Na kraju svoje treće biblijske poslanice, apostol Jovan kaže: „Imao bih mnogo toga da ti pišem, ali neću više da ti pišem mastilom i perom.“ Prema doslovnom prevodu izvornih grčkih reči koje je koristio, Jovan nije želeo da piše „crnim mastilom i trskom“ (3. Jovanova 13).

Pisari su koristili pera od trske. Parče trske se na jednom kraju seklo po dijagonali a zatim se vrh rasecao po sredini. Za oštrenje vrha služio je kamen plovućac. Pera od trske su po načinu korišćenja i izgledu bila vrlo slična današnjem nalivperu s metalnim vrhom.

Crno mastilo se uglavnom pravilo od čađi i gumaste smole koja se koristila zbog svog vezivnog svojstva. To je bila suva mešavina u koju se pre korišćenja morala dodati određena količina vode. Kada se takvim mastilom pisalo po papirusu ili pergamentu, ono bi se jednostavno osušilo. Pošto ga ti materijali nisu upijali, pisar je mogao lako da ispravi greške koristeći mokar sunđer, koji je takođe bio deo pisarskog pribora. To svojstvo nekadašnjeg mastila objašnjava na šta su najverovatnije mislili biblijski pisci kada su govorili o imenima koja će biti izbrisana iz Božje knjige sećanja (Izlazak 32:32, 33; Otkrivenje 3:5).

U Delima apostolskim 18:3 piše da je apostol Pavle po zanimanju bio izrađivač šatora. U biblijska vremena, izrađivači šatora su tkali kamilju i kozju dlaku da bi dobili uske komade tkanine koje su potom sastavljali šivenjem. Tako se pravio šator koji su koristili putnici. Međutim, u to vreme su se mnogi šatori pravili od kože. Drugi su bili od platna, koje se proizvodilo u Pavlovom rodnom gradu Tarsu. Pavle je verovatno radio sa svim ovim materijalima. Ipak, dok je sarađivao sa Akilom, možda je izrađivao platnene nadstrešnice koje su štitile od sunca unutrašnje dvorište privatnih kuća.

Po svemu sudeći, Pavle je svoj zanat izučio u mladosti. Egipatski papirusi pokazuju da su u vreme rimske vlasti egipatski šegrti zanat učili od trinaeste godine života. Ako je tako bilo i sa Pavlom, onda je najverovatnije do svoje petnaeste ili šesnaeste godine savladao potrebne veštine. To je obuhvatalo sečenje materijala odgovarajućih oblika i veličina, koji se posle sastavljao pomoću šila različitim tehnikama šivenja. „Na kraju svoje obuke, Pavle je možda dobio sopstveni komplet alata“, piše u delu The Social Context of Paul’s Ministry. Prema toj knjizi, „noževi i šilo potrebni za rad lako su se mogli nositi, pa zanatlija nije bio vezan za jedno mesto“. Zato se Pavle mogao osloniti na ovaj zanat kao na izvor prihoda u misionarskoj službi.