan brat izašao, shvatio da smo sestre i uz osmeh rekao: ’Na pravom ste mestu. Uđite.‘ Razmatrali smo Stražarsku kulu i pevali pesme Kraljevstva. Taj sastanak nas je veoma ojačao i pomogao nam u duhovnom pogledu.“ Kad su se posle tri dana vratile na posao, laknulo im je kada su saznale da upravnik gazdinstva nije ni primetio da ih nema. Tajni sastanci su hrabrili Jehovine verne sluge i jačali njihovu veru.

U jednom zatvoru, braća su upravo održavala sastanak kada su upali čuvari tražeći literaturu. Brat koji je u rukama držao nekoliko stranica jedne publikacije, brzo je zgrabio metlu i počeo da čisti pod. Pošto ništa nisu našli, čuvari su otišli. Za to vreme su se te stranice, obavijene oko drške metle, iscepale u čvrstom stisku brata koji je svojski prionuo na posao.

 SNAGA PRAVE HRIŠĆANSKE LJUBAVI

„Pet godina sam radio pod zemljom u rudnicima uglja“, kaže Adolf Kose. „Nalazili smo se iznad Severnog polarnika, gde tokom zime skoro uopšte nema dnevne svetlosti. Kada smo na kraju smene izlazili iz rudnika bio je mrkli mrak. Mesecima smo živeli u mraku. Nismo dobijali ni dovoljno hrane. Sve je to uticalo na moje pamćenje i osećaj za vreme. Zbog teškog posla, slabe ishrane i iscrpljenosti, jedva da smo imali snage da samo nekoliko minuta razgovaramo o svakodnevnim stvarima. Ali kada smo razgovarali o biblijskim temama, nikada nismo osećali umor. Mogli smo satima razgovarati o tome.“

Sve ove poteškoće kroz koje su prošli pomogle su braći i sestrama da razviju samopožrtvovanu ljubav. Brat Kose kaže: „Sve što smo imali i sve što smo dobijali delili smo među sobom. Svi smo bili u oskudici tako da smo naučili da sve što imamo delimo jedni s drugima“ (1. Jov. 4:21).

Čak su i čuvari znali da se Jehovini svedoci uvek međusobno pomažu. Kada je Ajno Etma bila premeštena iz jednog logora u drugi nije imala kašiku i posudu za hranu, bez čega se nije moglo živeti u logoru.

„Nije to nikakav problem“, rekao je upravnik logora, „tvoje sestre će ti dati sve što ti treba.“ Tako je i bilo. Uvek iznova, hrišćanska ljubav na delu veličala je Božje ime.

Pa ipak, ispiti vernosti za našu braću i sestre nikako nisu prestajali. Na primer, iako je sestra Etma već neko vreme bila u logoru, čuvari su je uvek iznova pitali: „Da li još uvek odbijaš da sarađuješ s nama?“ Naravno, saradnja  koju su oni očekivali bilo je u stvari odavanje poverljivih informacija o Jehovinim svedocima.

Sestra Etma bi uvek odgovorila ovako: „Držite me u logoru i krivi ste za smrt mog oca i majke. Zar mislite da bih mogla da sarađujem s vama?“

Prognani Svedoci su čak i „u okovima“ prenosili dobru vest o Kraljevstvu kome god su mogli i tako su pokazivali hrišćansku ljubav na delu. Ali kome su je mogli prenositi? Sovjetska politika raseljavanja društvene elite koja nije podržavala komunizam u stvari je ’otvorila vrata našoj poruci‘. Mnoga braća i sestre su uživali u razgovorima sa ovim visokoobrazovanim izgnanicima, što je donelo dobre rezultate s obzirom na to da bi oni u drugim okolnostima možda teško saslušali ili prihvatili dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Kol. 4:2-4).

Brat Kose još kaže: „Kasnije su nas rasporedili u različite logore. Propovedalo se u svakoj ćeliji. Nikada pre toga, a ni posle toga, nisam imao toliko prilika da svedočim.“

Jehovini svedoci su tokom svih ovih godina u izgnanstvu bili nemilosrdno tlačeni. Oduzeta im je imovina i sloboda, i ponižavani su na sve moguće načine. Ali njihovi neprijatelji nisu uspeli da ih slome u moralnom i duhovnom pogledu.

POVRATAK U ESTONIJU

Kada je 1953. Josif Staljin umro, mnoge njegove predane pristalice bile su u žalosti. Ela Tom je u to vreme bila u zatvorskoj ćeliji sa još šest sestara. Uplakani stražar je došao i naredio im da ustanu i odaju počast Staljinu. One su to hrabro odbile.

 Nakon Staljinove smrti, politička situacija u zemlji je počela da se menja. Jehovini svedoci iz raznih delova sveta su 1956. i 1957. slali peticije sovjetskoj vladi da se naša braća puste na slobodu. Prognani Svedoci su jedan po jedan bili amnestirani. Oni koji su bili u zatvoru pušteni su na slobodu, a onima koji su bili prognani dozvoljeno je da se vrate kući. Neki su bili oslobođeni odmah nakon Staljinove smrti, dok su drugi morali da čekaju još neko vreme. Primera radi, porodica Tuiman je bila prognana 1951. ali im je tek 1965. bilo dozvoljeno da se vrate kući. Iako su braća mogla da se vrate u Estoniju, morali su sami da se snađu gde će živeti jer im je sva imovina bila konfiskovana kada su bili prognani.

OSVRT NA PROŠLOST

Kako su zastrašivanja, okrutnost, težak fizički rad i užasni uslovi u zatvoru uticali na Svedoke? Velika većina njih ostala je verna i duhovno jaka čak i po cenu života. Najmanje 27 Svedoka iz Estonije umrlo je u zatvoru ili izgnanstvu. Među njima je bio i Artur Indus, koji je pre deportovanja bio u Službenom odboru u Estoniji. Fridrih Altpere je umro ubrzo nakon što je oslobođen, po svemu sudeći od posledica teškog fizičkog rada. Jehovini svedoci su se suočili sa žestokim ispitima vere ali su iz svega toga mnogo naučili i uspeli su da ostanu besprekorni. Vratili su se jači u veri i još odlučniji da istraju (Jak. 1:2-4).

Viljard Karna kaže: „Sva odgovorna braća bila su u radnim logorima, a mi smo bili u kontaktu s njima. Zato smo u Sibiru uvek imali literaturu i ostali smo blizu Jehove. U Estoniji  je bilo mnogo teže redovno dobijati duhovnu hranu. Ne smatramo da bi nam bilo bolje da smo ostali u Estoniji.“

Mnogi ljudi koji su bili prognani postali su ogorčeni zbog onoga što su pretrpeli. S druge strane, Jehovini svedoci su na izgnanstvo gledali kao na nešto što ih je u duhovnom smislu ojačalo.

Korina Enika kaže: „Sve ono što smo pretrpele naučilo nas je poslušnosti. Uzdale smo se u Jehovu i nikad nismo zažalile zbog toga. Videle smo koliko nam je malo potrebno da bismo preživele. Moja sestra Ena i ja imale smo samo jedan mali kofer i kutiju ispod kreveta. Sada kad god pomislimo da nam treba više od onoga što imamo setimo se kako nam je bilo u Sibiru. Tamo smo provele najbolje godine naše mladosti. Često se pitam da li bismo bile duhovno jake da nismo bile u izgnanstvu. Mislim da je u to vreme Sibir bio najbolje mesto za nas.“

Jedna druga sestra kaže: „Brzo sam zaboravila tih pet godina koje sam provela u Sibiru. Čini mi se kao da je to bio samo film koji sam gledala nekoliko sati.“

Ajno Etma kaže: „Nikada neću zaboraviti igru polarne svetlosti, ledene dane kada su se  živopisni oblaci vodene pare dizali iznad mora i reka, polarne dane kada sunce dve nedelje ne bi zalazilo i polarne noći kada sunce dve nedelje ne bi izlazilo. Sećam se jagoda kojih je bilo tokom kratkog leta i arktičkih barskih ptica koje su se hranile tankim grančicama s drveća. I pored svih poteškoća, činilo mi se kao da sam na proputovanju po Sibiru. Shvatila sam da je uz Jehovu čak i tamo moguće biti srećan.“

NOVO DOBA, STARE TAKTIKE

Progonstvo nije prestalo ni po povratku iz Sibira. Tajna policija je koristila i direktne i indirektne metode da bi prikupila informacije o organizaciji i klevetala je.

Jurij Šenberg, koji je bio uhapšen zbog odbijanja vojne službe, odveden je iz radnog logora na detaljno saslušanje. Specijalni agent KGB-a doputovao je u Estoniju iz Kijeva u Ukrajini da bi ga ubedio da radi za KGB. On je pokušavao da dokaže Juriju da literatura Jehovinih svedoka podriva državu i da je puna grešaka. Dao mu je da pročita nekoliko Stražarskih kula. Iako je izgledalo da su to bili originalni primerci, Jurij nije hteo da ih uzme. Plašio se da su to falsifikovane Stražarske kule koje je KGB ponekad pravio kako bi izazvao pometnju među Svedocima. Taj agent je čitave sedmice, od jutra do mraka, ubeđivao Jurija da sarađuje s KGB-om, ali naš brat je ostao čvrst i nije pogazio svoja uverenja.

PONOVO U KONTAKTU S „MAJKOM“

Gvozdena zavesa je bila praktično neprobojna, ali ipak nije mogla sprečiti da svetlo biblijske istine prodre kroz nju. Braća su godinama opstajala koristeći literaturu iz ranijih godina.  Međutim, dok su bila u Sibiru, braća iz Estonije su dolazila u kontakt s braćom iz drugih delova Sovjetskog Saveza. Nakon što su se vratili u Estoniju oni su održavali kontakt s drugom braćom u Sovjetskom Savezu i tako su s vremena na vreme dobijali svežu duhovnu hranu. Na primer, počevši od 1956, bili su u kontaktu sa Ivanom Dzjapkom i drugima iz Ukrajine i tako su dobijali literaturu od njih. Ti kontakti su ipak bili retki, a količina literature koju su mogli dobiti bila je ograničena. Braći je bilo potrebno više od toga i Jehova je ubrzo blagoslovio njihovu hrabrost i njihov trud.

U skladu sa uputstvima Vodećeg tela, podružnica u Finskoj je napravila planove kako da sistematski pomaže braći u Estoniji. Vilho Eloranda, koji je 1930-ih bio pionir u Estoniji, zamoljen je da stupi u kontakt s tamošnjom braćom. Tokom svog prvog putovanja u Estoniju početkom 1960-ih, uspeo je da stupi u kontakt sa sestrom Fani Hijetala. Nakon toga su mnoga braća iz Finske, pretvarajući se da su turisti, služili kao kuriri i pomagali da se redovno održava veza s braćom u Estoniji. Braća u Estoniji su najzad imala kontakt s „Majkom“, kako su nazivali Jehovinu organizaciju. Mogli su da šalju izveštaje službe propovedanja i pisma, a literaturu su dobijali na mikrofilmovima. Međutim, pošto su se takvi kontakti morali održavati u potpunoj tajnosti i uz najveći mogući oprez, bili su ograničeni na dva ili tri puta godišnje.

Bratanac Adolfa Kosea, Hugo Kose mlađi, koji živi u Sjedinjenim Državama, 15 puta je  dolazio u Estoniju kao kurir. Jednom prilikom carinici su ga detaljno pretresli ali ništa nisu našli. Međutim, situacija je postala napeta kada su ga otvoreno pitali kojoj religiji pripada. Pošto je primetio da carinici ne znaju dobro engleski, počeo je da priča veoma brzo. Carinici nisu tražili da priča sporije jer nisu želeli da se vidi da ne znaju dobro engleski, pa su mu čim je telefon zazvonio rekli da požuri na brod koji samo što nije isplovio. On je to bez oklevanja i učinio.

Oni koji su služili kao kuriri znali su koliko je taj zadatak važan, pa su veoma ozbiljno gledali na njega. Uvek su bili oprezni i stalno su pazili da ne postanu previše samouvereni. Izveštaji službe propovedanja su pisani u šiframa za slučaj da dospeju u pogrešne ruke. Kuriri su znali da mogu dovesti u opasnost i svoj i tuđi život ukoliko bi bili nepažljivi. Ponekad su primetili da ih agenti KGB-a prate. Recimo, dok je Viljard Karna čekao dva brata od kojih je trebalo da dobije paket video je kako ih jedan agent fotografiše i prati. Očigledno je prikupljao dokaze protiv Jehovinih svedoka. Pa ipak, tokom svih tih godina braća nisu izgubila nijednu isporuku literature, nijedno pismo niti izveštaj.

ORGANIZACIONA POBOLJŠANJA

Neko vreme je delo propovedanja u Sovjetskom Savezu nadgledao Odbor zemlje koji se nalazio u Ukrajini. Osim toga, neka braća su služila kao oblasni nadglednici širom te ogromne zemlje. Ali, pošto je broj Svedoka u Estoniji stalno rastao, bio je potreban neko ko će nadgledati delo samo na tom području. Adolf Kose, koji je po prirodi  bio tih čovek i prekaljen u mnogim kušnjama, 1967. godine je bio zamoljen da pomogne oko organizovanja dela u Estoniji. Kasnije je bio zadužen za korespondenciju i izveštaje za Letoniju, Litvaniju, Kareliju, Lenjingrad i Murmansk. Brat Kose je pomagao i u organizovanju štampanja na različitim lokacijama.

Kako je brat Kose uspevao da ispunjava sve te dužnosti i da ujedno naporno radi sa svojom ženom Koidulom na farmi svinja blizu grada Tape? On je izumeo neke mašine koje su mu donekle olakšale posao na farmi, tako da je imao više vremena za teokratske odgovornosti.

Kasnije su braća Viljard Karna, Lembit Tom i Silver Siliksar posećivali skupštine u Estoniji i susednim republikama Sovjetskog Saveza. S napretkom dela na ruskom govornom području u Estoniji, na sličan način je počeo da služi i Aleksandar Jevdokimov. S vremenom je posao oko štampanja bio podeljen, tako da su braća u Estoniji koja govore ruski sama za sebe štampala publikacije. Kada je stizao mikrofilm s publikacijama one su već bile na ruskom jeziku tako da su se odmah mogle umnožavati na fotografskom papiru. Međutim, kako su skupštine rasle više se nije koristio ovaj mukotrpan način umnožavanja, zato što se njime nije moglo ići u korak s porastom broja objavitelja i zato što je bilo potrebno mnogo braće koja bi štampala literaturu na nekoliko lokacija. Uprkos ograničenim materijalnim sredstvima, braća su za vreme zabrane odštampala više od 20 različitih knjiga, u nekoliko stotina primeraka. Između 1966. i 1989. ručno je umnoženo više od pet miliona stranica literature na estonskom i ruskom jeziku.

 UVEK NA OPREZU

Policajci su jednom došli da pretresu dom jednog brata pod izgovorom da traže ukradeni motocikl. Ali otišli su pravo do police s knjigama gde bi se teško mogao sakriti motocikl! Očigledno je da su zapravo tražili zabranjenu literaturu. Baš su se razočarali kada ništa nisu našli.

Kako su braća kamuflirala literaturu i uspevala da je sakriju? Često su je uvezivali u korice starih svetovnih knjiga ili časopisa. Zato su prilikom iznenadnih pretresa takve „stare“ publikacije obično ostajale neprimećene.

 Svedoci su koristili posebne prilike, kao što su recimo svadbe, da bi održali sastanke ili veće skupove. Primera radi, svadba Hejmara i Elvi Tuiman trajala je dva dana. Ponekad su takvi skupovi trajali tri ili četiri dana. Starešine su savetovale mladence da ne prave prevelike svadbe. Manje grupe nisu bile toliko upadljive, privlačile su manje pažnje i postojala je manja verovatnoća da će izazvati probleme.

DOLAZE BRAĆA RUSI

Dugogodišnji Svedoci iz Ukrajine, Belorusije i drugih delova Sovjetskog Saveza počeli su da se doseljavaju u Estoniju 1970. godine. Mnogima od njih bilo je mnogo lakše živeti u Estoniji nego u svojoj zemlji gde su trpeli žestoko progonstvo.

Uz pomoć braće poput Nikolaja Dubovinskog, dugogodišnjeg starešine iz Ukrajine, u Tartuu je 1972. godine osnovana prva skupština na ruskom jeziku koja je imala oko 50 objavitelja. Rusko područje je bilo plodno i 2010. godine u Estoniji je bilo 27 skupština i četiri grupe na ruskom jeziku, što je više od polovine broja objavitelja u toj zemlji.

KAKO SE NEFORMALNO SVEDOČILO

Braća koja govore ruski bila su hrabra i revna i nisu se ustručavala da neformalno svedoče. Primera radi, prilazili bi turistima koji su obilazili crkve u Talinu i svedočili im. Turisti su često mislili da je osoba koja priča o Bibliji turistički vodič, tako da su pomno pratili sve što su im braća govorila.

Neke sestre su propovedale u vozovima. Kupile bi povratnu kartu od Tartua do Talina.  Putovanje je trajalo osam sati pa su imale dosta vremena da razgovaraju s putnicima i prenesu im dobru vest.

„Molila sam se za biblijski studij“, kaže Marija Pasečnik, koja se u Estoniju doselila iz Kazahstana. Kad je malo razmislila kako bi to mogla da postigne, odlučila je da propoveda ljudima s kojima satima čeka u dugim redovima da bi kupila hranu.

„Jednog dana dok sam stajala u redu“, kaže Marija, „počela sam da razgovaram s jednom ženom i polako sam usmeravala razgovor na Bibliju. Ispostavilo se da ona nije bila nešto naročito zainteresovana, ali me je odvela do svojih poznanica, upoznala me s njima i ostavila nas da razgovaramo. Tako sam počela da proučavam Bibliju sa četiri žene. Jedna od njih se krstila i još uvek verno služi Jehovi.“

Kao i svuda u svetu, mnogi Jehovini svedoci su se na poslu izdvajali kao primerni radnici. Na primer, predstavnica Komunističke partije u jednoj elektrani u kojoj je radio Leonard Nilsk rekla je da on tamo više nije potreban zato što je vernik. Međutim, šef njegovog odeljenja se umešao i rekao: „Da li nam komunisti koji piju i ne izvršavaju svoje radne obaveze trebaju više nego jedan vernik koji je poznat po svom poštenju?“ I ostale Leonardove kolege su ga branile zbog njegovog dobrog ponašanja tako da nije dobio otkaz. Ta predstavnica partije je očigledno htela da se dodvori višim partijskim rukovodiocima, ali kada su komunisti izgubili vlast u Estoniji ona je dobila otkaz.

 SVEDOČENJE POD ZABRANOM

„Dok sam išao u školu“, kaže Lembit Rejle, koji sada služi u Odboru podružnice u Estoniji, „oprezno sam svedočio mnogim školskim drugovima. Jednog od njih sam zvao kod sebe kući i diskretno mu svedočio. Posle završetka škole nisam ga video dvadesetak godina. Nedavno sam u skupštini u svom rodnom gradu držao javno predavanje i pogodite ko je bio u publici? Upravo on! Tada je proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima i ubrzo se krstio. Baš sam bio srećan zbog toga.“

Pošto je naše delo bilo zabranjeno braća su morala da budu oprezna. Jedan starešina objašnjava kako su svedočili: „Prvo smo posmatrali ljude oko sebe da bismo videli s kim možemo da razgovaramo. Morali smo da budemo veoma obazrivi kada smo razgovarali s nepoznatima. S vremenom smo uglavnom mogli da prepoznamo doušnike KGB-a. Bili bi nam sumnjivi i oni koji su bili previše pričljivi ili glasni. Uglavnom je bilo bezbednije razgovarati sa onima koji su bili povučeniji. Često smo započinjali razgovore sa onima koji nisu podržavali komunističku vlast — s takozvanim disidentima, koji su obično bili širih shvatanja.“

OHRABRUJUĆ SASTANAK U PARKU

Vodeće telo je organizovalo da se jedan njegov član, Lojd Bari, zajedno s Vivom Moricom iz finske podružnice, vidi sa Adolfom Koseom, koji je organizovao delo u Estoniji. Sastali su se u jednom lenjingradskom parku.

Brat Moric sledećim rečima opisuje njihov tajni sastanak: „U početku se brat Kose  ustručavao da govori, praveći se da čita novine. Ali kako je razgovor odmicao, spustio je novine i počeo da se otvara.“

„Nije prihvatio naš predlog da negde odemo na ručak“, rekao je brat Bari. „Rekao je da je bolje da razgovaramo o onome što je neophodno.“

Kada je brat Kose izrazio zabrinutost zbog teškog jarma progonstva i ograničenja nametnutog Svedocima u Sovjetskom Savezu, brat Moric i brat Bari su ga ohrabrili nekim pozitivnim mislima. „I braća u drugim zemljama imaju ispite vere“, rekli su. „Oni su naizgled lakši, ali su opasniji. Imamo mnoga iskušenja koja vi nemate i više ljudi napušta istinu u zemljama gde nema zabrane nego ovde.“

Braća su došla u pravo vreme i duhovno okrepila brata Kosea. Tek kasnije je saznao da je razgovarao s jednim članom Vodećeg tela i rado je preneo ohrabrenje od Jehovine organizacije svima onima koji su ostali verni Jehovi i pored progonstva koje su doživljavali.

„Saosećamo s našom braćom u Sovjetskom Savezu“, napisao je posle toga brat Bari. „Bilo je pravo zadovoljstvo upoznati brata Kosea. Na rastanku smo se rukovali i srdačno zagrlili, čime se završio ovaj divan susret.“

HRABRI U ŠKOLI

Mlade Jehovine sluge su naročito bile pod pritiskom da postanu članovi političkih organizacija. Od njih se očekivalo i da učestvuju u aktivnostima koje im njihova biblijski oblikovana savest nije dopuštala.

Ester Tam kaže: „Jednom je učiteljica svima u razredu rekla da ustanu i da priđu i potpišu  rođendansku čestitku diktatoru Josifu Staljinu.“

Ester je ustala ali nije prišla stolu, već je ljubazno rekla da ne želi da potpiše čestitku. Učiteljica je bila ljuta, ali su neočekivano neki učenici stali na Esterinu stranu i rekli da ni oni ne žele da potpišu čestitku. Na tome je i ostalo.

Još jedan problem predstavljalo je i nošenje crvene marame u znak podrške komunizmu. Oni koji nisu hteli da je nose dobijali su niže ocene ili su na neki drugi način bili kažnjeni. Naša mlada braća i sestre nisu hteli da prekrše biblijska načela. Bili su odani Jehovi baš kao i Danilo i njegova tri prijatelja u drevnom Vavilonu (Dan. 1:8).

POČINJE NOVO DOBA

Samo sedam posto stanovnika Estonije bili su članovi Komunističke partije, iz čega se vidi da Estonci u principu nisu podržavali Sovjetski sistem. Estonski funkcioneri nisu uvek bili voljni da slede direktive iz Moskve, a neki od njih su čak pomagali Svedocima. Primera radi, 1985. godine jedan funkcioner je došao kod Lembita Toma i rekao mu: „Znam da si ti na nekom položaju među Svedocima. Nemojte održavati sastanke kad su državni praznici.“

„Preneću to drugima“, rekao je Lembit. Očigledno se KGB-u nije sviđalo što su se Svedoci sastajali za državne praznike. Izgleda da su se braća previše slobodno sastajala, pa su zato poslušala taj prijateljski savet.

Novo doba je počelo 1986. godine kada je u Sovjetskom Savezu uvedena perestrojka, to jest  restrukturiranje. Vodeće telo je podstaklo braću da iskoriste novostečenu slobodu i organizuju kongrese u Istočnoj Evropi. Naša braća u Sovjetskom Savezu nisu mogla da veruju da je sloboda nastupila pre Armagedona. Sve ono što su pretrpeli još uvek je bilo sveže u njihovim mislima, a i pretresanje kuća je još uvek bilo uobičajeno.

POZIVANI DA DRŽE PREDAVANJA

Sa sticanjem sve veće slobode rastao je broj ljudi koji su se zanimali za religiju i Bibliju. Ljude je uglavnom zanimalo kakve stavove imaju Jehovini svedoci i zato su braća pozivana u razne ustanove da drže predavanja o našim verovanjima.

Ali jedna takva prilika je bila pravo iznenađenje. Lembit Rejle je prihvatio poziv da održi predavanje pred jednom grupom ljudi. Ajnar Ojarand, koji je ugovorio to predavanje, tog dana je slušao radio dok se brijao kada je čuo sledeću najavu: „Danas u Centru Sakala biće održano predavanje pod naslovom ’Šta Biblija naučava?‘“ To je bio glavni konferencijski centar u Talinu gde su se obično održavali sastanci Komunističke partije. Zamalo mu nije ispao brijač iz ruke! Ali sve dok se nisu našli na autobuskoj stanici nije mogao da javi Lembitu da će imati mnogo veći auditorijum nego što su mislili.

Lembit kaže: „Sala je bila dupke puna. Nikada ranije nisam držao govor pred toliko ljudi. Nikada ranije nisam koristio mikrofon niti sam govorio s podijuma. Kad sam se kratko pomolio setio sam se Pavla kad je bio na Areopagu  i smislio sam uvod. U publici su uglavnom bili vegetarijanci pa sam počeo govor rekavši da je Bog prvim ljudima za jelo dao samo voće i povrće. Tek im je nakon Potopa dozvolio da jedu meso.“

Izgleda da im se uvod svideo i mnogi od njih su posle toga stali u red da daju svoje ime i adresu da bi dobili literaturu. Godinama su mnoga braća držala predavanja pred brojnom publikom u bibliotekama, školama i kulturnim centrima. Tako su mnogi prepoznali i prihvatili istinu.

DOBRA PRILIKA DA SE DELO ORGANIZUJE

Jehovini svedoci u Sovjetskom Savezu su 1989. godine počeli da dobijaju sve veću versku slobodu i tako su neki mogli da otputuju na kongres koji se održavao u Poljskoj. Kako je izgledalo okupiti se u slobodi nakon toliko godina ugnjetavanja?

„Bili smo presrećni!“, priseća se Ela Tom. „Mnogo smo plakali. Na tom kongresu nam je bilo kao u pravom duhovnom raju.“

„Pošto smo u Poljsku stigli nešto ranije braća su nas odvela u Dvoranu Kraljevstva na jedan sastanak“, kaže jedna druga sestra. „Kada sam videla braću i sestre kako ulaze u dvoranu počela sam da plačem. Tada sam prvi put bila u Dvorani Kraljevstva.“

Te godine su članovi Vodećeg tela, Teodor Džeres i Milton Henšel, zajedno s Vilijem Polom iz nemačke podružnice, putovali širom Sovjetskog Saveza. Cilj im je bio da se sastanu s braćom, da ih ojačaju i vide kakva je tamo situacija. Scena ovog sveta se brzo menjala i  trebalo je odmah iskoristiti promene koje je donela perestrojka. To je bilo vreme da se reorganizuje delo Kraljevstva, počevši od prevođenja.

Jedan neumoran brat, Tomas Edur, nekadašnji hokejaš estonskog porekla, od 1983. godine je u podružnici u Kanadi prevodio neke publikacije na estonski. U to vreme su te publikacije bile dostupne prvenstveno Estoncima koji su živeli u inostranstvu. Ali 1990. godine, kada je delo u Estoniji počelo da hvata zamah, Tomas i njegova supruga Elizabet su počeli da služe u podružnici u Finskoj gde su pomagali oko prevođenja literature. Nedugo zatim su bili premešteni u Estoniju.

Ranije su prevodioci odvojeno radili na različitim lokacijama. Bilo je očigledno da bi bilo bolje da prevodioci rade zajedno kao tim. Tako su mnogi od njih počeli da rade u kući Lembita Toma u Tartuu. Međutim, pošto je u Sovjetskom Savezu bilo skoro nemoguće nabaviti kompjutere, prevodioci nisu imali odgovarajuću opremu da bi uspešno obavljali svoj posao. Ali situacija se popravila kada je jedan brat iz tog grada bio u poseti podružnici u Sjedinjenim Državama i odatle doneo dva kompjutera, što je bio dobar početak za prevodilačko odeljenje.  Prevodiocima nije bilo lako jer je samo nekoliko njih znalo da radi s kompjuterima i Višejezičnim elektronskim fotoslog sistemom (MEPS) koji su razvila naša braća. Ali bili su spremni da uče i ubrzo su obavljali izuzetan posao.

JOŠ JEDAN DIVAN KONGRES U INOSTRANSTVU

Kako je uticaj sovjetske vlasti nad Istočnom Evropom sve više slabio, ljudi su počeli da uživaju sve veću slobodu. Oko 200 braće i sestara iz Estonije je dobilo vizu za Finsku da bi mogli da odu na Oblasni kongres „Čist jezik“ koji se u junu 1990. održavao u Helsinkiju.

Kada su se delegati iz Estonije iskrcali, braća iz Finske koja su ih sačekala u pristaništu gromoglasno su zapljeskala i to je trajalo oko pola sata. Ljudi koji su se tamo našli pitali su se šta se dešava i ko su te slavne ličnosti. Kakva promena! Naša ponizna braća koju je Sovjetska vlast decenijama maltretirala bila su dočekana kao olimpijski prvaci!

Braća iz Estonije su bila oduševljena što su deo programa mogla da prate na estonskom i što su dobili neke nove publikacije na svom jeziku. „Kada smo prvi put uzeli u ruke brošuru na estonskom“, rekao je jedan dugogodišnji Svedok, „osećali smo se kao da držimo skupoceni dragulj“.

Delegati iz Estonije su se još više oduševili kada su čuli obaveštenje tokom zadnjeg govora. Govornik je rekao da je Vodeće telo odobrilo da od januara 1991. godine četvorobojna Stražarska kula na estonskom izlazi polumesečno, simultano sa engleskim izdanjem. Braća su sa  oduševljenjem ustala i prolomio se dug aplauz. A onda, kada je nastupila tišina, neko iz publike je pitao: „Da li će svaka grupa imati samo jedan časopis kao i do sada ili će svako imati svoj primerak?“ Brat je odgovorio da će svako imati svoj lični primerak, što je bilo prosto neverovatno, a zatim se prolomio još jedan aplauz.

Podružnica u Finskoj je odmah počela sa štampanjem literature na estonskom i takođe je obezbedila preostala izdanja iz 1990. godine. Pored toga što su Svedoci u Estoniji dobili pomoć u duhovnom pogledu, dobili su, a i delili s drugima, mnoge pošiljke humanitarne pomoći od braće iz raznih zemalja, koja je zbog teške ekonomske situacije bila preko potrebna.

PRVI KONGRES NA SLOBODI

Jehovina organizacija je odmah iskoristila veću versku slobodu da bi širom Sovjetskog Saveza organizovala velike oblasne kongrese. Braća u Estoniji su bila veoma uzbuđena što su imala priliku da budu domaćini prvog u nizu kongresa „Ljubitelji božanske slobode“ koji je održan 13. i 14. jula 1991. u Talinu.

Ovom kongresu su se posebno radovali neki stariji delegati. Zašto? Zato što je poslednji kongres u Estoniji koji su održali na slobodi bio 1940. Bili su presrećni što su se posle više od 50 godina ponovo slobodno sastali.

Braća koja govore ruski sa severozapada Sovjetskog Saveza, iz baltičkih zemalja i Kalinjingrada, okupila su se u Koncertnoj dvorani u Talinu. U obližnjoj Ledenoj dvorani gde se  nalazio estonski sektor, bilo je skoro hiljadu ljudi, tako da je u obe hale bilo ukupno 4 808 prisutnih. S obzirom na to da je kršteno 447 osoba, bilo je to vreme velike radosti.

Kongresi poput ovih su nekima mnogo pomogli da prihvate istinu. Primera radi, Amelija, baka Leonarda Nilska, išla je u adventističku crkvu ali je imala neke sumnje u pogledu njihovih verovanja. Leonard ju je podstakao da istinu potraži u Bibliji. Ali prekretnica za Ameliju je bila kada je prisustvovala kongresu u Talinu 1991. godine. Posle prvog dana kongresa Amelija je rekla da više nikada neće kročiti u adventističku crkvu. Ono što joj je Leonard govorio nije joj bilo dovoljno — jednostavno je morala da svojim očima vidi kakav je Jehovin narod. Počela je da proučava Bibliju i kasnije se krstila.

SNOVI POSTAJU STVARNOST

Sada kada Jehovine sluge više nisu bile progonjene i ugnjetavane, nekima je bilo teško da veruju da zaista imaju slobodu veroispovesti. Na primer, jedan dugogodišnji starešina je željno iščekivao vreme kada će knjiga Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji biti prevedena na estonski. To je bila naša prva knjiga koja je 1991. štampana na estonskom, u periodu veće slobode.

„Nisam mogao da verujem svojim očima kada sam je uzeo u ruke“, kaže taj starešina. „Kada sam je pokazao na sastanku, suze su mi navrle na oči. Za trenutak je zavladala tišina jer braća nisu mogla da veruju svojim ušima. A onda su pokazala svoje oduševljenje. Braća su u isto  vreme i plakala i radovala se. To nikada neću zaboraviti. Oči mi zasuze kad god pomislim na to.“

Braći se svaki put činilo ’kao da sanjaju‘ (Ps. 126:1-6). Nakon decenija nedaća, mnogi su se lično uverili u istinitost onoga što Božja Reč kaže, naime da će ’ako se ne umore, žeti kad dođe vreme‘ (Gal. 6:9).

NAPREDAK TEOKRATIJE

Naša braća i sestre u Estoniji dugo će se sećati 31. oktobra 1991. Tog dana je registrovana prva skupština Jehovinih svedoka u Estoniji.

Predstojala je velika reorganizacija dela Jehovinih svedoka. Interesovanje za dobru vest je bilo stvarno veliko i ljudi su se otvoreno zanimali za Bibliju i religiju. Trebalo je voditi biblijske studije i skupštinske sastanke i organizovati pokrajinske sastanke i kongrese. Prevodiocima je bio neophodan odgovarajući prostor za rad jer su imali sve više posla.

U međuvremenu su počeli da stižu misionari iz Galada, pa je trebalo pronaći prostor koji će poslužiti kao misionarski dom. Trebala im je pomoć oko problema s vizom i oko dobijanja dozvole za boravak. S vlastima je trebalo rešavati pitanje neutralnosti. Bile su potrebne i dozvole za izgradnju Dvorana Kraljevstva.

Rejno Kesk koji je u to vreme služio kao pokrajinski nadglednik kaže: „Te godine su proletele brzo kao nekoliko meseci jer je bilo puno posla oko organizovanja stvari na teokratski način. Bilo je to i veoma uzbudljivo vreme. Ljudi su voleli istinu i brzo su je  prihvatali. U svakoj skupštini je bilo mnogo onih koji su želeli da se krste. Neke zainteresovane osobe koje su došle na kongres i nisu mnogo znale o Jehovinim svedocima odmah su želele da se krste posle govora u kojima su stvarno uživali. Trebalo je uraditi još mnogo toga da bi im se pomoglo.“

Dok je Estonija bila pod sovjetskom vlašću delo propovedanja je nadgledala podružnica u Nemačkoj. Nemačka i Estonija su tajnim kanalima međusobno komunicirale i preko podružnice u Finskoj. Ali kada su se granice otvorile i kada se moglo slobodno komunicirati, delo u Estoniji počela je da nadgleda podružnica u Finskoj, i to od 1992. godine.

VREDNI I REVNI

Mnogi su brzo napredovali, pa nije bilo lako pratiti napredak svih onih koji su želeli da postanu nekršteni objavitelji. Na primer, kada je Tom Edur na dan Spomen-svečanosti organizovao sastanak za službu u jednoj novoj grupi, veoma se iznenadio kada je video koliko je ljudi došlo na taj sastanak.

„Poznaješ li sve ove ljude?“, pitao je jednog brata iz tog mesta.

„Pa, neki nisu objavitelji“, rekao je.

Tom je održao sastanak za službu i na kraju je rekao: „Bilo bi dobro da sa svima vama koji još niste objavitelji porazgovaram ponaosob.“

Javilo se desetak ljudi koji su proučavali Bibliju i rekli su da žele da idu u službu propovedanja. Kada je Tom porazgovarao s njima o osnovnim uslovima koje treba da ispune nekršteni objavitelji, tri mlade žene su rekle da  se još nisu ispisale iz crkve. Tom im je objasnio da moraju da se ispišu iz crkve ako žele da budu Jehovini svedoci. To su i uradile. Odmah su otišle u svoju bivšu crkvu, rekle da se njihova imena uklone iz registra, a zatim su se pridružile drugima u službi propovedanja.

Jedan čovek koji je bio na tom sastanku za službu još uvek je pušio. Pošto mu je trebalo neko vreme da sredi svoj život, otišao je kući s ciljem da uskoro postane objavitelj.

Sada kada su braća mogla da slobodno idu u službu propovedanja želela su da iskoriste svaku priliku da bi dobru vest preneli što većem broju ljudi. Neki su bili toliko revni da im je bio potreban savet da bi u duhovnom pogledu ostali uravnoteženi. Na primer, kada je Tom Edur s jednim mladićem razmatrao pitanja za krštenje pitao ga je da li su mu starešine dale neki savet.

„Jesu“, rekao je taj mladić, „starešine su mi rekle da treba da budem malo uravnoteženiji što se tiče vremena.“

„A u čemu je bio problem?“, pitao ga je Tom.

„Pošto sam u službi provodio 150 sati mesečno“, rekao je taj mladić, „zanemario sam druge teokratske odgovornosti. Starešine su mi rekle da ako bih išao u službu 100 sati mesečno, stigao bih da proučavam i da se pripremam za sastanke.“

JEDAN NEZABORAVAN KONGRES U RUSIJI

Još jedan značajan događaj u teokratskoj istoriji bio je međunarodni kongres koji je održan u Sankt Peterburgu u Rusiji u junu 1992. Iz Estonije je došlo 1 000 delegata i mnogi od  njih su bili srećni što mogu da se opet vide s braćom s kojom su bili u zatvoru i drugim Svedocima koje su upoznali tokom izgnanstva u Sibiru.

„Što se nas tiče, to je bilo idealno vreme za održavanje kongresa“, kaže jedan od delegata. „Zakupili smo poseban voz po prilično niskoj ceni u ruskim rubljama. A onda se u Estoniji samo nedelju dana pre kongresa promenila valuta i sa rublje se prešlo na estonsku krunu. Da smo te nedelje bili na kongresu, van Estonije, ne bismo mogli da promenimo svoj novac. Međutim, suma koju smo mogli da zamenimo bila je ograničena. Šta da radimo s rubljama koje nismo mogli da promenimo? Pošto su se u Rusiji i dalje koristile rublje, braća su ih ponela na kongres i stavila ih u kutije za dobrovoljne priloge. A da  se kongres održavao nedelju dana kasnije, kada su stupili na snagu novi propisi što se tiče prelaska granice, morali bismo da imamo vize koje su bile skupe. Kongres se održavao u vreme koje je za braću bilo najpovoljnije.“

Među mnogima za koje je ovaj kongres bio posebno dirljiv bila je i jedna žena iz Estonije koja je planirala da putuje sa Svedocima na taj kongres. Ona kaže: „Izgleda da nisam dobro razumela kada je vreme polaska. Kada sam stigla na stanicu, voz je već otišao. Ali ja sam već platila kartu. Nisam znala šta da radim. Molila sam se Jehovi da mi pomogne, a ja ću uraditi sve što je do mene da budem na tom kongresu.

„Otpravnik vozova je rekao da ću za drugi voz morati da kupim novu kartu, ali ja nisam imala dovoljno novca. Iznenada sam videla grupu ljudi kako stiže na stanicu. Svi su bili veoma radosni i lepo obučeni. To su bili Svedoci sa ostrva Sareme. Moja karta je važila i za njihov voz koji je tek trebalo da stigne. Kakvo olakšanje!

„Svedoci su tokom putovanja pevali pesme Kraljevstva, što je na mene ostavilo poseban utisak. Osećala sam se kao deo njihove duhovne porodice. Bila sam s njima tokom celog kongresa i videla koliko su bili dobri i iskreni. Sve moje sumnje su nestale. Bilo mi je jasno da sam našla Božju zemaljsku organizaciju.“ Ta žena sada zajedno sa svojim mužem služi kao opšti pionir.

DOLAZI POJAČANJE

Delo propovedanja i organizacija su brzo napredovali i postojala je sve veća potreba za  braćom koja su bila iskusna što se tiče teokratskih stvari. Ko bi mogao da pritekne u pomoć? Mnogi su poput Isaije rekli: „Evo mene, mene pošalji“ (Is. 6:8).

Prva dva para misionara iz Galada, Vesa i Lena-Marija Edvik, i Esa i Jael Nisinen, stigli su 1992. godine. Rejno i Lesli Kesk koji su proveli 17 godina u putujućoj službi u Kanadi takođe su bili poslati u Estoniju. Zatim je u proleće 1993. godine 20 pionira iz Finske poslato da kao specijalni pioniri služe na estonskom i ruskom govornom području, a stigla su i dva bračna para misionara.

Posle toga su došli misionari iz nekoliko uzastopnih razreda Galada, donoseći sa sobom radost i entuzijazam. Došli su i neki misionari koji nisu bili u Galadu. Energični misionari i revni specijalni pioniri su nastavili da grade na čvrstom temelju koji su tokom decenija postavila verna braća i sestre u Estoniji.

Pored toga, oko dvesta braće i sestara iz inostranstva došlo je da služi tamo gde je bila veća potreba za objaviteljima. Njihova duhovna zrelost je doprinela jačanju i stabilnosti skupština. Osnovane su mnoge nove skupštine, a u nekima od njih su ta braća bila jedine starešine sve dok tamošnja braća nisu dovoljno napredovala da bi preuzela veće odgovornosti.

Lembit Valja je bio među onima koji su došli da pomognu. On se rodio u Estoniji i posle Drugog svetskog rata preselio se u Australiju gde je upoznao istinu. Kada je bio pred penzijom odlučio je da se vrati u Estoniju 1990. godine da bi mnogim zainteresovanim ljudima pomogao  da ugase žeđ za biblijskom istinom. On se seća vremena kada je na području nešto većem od pola Estonije imao 18 grupa sa oko 80 zainteresovanih osoba s kojima je proučavao Bibliju. Do njih je putovao autobusom i često je noćio na autobuskoj stanici u vreći za spavanje. Krstilo se više od 50 osoba s kojima je proučavao, a i u 84. godini vodi četiri biblijska studija. Njegova samopožrtvovanost i marljiv rad urodili su plodom i sada u većini tih gradova postoje napredne skupštine, kao i Dvorane Kraljevstva.

Dolazak u Estoniju je koristio i toj vrednoj braći koja su došla da pomognu. Mnogi su rekli da ih je obogatilo to što su upoznali tamošnje ljude i videli kako se tamo živi. Rejno Kesk kaže: „To vam proširuje vidike i pomaže da vaše viđenje stvari bude malo sličnije onom koje Jehova ima kada gleda čitav svet.“

PRVE POSETE POKRAJINSKIH NADGLEDNIKA

U to vreme brzog porasta, ohrabrujuće posete putujućih nadglednika umnogome su doprinosile jačanju skupština. Putujući nadglednici su zaista bili predani svom poslu i često su bili aktivni po 15 sati dnevno, što je obuhvatalo službu propovedanja, prisustvovanje  sastancima, kao i vođenje nekih sastanaka, i odgovaranje na mnoga pitanja koja su im braća postavljala.

Prva pokrajina koja je bila osnovana obuhvatala je Estoniju, Letoniju, Litvaniju i Kalinjingrad. Na tom području je bilo 46 skupština i 12 grupa, i to na četiri jezika. Pokrajinski nadglednik je imao i dodatne obaveze koje su zahtevale vreme kao što je recimo bio postupak registracije u Letoniji i Litvaniji. Sada samo u Estoniji postoje četiri pokrajine.

„Objavitelji su veoma cenili posete pokrajinskog nadglednika“, kaže Lauri Nordling, tamošnji brat koji služi kao pokrajinski nadglednik od 1995. godine. „Često bi na sastancima za službu bilo toliko ljudi da bi jedva stali u prostoriju. Jednom prilikom se u jedan mali jednosoban stan zbilo oko 70 braće i sestara. Da ste bacili jabuku uvis, ne bi mogla da padne na pod.“

IZAZOVI UČENJA STRANOG JEZIKA

Većini ljudi nije lako da nauče strani jezik, a estonski spada u one kojima je teško ovladati. Na primer, jednom prilikom je novopridošli misionar Marku Ketula razgovarao s jednim čovekom o Isusu Hristu. Umesto da kaže da je Isus Rahuvurst, to jest Knez Mira, nekoliko puta je istakao da je Isus rahuvorst, to jest kobasica mira. Tek kada mu je pokazao Isaiju 9:6, zbunjeni čovek je shvatio da se ne radi o nečemu što se jede.

Jedna pionirka je počela da uči ruski kada se preselila u Estoniju. Dok je bila u službi propovedanja, pokucala je na jedna vrata ne znajući da tu živi jedan starešina, a kada je on  otvorio vrata nije ga prepoznala. S rečnikom u ruci, počela je svoj uvod. Brat je pokušao da joj objasni da je on starešina u skupštini. Brzo je u rečniku potražila reč „starešina“ i videla je da to znači „star“.

„Ma, niste vi tako stari“, rekla je sestra. „A i podmladićete se u raju.“ Tek kad joj je pokazao biblijsku literaturu koju ima, shvatila je da joj on u stvari govori da je starešina.

SUDIJA KOJI JE BIO ATEISTA PRIHVATA ISTINU

Za vreme vladavine Sovjeta, Viktor Senj bio je osuđen na dve godine zatvora jer nije hteo da služi vojsku. Posle godinu dana zatvora podneo je molbu u kojoj se dobrovoljno prijavljuje da se kao izgnanik nastani u Sibiru, jer bi tako imao više slobode. Na saslušanju za uslovno puštanje, sudije su bile toliko besne na njega da je jedan od njih čak rekao da takve ljude treba obesiti ili streljati.

Nekoliko godina kasnije, na jednom kongresu jedan brat je predstavio Viktora grupi zainteresovanih osoba i pitao ga: „Da li poznaješ nekoga od njih?“

„Ne“, odgovorio je Viktor.

„Stvarno?“, pitao je brat. A onda je pokazao  na jednog čoveka iz te grupe kome je očigledno bilo veoma neprijatno i pitao: „A njega?“

Viktor i dalje nije mogao da ga se seti. Kako se samo iznenadio kada je saznao da je to Jurij, jedan od sudija na njegovom saslušanju. Jurij je počeo da proučava Bibliju i bio je na istom kongresu kao i Viktor. Zašto je Jurij promenio mišljenje o Jehovinim svedocima?

„Odrastao sam u porodici zagriženih ateista“, kaže Jurij. „Dok sam se školovao, često sam držao govore o tome koliko je religija opasna. Godinama kasnije, prisustvovao sam biblijskim studijima koje su neki moji prijatelji imali s Jehovinim svedocima. Shvatio sam da mnogo toga znam o lažima koje religija plasira, a ništa o Bibliji. Tako sam poželeo da saznam nešto o Bibliji.“

 Kada se Jurij krstio, rekao je Viktoru: „Kada smo poslednji put bili zajedno u sudnici, sedeli smo na suprotnim stranama. Ali ako ikada opet završimo u sudnici, bićemo na istoj strani. Više ti nikada neću biti sudija.“ I Jurij i Viktor sada služe kao starešine u Talinu.

NEZABORAVNA SPOMEN-SVEČANOST

Jedan brat koji se tek preselio u Estoniju prišao je Pavelu i Margariti i iako je slabo znao estonski uspeo je da im kaže da ako žele večni život, te večeri moraju doći na obeležavanje Hristove smrti. To je pobudilo zanimanje ovog bračnog para, pa su odlučili da prihvate poziv.

Pavel i Margarita su bili srdačno dočekani. Ali kako je program odmicao, malo su se uznemirili kada su videli jednog čoveka kako ide od prvog do zadnjeg reda, posmatra ljude i nešto beleži. Nisu znali da on samo prebrojava prisutne. Pavel i Margarita su počeli da se pitaju da li je uopšte trebalo da dođu, ali su se bojali da odu jer im je izgledalo kao da dva krupna čoveka čuvaju vrata, ne shvatajući da su to samo redari.  Smatrali su da bi bilo bolje da ne pokušavaju da odu.

Međutim, zaintrigiralo ih je to što je govornik na kraju rekao da oni koji žele da besplatno proučavaju Bibliju mogu da se jave posle programa. Njihovi strahovi su nestali kada su im braća srdačno prišla da se upoznaju, pa su zatražili da neko s njima proučava Bibliju. Pošto su planirali da se za dve nedelje odsele, pitali su da li bi mogli da proučavaju svaki dan. Čim su se preselili, javili su se braći koja su živela u blizini i nastavili su da proučavaju Bibliju.

’KADA VIDE VAŠA DOBRA DELA‘

Jehovini svedoci u Estoniji vole jedni druge, kao i njihova braća i sestre širom sveta (Jov. 13:35). Drugi ljudi to primećuju i bivaju privučeni Božjoj organizaciji (1. Petr. 2:12).

Toivo je dobio knjigu Čovečanstvo u potrazi za Bogom od jedne naše sestre kod koje se šišao. Čim je pročitao knjigu poželeo je da dođe na sastanak u Dvoranu Kraljevstva, ali se ustručavao zato što je čuo loše stvari o Jehovinim svedocima. Zato je odlučio da iz svojih kola posmatra Svedoke koji dolaze u Dvoranu Kraljevstva. Hteo je da vidi kakvi ljudi dolaze na sastanak i kako izgledaju kada posle sastanka izađu iz Dvorane.

Na njega je najsnažniji utisak ostavila srdačnost s kojom su se sestre pozdravljale. Video je da se ovi ljudi zaista vole. Jedva je čekao da krene na sastanke i da počne da proučava Bibliju. Brzo je napredovao i uskoro je počeo da revno propoveda. Sada je on naš brat.

 „JEHOVA JE USLIŠIO MOJU MOLITVU!“

Marija koja živi u jednom malom mestu koje se zove Totsi, 1997. godine je dobila primerak Vesti Kraljevstva br. 35. Pročitala je taj traktat i pisala podružnici, tražeći biblijski studij. Ubrzo su Marku i Sirpa Ketula, misionari koji su živeli u Parnuu, počeli da proučavaju Bibliju s Marijom. Nedugo zatim, Marija je počela da razgovara o Bibliji s drugima i ubrzo su joj se na studiju pridružile njena snaha Ingrid i njena komšinica Male. Kada je Marija želela da krene u službu propovedanja, starešine su je posavetovale da prvo bude redovna na sastancima. Međutim, najbliža skupština je bila u Parnuu, koji je udaljen 40 kilometara, a ona nije imala novca za prevoz. Poslušala je savet misionara da se moli Jehovi za pomoć.

„Jehova je uslišio moju molitvu!“, radosno je rekla Marija sledeći put kada su misionari došli.

„Kako?“, pitali su je Marku i Sirpa.

„Pozvaću neke ljude u svoju kuću“, rekla je ona sva oduševljena, „a vi možete da organizujete sastanke i da ovde osnujete skupštinu. Tada ću moći da dolazim na sastanke i da krenem u službu propovedanja.“

Misionari nisu hteli da je obeshrabre, već su joj taktično objasnili da nije tako lako osnovati novu skupštinu. Podstakli su je da pokuša da ide na sastanke u Parnu, za početak barem nedeljom.

Marija se opet molila da joj Jehova pomogne da posećuje sastanke. Pored toga, odlučila je da  uštedi novac tako što će otkazati pretplatu na novine. Tako je ubrzo imala dovoljno novca da četiri puta mesečno ide na sastanke i bila je srećna što može da krene u službu propovedanja. Ali, očekivali su je još veći blagoslovi.

Pošto je u Totsiju bilo sve više zainteresovanih, starešine su organizovale da se tamo održava studij knjige, kome su mogle prisustvovati Marija, Ingrid, Male i druge zainteresovane osobe. Marija i Male su se krstile samo nekoliko meseci kasnije, a Ingrid sledećeg leta. Nedugo zatim krstio se Malin muž, a njena sestra naredne zime. Braća i sestre iz ove male napredne grupe u Totsiju zahvalna su što je s Vešću Kraljevstva br. 35 istina došla u njihovo mesto i što su osetili da ih je Jehova blagoslovio i uslišio njihove mnoge molitve.

U poslednje dve decenije braća su bila bogato zaposlena u delu Kraljevstva, što je urodilo plodom i donelo mnogo radosti jer je veliki broj ljudi iskrenog srca došao u Jehovinu organizaciju. Ali gde bi svi ti ljudi koji su voleli istinu mogli održavati sastanke i poučavati se iz Božje Reči?

PREKO POTREBNE DVORANE KRALJEVSTVA

Prvo mesto za sastajanje koje je izgrađeno nalazilo se u Rapini u južnoj Estoniji i godinama je dobro služilo braći. Ali bilo je očigledno da što se tiče građevinskih projekata braća u Estoniji neće moći da drže korak s velikim porastom broja objavitelja. Kancelarija za projektovanje i gradnju u podružnici u Finskoj priskočila je u pomoć i počela da projektuje Dvorane Kraljevstva i Betele za baltičke  zemlje. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati kako 1993. godine u Marduu niče prva Dvorana Kraljevstva, a za njom i mnoge druge.

Sada u Estoniji ima 33 Dvorane Kraljevstva i 53 skupštine. Braća su srećna što imaju i dve Kongresne Dvorane, jednu u Talinu a drugu u Tartuu, čija je gradnja dovršena 1998.

Aleksandra Olesjuk, koja već godinama služi Jehovi, kaže: „Maštali smo o tome da u Tartuu imamo svoju Dvoranu Kraljevstva. Kada smo bili zamoljeni da pomognemo oko raščišćavanja placa na kom će se graditi dvorana prva sam  došla da pomognem iako sam imala 79 godina. Raščišćavala sam i prenosila stvari. Svaki put kad bih autobusom prolazila pored našeg gradilišta, navrle bi mi suze radosnice. Plakala sam i kad je dvorana bila završena.“

NOVI OBJEKTI

Kako je broj objavitelja u zemlji sve više rastao, bili su potrebni veći objekti u kojima bi se mogao obavljati posao kojeg je bilo sve više, naročito u prevodilačkom odeljenju. Braća su našla jednu nedovršenu stambenu zgradu u Talinu, u ulici Herceni (sada Puhangu) broj 77, koju su morali da preurede kako bi odgovarala njihovim potrebama.

Podružnica u Finskoj je obezbedila arhitektonske planove, građevinski materijal, novac i radnu snagu za ovaj građevinski projekat. Bez njihove pomoći, ovaj projekat bi praktično bio neizvodljiv. Na primer, u Estoniji je u to vreme građevinski materijal bio lošeg kvaliteta ili se jednostavno nije mogao nabaviti. Pored toga, malo tamošnje braće se razumelo u građevinu. Ali, braća su postepeno učila i sticala iskustvo. Do februara 1994. bio je završen jedan deo tog kompleksa. Iste godine je oformljen Odbor zemlje (Tomas Edur, Rejno Kesk i Lembit Rejle) koji je nadgledao delo u tri baltičke zemlje, pod nadzorom podružnice u Finskoj. Pošto je trebalo više prostora, ovaj objekat je proširivan 1997. i 1999. godine.

Upravi gradskog vodovoda, koja se nalazila u susednoj zgradi, svidelo se kako je uređeno betelsko dvorište. Zato su im braća pomogla da urede svoje dvorište, ogradu i osvetljenje, u zamenu  za nižu cenu vode. Tako je na kraju njihova zgrada ličila na Betel. Kasnije su je prodali braći po veoma povoljnoj ceni. Taj dodatni prostor je dobro iskorišćen jer je od njega napravljen studio za snimanje kongresnih drama i DVD-ova, uključujući i one na znakovnom jeziku. U preuređenom delu zgrade se održava i Škola za obučavanje naimenovane braće.

MEĐUNARODNI KONGRESI U TALINU

Braća i sestre u Estoniji su bili presrećni kada su saznali da će 1996. godine biti domaćini međunarodnog kongresa „Glasnici božanskog mira“. Na dva kongresa održana u Talinu bila su braća koja govore estonski i ruski, kao i braća iz Letonije i Litvanije. Bili su pozvani i delegati iz 15 drugih zemalja. Ta dva trodnevna kongresa održana su u avgustu. Petorica članova Vodećeg tela — braća Barber, Sidlik, Henšel, Džeres i Šroder — bili su tu da ojačaju braću svojim ohrabrujućim govorima. Najveći broj prisutnih na tim kongresima bio je 11 311, a krstila se 501 osoba.

Kongresi su pružili izuzetno svedočanstvo i privukli veliku pažnju javnosti. Čak je bila i jedna desetominutna reportaža na televiziji. Vlasnik jedne radio-stanice je u svom programu hvalio Svedoke kao veoma „dobre ljude“.

Kada je na kraju ovih kongresa došlo vreme za rastanak srdačna bratska ljubav je došla do punog izražaja. Ono što Jehovine sluge osećaju jedni prema drugima videlo se po suzama radosnicama i tribinama punim ljudi koji su mahali maramicama. Svi prisutni su dugim aplauzom nakon zaključne molitve izrazili veliku  zahvalnost našem velikodušnom i brižnom nebeskom Ocu Jehovi. Ti kongresi su važan deo istorije Jehovinih svedoka u Estoniji.

PONOVO PODRUŽNICA

U Talinu je između 1926. i 1940. postojala kancelarija za potrebe dela propovedanja u Estoniji. Onda je 1994. u Estoniji otvoreno predstavništvo koje je nadgledala podružnica u Finskoj. Tu se obavljalo mnogo posla i mnogi su se pitali da li će Estonija ponovo imati svoju podružnicu. Odgovor je stigao 1. marta 1999, kada je Vodeće telo naimenovalo Tomasa Edura, Rejna Keska (koji sada služi u Demokratskoj Republici Kongo), Lembita Rejlea i Tomija Kauka da budu članovi Odbora podružnice. Trenutno u podružnici služi oko 50 osoba koje rade za dobrobit 4 300 vrednih i vernih Jehovinih slugu u Estoniji.

I DALJE S POUZDANJEM U JEHOVU

Šta u budućnosti očekuje Jehovin narod u Estoniji? Jehova je uvek vodio i jačao svoje verne sluge. Braća i sestre u Estoniji koji su ostali besprekorni za vreme nacističkog i sovjetskog progona osetili su kako ih Jehova jača na poseban način i to nikada neće zaboraviti. Zajedno sa svojom braćom i sestrama širom sveta oni se raduju što se Božje veliko ime obznanjuje i posvećuje do svih krajeva bivšeg Sovjetskog Saveza (Mal. 1:11).

U Estoniji još uvek ima mnogo poniznih i dobrih ljudi koji žele da uče o istinitom Bogu. Verska sloboda koju Svedoci trenutno imaju omogućava im da kao nikada ranije objavljuju dobru vest o Jehovinom Kraljevstvu.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 172. strani]

„Uvek sam imao ono što mi je zaista bilo potrebno“

[Istaknuti tekst na 204. strani]

„Odgovaralo mi je da budem u izolaciji“

 [Okvir na 168. strani]

Estonija

Prirodne odlike.

Estonija je jedna nezagađena, retko naseljena zemlja, s gustim šumama, s više od 1 400 jezera, oko 7 000 potoka, reka i močvara. Jednu desetinu ove zemlje sačinjava preko 1 500 ostrva. Najveći deo zemlje čine ravnice koje se nalaze na manje od 50 metara nadmorske visine. Jugoistok ove zemlje karakterišu prelepi, talasasti pejzaži.

Stanovništvo.

Od etničkih grupa u ovoj zemlji Estonci čine 68 procenata, Rusi 26, a ostatak uglavnom čine Ukrajinci, Belorusi i Finci. Što se tiče religije, zastupljene su luteranska, pravoslavna i druge hrišćanske religije, a ima i muslimana i Jevreja. Mnogi stanovnici ove zemlje ne pripadaju nijednoj religiji ili se ne izjašnjavaju o tome.

Jezik.

Službeni jezik je estonski i pripada istoj porodici jezika kao i finski i mađarski. Ruski govori više od jedne četvrtine stanovništva.

Ishrana.

U ishrani su najzastupljeniji leib (crni hleb) i krompir, zatim kompot od bundeve, salata od cvekle i kiseli kupus. Među specijalitete spadaju zuelt (teleće pihtije), rosolje (haringa sa cveklom), čorba od divljih pečuraka, svinjetina, riba i dimljeno meso. Uobičajene poslastice su kringel (slatko pecivo u obliku pletenice posuto suvim grožđem i jezgrastim voćem) i palačinke.

Klima.

Leta su sveža, a zime umereno hladne. Najduži letnji dan ima više od 19 sati dnevnog svetla, a najkraći zimski dan samo 6. Iako stanovnici na jugozapadnoj obali leti mogu da uživaju u blagim mediteranskim temperaturama, zimi se temperatura može spustiti i do minus 20 stepeni Celzijusa.

 [Okvir/Slike na stranama 183, 184]

„Bili smo kao jedna porodica“

ADOLF KOSE

ROĐEN: 1920.

KRŠTEN: 1944.

PREMINUO: 2004.

NEKI PODACI: Od 1951. do 1956. bio u logoru u Sibiru. Učestvovao u organizovanju dela propovedanja u baltičkim zemljama i severozapadnom delu Sovjetskog Saveza.

◼ ADOLF je ispričao: „Uhapsili su me 1950. godine i poslali u radni logor u Inti, u Sibiru. Prvih godinu i po dana nisam ništa znao o svojoj ženi i našim dvema ćerkicama koje su bile prognane u jedan drugi deo Sibira.

„Među braćom i sestrama je vladalo posebno jedinstvo. Bili smo kao jedna porodica. Međusobno smo delili i fizičku i duhovnu hranu.

„Kad smo se vratili u Estoniju, suočili smo se s mnogim problemima. Kako da dođemo u kontakt s našom organizacijom, koju smo nazivali ’Majkom‘? Kako da održimo jedinstvo među braćom? Kako da nastavimo s delom propovedanja?

„Želeo sam da naučim finski kako bih se bolje sporazumevao s kuririma. Ali to je bilo mnogo lakše reći nego uraditi jer se nigde nisu mogli kupiti gramatički priručnici niti rečnici.

„Što se tiče štampanja literature, u to vreme je i samo posedovanje neprijavljene pisaće mašine predstavljalo kršenje zakona, a kamoli posedovanje štamparske opreme. Svako ko bi štampao zabranjenu literaturu mogao je biti osuđen na sedam godina zatvora. Bilo je teško i zato  što je vladala nestašica svega što je bilo potrebno za štampanje. Nakon mnogo neuspelih pokušaja s materijalom koji je bio dostupan, konačno sam uspeo da razvijem jednu tehniku štampanja. Prvo sam napravio mašinu za štampanje (slika dole). Zatim sam kucao tekst na platnu koje smo premazali voskom. Na voštanom sloju su pri kucanju ostajale rupice. Prve publikacije smo štampali koristeći mastilo koje je zapravo bilo smeša čađi i katrana. Prilikom štampanja, to domaće mastilo bi prolazilo kroz rupice u voštanom platnu i ostavljalo otisak na papiru koji se nalazio ispod njega. Ovaj posao je bio komplikovan, zahtevao je dosta vremena i bio je štetan po zdravlje zbog isparavanja mastila i drugih hemikalija. Nije bilo moguće provetravati prostoriju gde smo štampali jer su prozori morali biti dobro zatvoreni kako bi sve ostalo u strogoj tajnosti.“

Tokom ovog veoma teškog vremena, Adolf je neustrašivo sledio uputstva organizacije, uvek uveren da će Jehova u pravo vreme delovati u korist svojih slugu. Verno i nepokolebljivo je služio Jehovi sve do smrti 2004. godine.

 [Okvir/Slika na 186. strani]

Pismo Staljinu

Prvog juna 1949. godine, braća odgovorna za delo u Estoniji bila su hrabra pa su poslala pisma zvaničnicima u Moskvi. Jedno je bilo upućeno Josifu Staljinu, a drugo Nikolaju Šverniku, predsedniku Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a.

Braća su u pismima tražila da se Jehovini svedoci koji su bili uhapšeni odmah oslobode i da se prestane s progonstvom Svedoka. U tim pismima su izneli i jedno ozbiljno upozorenje, uporedivši situaciju u Sovjetskom Savezu sa stanjem u drevnom Egiptu kada je faraon odbio da pusti Izraelce da slobodno služe Jehovi (Izl. 5:1-4). Braća su hrabro napisala: „Organizaciji Jehove Boga... treba dozvoliti da nesmetano propoveda dobru vest o Jehovinom Kraljevstvu svim stanovnicima Sovjetskog Saveza; u protivnom, Jehova će potpuno uništiti Sovjetski Savez i Komunističku partiju.“

„Znali smo da je to bila prilično smela poruka“, rekao je Adolf Kose. „Nismo želeli da rizikujemo i pošaljemo pisma iz Talina, jer bi nam tako mogli ući u trag. Zato smo otputovali do Lenjingrada kako bismo odatle poslali pisma.“

Ne zna se da li je Staljin lično pročitao to pismo, ali ono sigurno nije prošlo nezapaženo. Braći bi tokom ispitivanja pokazali kopiju ovog pisma na kojoj je pisalo: „Ova organizacija mora biti iskorenjena!“ Ubrzo posle toga je još više braće poslato u zatvor, a progonstvo se pooštrilo. Pismo upućeno Šverniku pronađeno je u državnoj arhivi, a na njemu se nalazi pečat vlade.

 [Okvir/Slika na 189. strani]

KGB i naša organizacija

Krajem 40-ih godina prošlog veka, tajna policija se svojski potrudila da otkrije kako su Jehovini svedoci organizovani. Bilo je nekih koji su se pretvarali da su zainteresovani za istinu da bi mogli prosleđivati informacije KGB-u. Propratna šema, pronađena u državnoj arhivi u Talinu, pokazuje da je KGB bio prilično dobro informisan. Tu su navedena imena braće koja su bila u Službenom odboru, zatim imena braće koja su nadgledala delo u većim gradovima u Estoniji, kao i onih koji su učestvovali u štampanju literature.

 [Okvir/Slika na 191. strani]

Protivnici je nisu ućutkali

ELA TOM

ROĐENA: 1926.

KRŠTENA: 1946.

NEKI PODACI: Osuđena na ukupno 13 godina zatvora, a oslobođena nakon što je odslužila pet godina i šest meseci.

◼ „VLASTI su me tri dana držale u samici kako bi me naterali da se odreknem svoje vere i da više ne govorim o Božjem Kraljevstvu niti da verujem u njega. Službenici su vikali: ’Jehova se više neće spominjati u Estoniji! Ti ćeš ići u logor, a ostali u Sibir!‘ Zatim su zajedljivo dodali: ’Gde ti je sad tvoj Jehova?‘ Nisam htela da pogazim svoja uverenja. Bolje je biti u logoru, držeći se Boga, nego biti kući bez njega. Iako sam bila u logoru nikada sebe nisam smatrala zatvorenicom. Uvek sam mislila da je Jehova dozvolio da budem u zatvoru da bih tamo mogla da propovedam.

„U jednom logoru sam svaki dan šetala s jednom zatvorenicom koja se zanimala za Bibliju. Jednog dana smo odlučile da ne odemo. Kasnije sam saznala da su neki verski fanatici planirali da me tog dana udave u reci zato što sam propovedala.“ Nijedan protivnik nije uspeo da ućutka Elu i ona još uvek verno služi Jehovi kao opšti pionir. c

[Fusnota]

 [Okvir/Slike na stranama 193, 194]

„Jehova, neka bude tvoja volja“

LEMBIT TOM

ROĐEN: 1924.

KRŠTEN: 1944.

NEKI PODACI: Bio u Estoniji tokom nemačke okupacije i zatim u sibirskom radnom logoru od 1951. do 1956.

◼ LEMBIT je bio jedan od mnogih mladih Jehovinih svedoka koji nisu želeli da budu regrutovani u nemačku vojsku, pa su morali da se skrivaju. Jedne noći su policajci upali u kuću u kojoj se Lembit krio. Neko im je javio da se neki sumnjiv čovek krije na tom imanju. Lembit je brzo sakrio svoj krevet i poluobučen se uvukao u prazan prostor ispod patosa. Čuo je bat njihovih čizama iznad glave.

Policajac je uperio pištolj u glavu domaćina i viknuo: „U ovoj kući se neko krije! Kako se dolazi do prostora ispod poda?“ Domaćin je ćutao.

„Ako taj čovek ne izađe, bacićemo vam bombu!“, vikao je policajac.

Lembit je zatim video svetlo džepne lampe kojom su pokušavali da ga pronađu. Mogao je samo da se pomoli: „Jehova, neka bude tvoja volja.“

Lembit kaže: „Stres kojem sam bio izložen bio je skoro nepodnošljiv. Dopuzao sam do jednog drugog mesta ispod poda, gotovo spreman da izađem.“

Zatim je tamo mirno legao, a nakon nekoliko krajnje stresnih minuta, policija je otišla. Čekao je na tom mestu još oko sat vremena kako bi bio siguran da se policija neće vratiti. Pre nego što je svanula zora  napustio je tu kuću i otišao da potraži neko drugo mesto gde bi se mogao sakriti.

Kada su na vlast došli Sovjeti, suočio se s drugačijim kušnjama. „Osuđen sam na deset godina i poslat u sibirski logor u Noriljsk, udaljen oko 8 000 kilometara od Estonije. To je značilo da ću teško raditi na otvorenom kopu rudnika nikla. Uslovi u logoru bili su ispod svakog standarda, a posao krajnje iscrpljujuć. Na severu Sovjetskog Saveza, iznad Severnog polarnika, zime su nemilosrdne. Temperature se spuštaju i do 30 stepeni ispod nule, a nekada su i niže. Osim toga, sunce se tokom zime dva meseca uopšte ne pojavljuje na horizontu.“

Lembit je bio oslobođen nakon pet godina prinudnog rada i 1957. oženio se Elom Kikas. Tokom godina je pomagao u prevođenju i štampanju literature. Poznat je kao saosećajan i srdačan starešina koji je uvek spreman da nekim biblijskim stihom ojača suvernike. d

[Fusnota]

[Slika]

Lembit i Ela Tom

 [Okvir/Slika na 199. strani]

„Ovo je tvoja majka“

KARIN REJLE

ROĐENA: 1950.

KRŠTENA: 1965.

NEKI PODACI: Rođena u zatvoru, oduzeta od majke i data na čuvanje baki po majci.

◼ „MOJA majka, Maimu Sild (kasnije Trel), rodila me je dok je izdržavala zatvorsku kaznu zbog svoje političke aktivnosti“, kaže Karin. „Bila sam slabašna beba i dva puta sam dobila upalu pluća zbog hladnoće u zatvorskoj ćeliji. Preživela sam zahvaljujući jednoj drugoj zatvorenici, Lajni Prem, koja je kasnije postala naša sestra.

„U to vreme su mnoge bebe rođene u zatvoru poslate u sirotišta širom Sovjetskog Saveza da bi zaboravile svoje roditelje. Na svu sreću, mene su dali baki. Moja majka je bila poslata u zatvorenički logor u Mordoviji, gde je upoznala Elu Tom, jednu hrabru sestru. Tamo je prihvatila istinu i krstila se.

„Pet godina me je odgajala baka. Jednog dana se u našoj kući iznenada pojavila jedna nepoznata žena. Baka mi je rekla: ’Ovo je tvoja majka.‘ To me je veoma zbunilo i trebalo mi je nekoliko godina da to prihvatim.“ Karin i njena baka takođe su prihvatile istinu.

Karin je kasnije naučila engleski i počela da pomaže oko prevođenja naših publikacija. Udala se za Lembita Rejlea i sada zajedno služe u estonskoj podružnici.

 [Okvir/Slike na 201. strani]

Božje ime u Bibliji na estonskom

Grčki deo Svetog pisma preveden je na južni dijalekt estonskog jezika još 1686, a na severni dijalekt 1715. godine. Prevod kompletne Biblije, Piibli Ramat, objavljen 1739, bio je dostupan većini Estonaca. Vredno je zapaziti da se u ovom prevodu Biblije koristi Božje ime, Jehova, gde god se ono pojavljuje u hebrejskim spisima, a s tom praksom se nastavilo i u narednim vekovima. U jednom izdanju Biblije na estonskom iz 1988, Božje ime se u hebrejskom delu pojavljuje 6 867 puta. Zbog toga mnogi Estonci znaju da se Bog zove Jehova.

Trećeg jula 2009. godine na oblasnom kongresu Jehovinih svedoka u Tartuu, u Estoniji, Gaj Pirs, član Vodećeg tela, objavio je izlaženje Hrišćanskih grčkih spisa — prevod Novi svet na estonskom, što je bio zaista značajan događaj.

 [Okvir/Slike na 202. strani]

Ručno rađene knjige

HELMI LEK

ROĐENA: 1908.

KRŠTENA: 1945.

PREMINULA: 1998.

NEKI PODACI: Uhapšena i poslata u Sibir.

◼ HELMI je uhapšena zbog svoje veroispovesti i poslata u Sibir. Tamo je napravila jednu torbicu za svoju beležnicu. Na njoj je izvezla ohrabrujuće reči iz Poslanice Rimljanima 8:35: „Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi? Da li nevolja ili muka ili progonstvo ili glad ili golotinja ili opasnost ili mač?“

Helmi je pronašla nešto braon papira i iskoristila ga da napravi sebi knjigu. U njoj je ispisivala neke ohrabrujuće misli iz Biblije. Mnoga braća su prepisivala čitave knjige, pošto tamo nije bilo mnogo štampanih publikacija.

Kada se Helmi vratila iz Sibira, predstavnicima vlasti je rekla: „Hvala vam što ste me poslali u Sibir da vidim te prelepe planine, jer nikada ne bih skupila novac za tako dalek put!“

 [Okvir/Slike na stranama 209, 210]

Duh samopožrtvovanosti

FANI HIJETALA

ROĐENA: 1900.

KRŠTENA: 1925.

PREMINULA: 1995.

NEKI PODACI: Preselila se u Estoniju 1930. da bi tamo služila kao pionir i usvojila je jedno siroče čiji je otac bio Jehovin svedok.

◼ FANI se krstila 1925. u Finskoj i dve godine kasnije započela je s punovremenom službom. Na jednom kongresu u Helsinkiju upoznala je Vilijama Deja koji je nadgledao delo u severnoj Evropi. Iako nisu govorili istim jezikom, brat Dej je uporno ponavljao reč „Estonija“. Zaključivši da je on podstiče da se preseli tamo gde je veća potreba za objaviteljima, Fani se 1930. godine zajedno s još nekim pionirima preselila u Estoniju. Tokom godina koje su usledile, koristeći bicikl kao prevozno sredstvo propovedala je dobru vest širom Estonije u nekoliko okruga, uključujući i ostrvo Saremu.

Nikada se nije udavala, ali je usvojila jednu devojčicu po imenu Ester koja je do svoje osme godine ostala bez majke i oca koji je bio Svedok. Fani ju je s puno ljubavi odgajila i ona je prihvatila istinu.

Kada su komunisti došli na vlast i kada je počelo progonstvo, Fani je mogla da se vrati u Finsku. Ali ona je ipak ostala s malom grupom tamošnjih objavitelja i tako pokazala duh samopožrtvovanosti. Ta odluka joj je donela mnoge poteškoće i morala je da  živi veoma skromno, ali zbog svog finskog državljanstva nije bila prognana u Sibir.

Fani je 50-ih godina prošlog veka služila kao kurir, prenoseći mikrofilmove i pisma iz Finske u Estoniju. Bila je poznata po hrabrosti i opreznosti, i premda je bilo nekoliko veoma kritičnih situacija, nikada je nisu uhvatili. Primera radi, jednom prilikom je otputovala u Lenjingrad kako bi od jednog brata iz Finske u jednom parku primila paket sa mikrofilmovima. Trebalo je da što pre preda taj paket dvojici braće iz Estonije. Međutim, ta braća su primetila da ih prati tajna policija pa su pokušali da se sklone tako da ih Fani ne primeti. Ali avaj! Fani i taj brat iz Finske su išli pravo prema njima. Ukoliko bi ih pozdravili ili pokušali da im daju paket, tajna policija bi ih otkrila. Začudo, Fani je prošla pored njih kao da ih uopšte ne poznaje. Na kraju se ispostavilo da ih uopšte nije ni primetila, iako ih je vrlo dobro znala. Tako tajna policija nikada nije otkrila ko su bili kuriri, a paket je kasnije bezbedno stigao na svoje odredište. Fani je kao kurir doprinela tome da duhovna hrana redovno pristiže. Na svu sreću, nikada nije otkrivena nijedna pošiljka mikrofilmova.

Ova sestra velikog srca verno je služila Jehovi 70 godina. Umrla je u Estoniji u svojoj 95. godini.

[Slika]

U Lenjingradu 1966, dok je bila kurir

 [Okvir/Slika na 213. strani]

Na meti klevetnika

Isus je svojim učenicima rekao: „Srećni ste kad vas zbog mene vređaju i progone i lažući vam pripisuju svakakva zla“ (Mat. 5:11). Baš kao što je njihov Gospod i rekao, Jehovini svedoci su često na meti zlobnih klevetnika. Svedoci su optuživani da su politička organizacija umešana u podrivanje vlasti i špijunažu. Naročito krajem 1950-ih i početkom 1960-ih godina novine su tvrdile da naše delo vodi vlada Sjedinjenih Država i da nas eksploatišu bogati američki kapitalisti.

Kada je Silver Siliksar odbio vojnu službu 1964. godine, bio je optužen za izdaju i osuđen na zatvor. Napravljen je i jedan kratak film o njegovom suđenju protkan elementima komunističke propagande, koji je bio prikazivan u svim bioskopima širom Estonije. Većina braće koja je odbila da ide u vojsku bila je poslata u zatvor na dve ili tri godine. Jurij Šenberg, Tavi Kusk i Artur Mikit bili su po dva puta u zatvoru, a brat Mikit je u zatvoru proveo ukupno pet i po godina.

[Slika]

Silver Siliksar na suđenju zbog svoje vere

 [Okvir na 226. strani]

Tajna Teokratska škola propovedanja

Kada je delo bilo zabranjeno braća nisu znala koliko će još dugo imati literaturu, pa čak i Bibliju. Zato su se, pored toga što su sakrivali literaturu na najrazličitijim mestima, trudili da nauče napamet što više biblijskih stihova.

Često su na druženjima učili stihove i razgovarali o njima. Neki su za takva druženja pravili kartice koje su im služile kao pomoć pri pamćenju. Na jednoj strani kartice bio je naveden neki biblijski stih, na primer Matej 24:14, neko pitanje ili biblijska ličnost, a na drugoj strani bi bio citiran taj biblijski stih ili odgovor na pitanje.

Braća su na sastancima razmatrala literaturu koja im je bila na raspolaganju. Primera radi, u Teokratskoj školi propovedanja koja se održavala svake sedmice bilo je domaćih zadataka, usmenog odgovaranja, pa čak i ispita. Svaka tri meseca bilo je ponavljanje gradiva, a na proleće završni ispit.

Jedan brat kaže: „Jedan od domaćih zadataka bio je da naučimo napamet pet biblijskih stihova, koje bismo pred svima recitovali na sledećem času. Sećam se završnog ispita 1988. godine. Jedno od pitanja koje smo mogli da izvučemo bilo je: ’Citiraj 100 biblijskih stihova.‘ Možda zvuči čudno, ali svi su se nadali da će izvući baš tu karticu. To što smo imali takve zadatke mnogo nam je pomagalo u službi propovedanja pošto Bibliju uglavnom nismo smeli da koristimo u javnosti.“ Braća u Estoniji su bila presrećna kada su od 1990. godine napokon mogla da održavaju Teokratsku školu propovedanja kao i ostala braća u svetu.

 [Okvir/Slike na stranama 236, 237]

„Služba propovedanja je bila predivna“

Evo šta su neki misionari rekli o tome kako im je bilo u Estoniji:

Marku i Sirpa Ketula: „Tamo gde smo mi došli ranije se skoro uopšte nije propovedalo. Služba je bila izvanredna jer su neki ljudi bili veoma zainteresovani za Bibliju. U Pernuu je bilo tridesetak objavitelja kada smo mi došli. Sada tamo ima tri skupštine.“

Vesa i Lena-Marija Edvik: „Radnje su bile skoro prazne. Pošto su ljudi retko išli u kupovinu imali su vremena da razgovaraju o Bibliji. Kada smo svedočili na ulici ljudi su često stajali u redu da bi dobili literaturu!“

Esa i Jael Nisinen: „Mnogo toga se može naučiti od drugih. Za nas je bila čast što smo imali prilike da upoznamo toliko braće koja su ostala verna i pod najtežim ispitima vere.“

Ane i Ilka Leinonen: „Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, na svim područjima, sretali smo ljude koji nikada  nisu čuli za dobru vest iz Biblije. Propovedali smo od ranog jutra do kasno uveče i uživali u tome što vidimo kako delo brzo napreduje. Nismo mogli da verujemo da ćemo na kraju 20. veka imati tu čast da doživimo takav porast. Nikada nećemo zaboraviti kako je bilo tih godina.“

Ričard i Rejčel Irgens: „Ljudi su bili vrlo gostoljubivi i služba propovedanja je bila predivna. Propovedali smo u selima duž Čudskog jezera. Nikada nismo morali da nosimo nešto za jelo jer su nas ljudi pozivali da uđemo u kuću i nudili nas hranom. Videli smo da se Isusove reči zabeležene u Mateju 10:9, 10 ispunjavaju čak i danas. U Estoniji smo naučili da se moramo usredsrediti na važne stvari i da ne smemo dozvoliti da nam pažnju odvuče nešto nebitno.“

[Slike]

Marku i Sirpa Ketula

Vesa i Lena-Marija Edvik

Ane i Ilka Leinonen

Esa i Jael Nisinen

Ričard i Rejčel Irgens

 [Tabela/Slike na stranama 244, 245]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI Estonija

 1920.

1923: Martin Kose se vraća u Estoniju da propoveda

1926: Osnovana podružnica u Talinu

Dolaze kolporteri iz inostranstva

1928: Održan prvi kongres u podružnici

1930.

1933: Registrovan Watch Tower Bible and Tract Society

1940.

1940: Poslednji kongres koji su braća slobodno održala pre zabrane koja je trajala narednih pet decenija

1948: Neki Svedoci poslati u zatvore i logore u Sovjetskom Savezu

1949: Braća šalju protestno pismo Staljinu

1950.

1951: Skoro 300 Svedoka i mnogi članovi njihovih porodica prognani u Sibir

1953: Umro Staljin; Svedoke počinju da puštaju na slobodu

1960.

1970.

1972: Osnovana prva skupština na ruskom jeziku

1980.

1990.

1991: Prevodilačko odeljenje počinje s radom u Tartuu

Jehovini svedoci dobijaju versku slobodu

U Talinu održan prvi kongres na području Sovjetskog Saveza

1992: Stižu prvi misionari iz Galada

1993: Izgrađena prva Dvorana Kraljevstva u Estoniji

1994: Prevodilačko odeljenje preseljeno u Talin

1998: U Talinu i Tartuu izgrađene Kongresne dvorane

1999: Estonija ponovo postaje podružnica

2000.

2000: Održan prvi razred Škole za obučavanje naimenovane braće

2009: Objavljen grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na estonskom jeziku

2010.

[Grafikon/Slika na 246. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Broj objavitelja

Broj pionira

4 000

2 000

1990. 2000. 2010.

 [Mape na 169. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

FINSKA

HELSINKI

Finski zaliv

RUSIJA

Sankt Peterburg

LETONIJA

RIGA

ESTONIJA

TALIN

Narva

Mardu

Tapa

Vormsi

Pernu

Jezero Vorcjarv

Tartu

Rapina

Voru

Hjuma

Sarema

Riški zaliv

Čudsko jezero

Pskovsko jezero

 [Slika na celoj 162. strani]

[Slika na 165. strani]

Hugo i Martin Kose

[Slika na 166. strani]

Albert Vest

[Slika na 167. strani]

Aleksander i Hilda Brajdson 1930-ih

[Slika na 167. strani]

Prva kancelarija se nalazila u ovoj stambenoj zgradi

[Slika na 170. strani]

Prve pionirke iz Finske, Jeni Felt i Irja Magela

[Slika na 174. strani]

Kancelarija je 1932. premeštena u ulicu Sur Tartu 72, u Talinu

[Slika na 175. strani]

Karlo Harteva drži govor koji se emituje preko radija

[Slike na 177. strani]

Džon Nort i njegove „kočije“

[Slika na 178. strani]

Nikolaj Tuiman

[Slika na 179. strani]

Policija je konfiskovala veliku količinu literature

[Slika na 181. strani]

Poslednji kongres na slobodi održan 1940, pre nego što su Sovjeti došli na vlast

[Slike na 188. strani]

U Službenom odboru bili su braća Krus, Talberg, Indus i Tom

[Slika na 200. strani]

Maimu i Lembit Trel 1957.

[Slika na 212. strani]

Ena i njena sestra Korina

[Slika na 218. strani]

Svadba Hejmara i Elvi Tuiman — kongres koji je trajao dva dana

[Slika na 227. strani]

Tomas i Elizabet Edur

 [Slike na stranama 228, 229]

Značajni kongresi

Doček delegata na Oblasni kongres „Čist jezik“ u Helsinkiju 1990.

 Oblasni kongres „Ljubitelji božanske slobode“ u Talinu 1991.

[Slika na 238. strani]

Međunarodni kongres u Sankt Peterburgu, 1992.

[Slika na 241. strani]

Lauri i Jelena Nordling

[Slika na 243. strani]

Rejno i Lesli Kesk

[Slika na 247. strani]

Jurij i Viktor

[Slike na 251. strani]

Dvorana Kraljevstva u Marduu i Kongresna Dvorana u Tartuu

 [Slike na 254. strani]

Podružnica u Estoniji

Odbor podružnice u Estoniji, sleva nadesno: Tomi Kauko, Tomas Edur i Lembit Rejle