Životna priča

„Kako ću vratiti Jehovi?“

ISPRIČALA MARIJA KERASINIS

Sa svojih 18 godina bila sam veliko razočaranje za roditelje, crna ovca u porodici i predmet podsmeha u selu. Da bi slomili moju besprekornost prema Bogu, preklinjali su me, prisiljavali i pretili — ali bez uspeha. Bila sam uverena da će mi čvrsto držanje uz biblijsku istinu doneti duhovne blagoslove. Kada se osvrnem na više od 50 godina službe Jehovi, mogu samo da potvrdim psalmistine reči: „Kako ću vratiti Jehovi za sva dobra što mi učini?“ (Psalam 116:12).

ROĐENA sam 1930. godine u Angelokastru, selu koje se nalazi oko 20 kilometara od luke Kenhreje na istočnoj obali Korintskog zemljouza, gde je u prvom veku bila osnovana skupština pravih hrišćana (Dela apostolska 18:18; Rimljanima 16:1).

Moja porodica je vodila miran život. Otac je kao predsednik mesne zajednice bio veoma poštovan. Ja sam bila treće od petoro dece u porodici. Roditelji su nas vaspitali kao odane članove Grčke pravoslavne crkve. Odlazila sam na liturgiju svake nedelje. Ispovedala sam se pred ikonama, palila sveće u seoskim crkvama i držala sve postove. Često sam razmišljala o tome da postanem monahinja. Pa ipak, s vremenom sam postala prva u porodici koja je razočarala roditelje.

Biblijska istina me je dirnula

Kada sam imala oko 18 godina, saznala sam da Katina, sestra jednog od mojih zetova koja je živela u susednom selu, čita  publikacije Jehovinih svedoka i da je prestala da ide u crkvu. Veoma sam se zabrinula zbog toga, pa sam zato odlučila da joj pomognem da se vrati onome što je po mom mišljenju bio pravi put. Zato, kada je došla kod nas, pobrinula sam se da odem s njom u šetnju, s namerom da svratimo kod sveštenika. Sveštenik je razgovor otpočeo s bujicom uvreda protiv Jehovinih svedoka, nazivajući ih jereticima koji su zaveli Katinu. Diskusija se nastavila i sledeće tri večeri. Katina je sve njegove tvrdnje pobila čvrstim dokazima iz Biblije. Na kraju joj je sveštenik rekao da bi trebalo da jedna tako lepa i pametna devojka kao što je ona uživa u svojoj mladosti dok može, a da se za Boga interesuje kada ostari.

Roditeljima nisam ništa pričala o tom razgovoru, ali sledeće nedelje nisam otišla u crkvu. U podne je sveštenik došao pravo u našu prodavnicu. Smislila sam izgovor da sam morala da ostanem u prodavnici da pomognem ocu.

„Da li je to pravi razlog, ili je ta devojka uticala na tebe?“, pitao me je sveštenik.

„Ti ljudi imaju bolja verovanja nego mi“, otvoreno sam mu rekla.

Okrenuvši se prema mom ocu, sveštenik je rekao: „Gospodine Ikonomos, smesta izbacite iz kuće svoju rođaku; ona predstavlja veliku opasnost za vašu porodicu.“

Porodica se okreće protiv mene

Krajem 1940-ih, građanski rat je besneo u Grčkoj. Plašeći se da bi me gerilci mogli kidnapovati, otac se pobrinuo da odem iz sela i da budem kod moje sestre, koja je živela u istom selu u kom i Katina. Tamo sam bila dva meseca, i za to vreme Katina mi je pomogla da razumem šta Biblija kaže o mnogim temama. Razočarala sam se kada sam saznala da mnoge doktrine pravoslavne crkve nisu u skladu s Pismom. Shvatila sam da Bog ne prihvata obožavanje koje se vrši preko ikona, da mnoge religiozne tradicije, kao i obožavanje krsta, nemaju hrišćansko poreklo i da onaj ko želi da ugodi Bogu mora da ga obožava „duhom i istinom“ (Jovan 4:23; Izlazak 20:4, 5). Što je najvažnije, saznala sam da Biblija pruža svetlu nadu u večni život na zemlji! Te dragocene biblijske istine bile su među prvim dobrim stvarima koje sam dobila od Jehove.

Moja sestra i njen muž primetili su da sam prestala da se krstim pre obroka i da se molim pred ikonama. Jedne noći su me njih dvoje istukli. Sutradan sam odlučila da odem od njih kod svoje tetke. Zet je obavestio mog oca o tome. Otac je ubrzo došao, sav u suzama, i molio me da se predomislim. Zet je kleknuo preda mnom tražeći oproštaj, i ja sam mu oprostila. Da bi se izgladila cela situacija, zamolili su me da se vratim u crkvu, ali ja sam ostala pri svome.

Kada sam se vratila u svoje selo, pritisak se nastavio. Ni na koji način nisam mogla da budem u kontaktu s Katinom, niti sam imala išta od literature, pa čak ni Bibliju. Bila sam tako srećna kada je jedna rođaka pokušala da mi pomogne. Kada je bila u Korintu, srela je jednu Svedokinju, i kad se vratila donela mi je knjigu „Neka Bog bude istinit“ i jedan primerak Hrišćanskih grčkih spisa, što sam počela da čitam u tajnosti.

Moj život se iznenada menja

Tri godine sam doživljavala snažno protivljenje. Nisam imala kontakt ni sa jednim Svedokom i nisam dobijala ništa od literature. Međutim, moj život će se uskoro drastično promeniti, o čemu tada nisam ni sanjala.

Otac mi je rekao da moram da idem kod ujaka u Solun. Pre nego što sam pošla za Solun, otišla sam u krojačku radnju u Korintu da bih sašila kaput. Kako sam se iznenadila kada sam videla da Katina radi u toj radnji! Bile smo tako srećne što smo se opet srele posle toliko  vremena. Kada smo izlazile iz radnje, srele smo jednog veoma prijatnog mladog čoveka koji se biciklom vraćao kući s posla. Zvao se Haralampos. Kada smo se nakon izvesnog vremena bolje upoznali, odlučili smo da se venčamo. Takođe sam se u to vreme, tačnije 9. januara 1952, krstila u znak predanja Jehovi.

Haralampos je već bio kršten. On se takođe suočavao s protivljenjem porodice. Bio je veoma revan. Služio je kao pomoćnik skupštinskog sluge i vodio je mnogo biblijskih studija. Ubrzo su i njegova braća prihvatila istinu, i sada skoro svi članovi njihovih porodica takođe služe Jehovi.

Mom ocu se Haralampos zaista dopao, tako da se složio da se ja udam za njega, ali majka se nije lako pomirila s tim. Uprkos svemu tome, Haralampos i ja smo se venčali 29. marta 1952. godine. Na naše venčanje su došli samo moj stariji brat i jedan rođak. Tada još nisam znala kakav će blagoslov Haralampos biti za mene — pravi dar od Jehove! Kao njegov životni saputnik, mogla sam da gradim život oko službe Jehovi.

Jačanje naše braće

Haralampos i ja smo 1953. godine odlučili da se preselimo u Atinu. Pošto je želeo da uradi više u službi propovedanja, Haralampos je ostavio porodično zanimanje i pronašao posao sa skraćenim radnim vremenom. Imali smo običaj da posle podne zajedno idemo u službu i vodili smo mnoge biblijske studije.

Pošto su vlasti nametnule ograničenja našem delu, morali smo da budemo snalažljivi. Na primer, odlučili smo da jednu Kulu stražaru stavimo u izlog kioska u centru Atine u kom je moj muž radio. Jedan policajac s visokim činom rekao nam je da je taj časopis zabranjen. Pa ipak, pitao je da li bi mogao da dobije jedan primerak da bi se kod službe bezbednosti raspitao o časopisu. Kada ga je osoblje službe bezbednosti uverilo da je časopis zakonski dozvoljen, vratio se da nam to kaže. Čim su to čula druga braća koja su imala kioske, i oni su počeli da stavljaju primerke Kule stražare u izloge. Jedan čovek koji je dobio Kulu stražaru iz našeg kioska postao je Svedok, i sada služi kao starešina.

Mnogo smo se radovali i kada je moj mlađi brat upoznao istinu. Došao je u Atinu da bi studirao na fakultetu trgovačke mornarice, i mi smo ga poveli s nama na kongres. Naši kongresi su se tada održavali u tajnosti u šumama. Dopalo mu se to što je čuo na kongresu, ali je ubrzo počeo da putuje trgovačkim brodovima. Kada je bio na jednom putovanju, dospeo je u jednu luku u Argentini. Jedan misionar se popeo na njihov brod da bi tamo propovedao, i moj brat je zatražio časopise. Bili smo presrećni kada smo od brata primili pismo u kom je stajalo: „Pronašao sam istinu. Stavite me na listu pretplatnika za časopise.“ Danas on i njegova porodica verno služe Jehovi.

Moj muž je 1958. godine bio pozvan da služi kao putujući nadglednik. Pošto je delo bilo zabranjeno, a okolnosti veoma teške, putujući nadglednici su obično služili bez svojih supruga. U oktobru 1959. pitali smo odgovornu braću iz podružnice da li bih i ja mogla da mu se  pridružim. Oni su to odobrili. Naša dodela je obuhvatala posećivanje i jačanje skupština u centralnoj i severnoj Grčkoj.

Nije bilo lako putovati. Bilo je malo asfaltiranih puteva. Pošto nismo imali kola, obično smo putovali javnim prevozom i kamionetima, zajedno sa živinom i drugom robom. Nosili smo gumene čizme da bismo mogli ići blatnjavim putevima. Pošto je u svakom selu postojala narodna milicija, morali smo da uđemo u selo noću kako bismo izbegli da nas saslušavaju.

Braća su duboko cenila naše posete. Iako su mnogi od njih naporno radili na svojim poljima, dali su sve od sebe kako bi prisustvovali sastancima koji su se održavali kasno noću, uvek u nekoj drugoj kući. Braća su takođe bila veoma gostoljubiva i pružala su nam najbolje što su imala, iako nisu imali mnogo. Ponekad smo spavali u istoj sobi s celom porodicom. Vera braće, njihova istrajnost i revnost bile su još jedan blagoslov za nas.

Proširili smo svoju službu

U februaru 1961, dok smo bili u poseti podružnici u Atini, pitali su nas da li bismo hteli da služimo u Betelu. Odgovorili smo Isaijinim rečima: „Evo mene, mene pošalji“ (Isaija 6:8). Dva meseca kasnije, primili smo pismo u kom nam je rečeno da dođemo u Betel što pre možemo. Tako smo počeli da služimo u Betelu 27. maja 1961.

Zavoleli smo našu novu dodelu i od samog početka smo se u Betelu osećali kao kod kuće. Moj muž je radio u Službenom odeljenju i Odeljenju za pretplate, a kasnije je jedno vreme služio i u Odboru podružnice. Ja sam imala razne dodele u betelskom domu. Betelska porodica se tada sastojala od 18 članova, ali pošto se u Betelu održavala škola za starešine, tu je skoro pet godina bilo oko 40 ljudi. Pre podne sam prala sudove, pomagala kuvaru, nameštala dvanaest kreveta i postavljala stolove za ručak. Posle podne sam peglala odeću i čistila toalete i sobe. Jednom nedeljno sam radila i u vešernici. Bilo je mnogo posla, ali ja sam bila srećna što sam mogla da pomognem.

Vredno smo radili na svojim betelskim dodelama, ali i u službi na terenu. Često se dešavalo da smo vodili i do sedam biblijskih studija. Haralampos je vikendom držao govore u mnogim skupštinama, a ja sam uvek išla s njim. Bili smo nerazdvojni.

Vodili smo biblijski studij s jednim bračnim parom koji je bio veoma povezan s Grčkom pravoslavnom crkvom. Sveštenici koji su predvodili u borbi protiv jeretika bili su njihovi kućni prijatelji. U kući su imali jednu sobu punu ikona u kojoj je tamjan stalno goreo i vizantijske himne svirale po ceo dan. Neko vreme smo studij vodili četvrtkom, a njihovi prijatelji sveštenici posećivali su ih petkom. Jednog dana su nam rekli da obavezno dođemo kod njih jer imaju iznenađenje za nas. Prvo što su nam pokazali kad smo došli bila je ta soba. Uklonili su sve ikone i renovirali sobu. Njih dvoje su dalje napredovali i krstili su se. Velika radost za nas bilo je to što je oko 50 osoba s kojima smo proučavali Bibliju predalo život Jehovi i krstilo se.

 Poseban blagoslov u kom sam uživala bilo je druženje s pomazanom braćom. Posete članova Vodećeg tela, među njima i brata Nora, Franca i Henšela, bile su veliko ohrabrenje. Posle više od 40 godina, još uvek smatram da je služenje u Betelu velika čast i prednost.

Suočavanje s bolešću i gubitkom

Godine 1982, moj muž je počeo da pokazuje simptome Alchajmerove bolesti. Do 1990. godine, njegovo zdravstveno stanje se toliko pogoršalo da mu je bila potrebna konstantna nega. Tokom poslednjih osam godina njegovog života, nismo uopšte izlazili iz Betela. Mnoga draga braća iz betelske porodice, kao i odgovorni nadglednici, pobrinuli su se da nam pomognu. I pored njihove ljubazne pomoći, provela sam mnoge sate, i noću i danju, brinući o njemu. Ponekad je bilo veoma teško, i noćima nisam spavala.

U julu 1998. godine, moj voljeni muž je preminuo. Iako mi jako nedostaje, utehu nalazim u tome što znam da je u dobrim rukama, i što znam da će ga se Jehova setiti kada bude uskrsavao i milione drugih ljudi (Jovan 5:28, 29).

Zahvalna za dobra koja mi je Jehova učinio

Iako sam izgubila muža, nisam sama. Još uvek imam prednost da služim u Betelu i uživam u ljubavi i brizi koju dobijam od cele betelske porodice. Moja velika porodica obuhvata i svu duhovnu braću i sestre iz cele Grčke. Iako sada imam više od 70 godina, još uvek mogu po ceo dan da radim u kuhinji i trpezariji.

Godine 1999, ispunio mi se životni san — posetila sam svetsku centralu Jehovinih svedoka u Njujorku. Nemam reči kojima bih opisala kako sam se osećala. Bilo je to izgrađujuće i nezaboravno iskustvo.

Kad se osvrnem na svoj život, sigurna sam da ga nisam mogla bolje proživeti. Punovremena služba Jehovi je najbolji životni poziv. S pouzdanjem mogu da kažem da mi nikada ništa nije nedostajalo. Jehova je s ljubavlju brinuo o mom mužu i meni, i duhovno i fizički. Iz ličnog iskustva mogu da razumem zašto je psalmista postavio pitanje: „Kako ću vratiti Jehovi za sva dobra što mi učini?“ (Psalam 116:12).

[Slika na 26. strani]

Haralampos i ja smo bili nerazdvojni

[Slika na 27. strani]

Moj muž u svojoj kancelariji u podružnici

[Slika na 28. strani]

Smatram da je velika čast služiti u Betelu