Životna priča

Naše međunarodno bratstvo mi je pružalo snagu

ISPRIČAO TOMSON KANGALE

Dana 24. aprila 1993, bio sam pozvan da prisustvujem programu posvećenja novog kompleksa podružnice u Lusaki, u Zambiji, koji obuhvata 13 objekata. Pošto sam teško hodao, sestra koja nas je vodila u obilazak objekata ljubazno me je pitala: „Da li želiš da ponesem stolicu za tebe, tako da se povremeno možeš odmoriti?“ Ja sam crnac, a ona belkinja, ali to joj nije bilo važno. Duboko dirnut, zahvalio sam joj, jer sam zahvaljujući njenoj ljubaznosti mogao obići sve objekte te podružnice.

TOKOM godina, ovakva iskustva su mi puno značila, potvrđujući moje uverenje da unutar hrišćanske zajednice Jehovinih svedoka postoji ljubav po kojoj će se, kako je Hrist rekao, prepoznati njegovi pravi sledbenici (Jovan 13:35; 1. Petrova 2:17). Dozvolite mi da vam ispričam kako sam upoznao ove hrišćane davne 1931. godine, kada su oni javno objavili svoju želju da nose ime temeljeno na Bibliji, Jehovini svedoci (Isaija 43:12).

Rana služba u Africi

Novembra 1931, imao sam 22 godine i živeo sam u Kitveu koji se nalazi u oblasti Koperbelt u Severnoj Rodeziji (sada Zambija). Prijatelj s kojim sam igrao fudbal upoznao me je sa Svedocima. Bio sam na nekoliko njihovih sastanaka i pisao sam  podružnici u Keptaunu, u Južnoj Africi, tražeći pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, knjigu Harfa Božja. a Knjiga je bila na engleskom, tako da mi je bilo teško da je razumem, pošto nisam dobro znao taj jezik.

U oblasti Koperbelt koja se nalazi oko 240 kilometara jugozapadno od jezera Bangveolo i blizu koje sam odrastao, u rudnicima bakra radili su mnogi radnici s drugih područja. Tamo se redovno sastajalo nekoliko grupa Svedoka da bi proučavali Bibliju. Posle izvesnog vremena, preselio sam se iz Kitvea u susedni grad Ndola, gde sam počeo da se družim s grupom Svedoka. U to vreme, bio sam kapiten fudbalskog tima zvanog Princ od Velsa. Takođe sam radio kao sluga kod belca koji je bio direktor Korporacije afričkih jezera, kompanije koja je imala lanac prodavnica u centralnoj Africi.

Imao sam ograničeno školsko obrazovanje i stekao sam skromno znanje engleskog jezika, zahvaljujući ljudima iz Evrope kod kojih sam radio. Pa ipak, želeo sam da proširim svoje svetovno obrazovanje i konkurisao sam u školi u Plumtriju, u Južnoj Rodeziji (sada Zimbabve). Međutim, u međuvremenu sam po drugi put pisao podružnici u Keptaunu. Obavestio sam ih da sam dobio knjigu Harfa Božja i da želim punovremeno da služim Jehovi.

Iznenadio sam se kada sam primio njihov odgovor, u kome je stajalo: „Cenimo vašu želju da služite Jehovi. Želimo da vas ohrabrimo da tu želju učinite predmetom svoje molitve i Jehova će vam pomoći da steknete bolje razumevanje istine i pronaći će vam mesto na kom možete da mu služite.“ Nakon što sam nekoliko puta pročitao pismo, pitao sam mnoge Svedoke šta treba da radim. Rekli su mi: „Ako zaista želiš da služiš Jehovi, idi i odmah tako uradi.“

Cele sedmice sam se molio za tu stvar i na kraju sam odlučio da napustim svetovno obrazovanje i nastavim svoj biblijski studij sa Svedocima. Naredne godine, januara 1932, svoje predanje Jehovi Bogu simbolizovao sam krštenjem u vodi. Posle preseljenja iz Ndole u susedni grad Luanšija, upoznao sam Džanet, koja je takođe Svedok, i venčali smo se u septembru 1934. Kada smo se venčali, Džanet je već imala sina i ćerku.

Postepeno sam duhovno napredovao i 1937. sam počeo s punovremenom službom. Ubrzo nakon toga sam bio naimenovan da služim kao putujući sluga, što je sada pokrajinski nadglednik. Putujući nadglednici posećuju skupštine Jehovinih svedoka da bi ih duhovno ojačali.

 Propovedanje u početnim godinama

Januara 1938, upućen sam da posetim jednog afričkog poglavicu po imenu Sokontve, koji je tražio da ga posete Jehovini svedoci. Tri dana sam putovao biciklom da bih stigao do njegove oblasti. Istinski je bio zahvalan kada sam mu rekao da sam došao pošto je on pisao našoj kancelariji u Keptaunu.

Išao sam od kolibe do kolibe među njegovim narodom i pozvao ih pod insaku (zajedničku senicu). Kada su se okupili, održao sam govor pred mnoštvom. Nakon toga su započeti mnogi biblijski studiji. Taj seoski poglavica i njegov pisar postali su prvi nadglednici tamošnjih skupština. Danas postoji preko 50 skupština u toj oblasti, koja je poznata kao oblast Samfja.

Od 1942. do 1947, služio sam u području oko jezera Bangveolo. Sa svakom skupštinom sam provodio po deset dana. Pošto je tada bilo malo radnika koji su učestvovali u duhovnoj žetvi, osećali smo se baš kao što se naš Gospod, Isus Hrist, osećao kada je rekao: „Da, žetva je velika, a radnika je malo. Zato molite Gospodara žetve da pošalje radnike na svoju žetvu“ (Matej 9:36-38). Tih prvih godina je bilo naporno putovati, tako da je Džanet obično ostajala u Luanšiji s decom, dok sam ja posećivao skupštine. Do tada smo Džanet i ja dobili još dva sina, ali je jedan od njih umro kada je imao deset meseci.

U to vreme je bilo malo automobila i zbog toga, naravno, i puteva. Jednog dana sam krenuo Džanetinim biciklom na put od preko 200 kilometara. Ponekad, kada sam morao da pređem preko neke male reke, stavio bih bicikl na rame, držao ga jednom rukom dok bih drugom plivao. Da spomenem i to da je broj Svedoka u Luanšiji izuzetno porastao, i da je Memorijalu Hristove smrti 1946. prisustvovalo 1 850 osoba.

Suočeni s protivljenjem našem delu

Jednom prilikom za vreme Drugog svetskog rata, vladin predstavnik u oblasti Kavambva, pozvao me je i rekao: „Zahtevam da prestaneš s korišćenjem knjiga Watch Tower Society-ja, zato što su sada pod zabranom. Ali mogu ti dati pomagala koja možeš upotrebiti da bi napisao druge knjige za korišćenje u vašem delu.“

„Ja sam zadovoljan s literaturom koju imamo“, odgovorio sam. „Ne treba mi ništa više.“

„Ne znaš ti te Amerikance“, rekao je (naša literatura se tada štampala u Sjedinjenim Državama). „Zavešće vas.“

„Ne, ovi s kojima sarađujem neće“, odgovorio sam.

Onda je pitao: „Možeš li da podstakneš skupštine da daju novčane priloge za pomoć u ratu, kao što druge religije rade?“

„To je posao vladinih kurira“, odgovorio sam.

„Zašto ne odeš kući i razmisliš o tome?“, rekao je.

„U Izlasku 20:13 i 2. Timoteju 2:24 Biblija nam zapoveda da ne ubijamo i da se ne upuštamo u borbe“, odgovorio sam.

Iako mi je dozvoljeno da odem, kasnije me vladin oblasni predstavnik pozvao u Fort Rozberi, grad koji se sada zove Mansa. „Pozvao sam te ovde da bih te obavestio da je vlada zabranila vaše knjige“, rekao je.

„Da. Čuo sam za to“, rekao sam.

„Onda treba da odeš u sve skupštine i kažeš svim suobožavaocima da ovde donesu sve knjige. Jasno?“

„To nije moj posao“, odgovorio sam. „To je obaveza vladinih kurira.“

Jedan slučajan susret donosi rezultate

Posle rata smo odmah nastavili da propovedamo. Bila je 1947. i upravo sam završio službu u jednoj skupštini u selu Mvanza i raspitivao se gde mogu da popijem šolju čaja. Uputili su me u kuću g. Nkondea, u kojoj je bila čajdžinica. G. Nkonde i njegova žena su me srdačno dočekali. Pitao sam g. Nkondea da li bi,  dok ja pijem čaj, želeo da pročita poglavlje „Pakao, mesto počinka s nadom“ u knjizi „Neka Bog bude istinit“.

Nakon što sam popio čaj, pitao sam: „I, kako ste razumeli pakao?“ Zadivljen onim što je pročitao, počeo je da proučava Bibliju sa Svedocima i kasnije se krstio zajedno sa svojom ženom. Iako on nije ostao Svedok, njegova žena i mnoga njihova deca jesu. Štaviše, jedna njegova ćerka, Pilni, još uvek služi u podružnici Jehovinih svedoka u Zambiji. Njena majka, iako je sada vrlo stara, još uvek je verna Svedokinja.

Kratak boravak u istočnoj Africi

Od naše podružnice u Severnoj Rodeziji, koja je osnovana početkom 1948. u Lusaki, dobio sam dodelu u Tanganjiki (sada Tanzanija). Na našem putovanju pešice kroz planinsko područje, mojoj ženi i meni pridružio se još jedan Svedok. Putovanje je trajalo tri dana i bilo je veoma zamorno. Dok sam nosio zavežljaj s knjigama, moja žena je nosila našu odeću, a ovaj drugi Svedok je nosio naše prostirače za spavanje.

Kada smo stigli u Mbeju, marta 1948, bilo je puno posla jer smo morali da pomognemo braći da izvrše izmene kako bi u većoj meri udovoljavali biblijskim merilima. Kao prvo, u tom području smo bili poznati kao ljudi Kule stražare. Iako su braća prihvatila ime Jehovini svedoci, ono se nije isticalo u javnosti. Osim toga, bilo je potrebno da neki Svedoci napuste izvesne običaje u vezi s poštovanjem mrtvih. Ali je za mnoge verovatno najteža promena bila da zakonski registruju svoj brak, čime bi on pred svima bio častan (Jevrejima 13:4).

Kasnije sam imao prednost da služim i u drugim područjima u istočnoj Africi, uključujući i Ugandu. Proveo sam nekih šest nedelja u Entebu i Kampali, gde smo mnogima pomogli da upoznaju biblijsku istinu.

Poziv u Njujork

Nakon što sam neko vreme služio u Ugandi, početkom 1956. stigao sam u Dar es Salam, glavni grad Tanganjike. Tamo me je čekalo pismo od svetske centrale Jehovinih svedoka. U njemu su se nalazila uputstva da počnem s pripremom za odlazak u Njujork da bih prisustvovao međunarodnom kongresu koji se održavao od 27. jula do 3. avgusta 1958. Suvišno je reći da sam to sa uzbuđenjem očekivao.

Kada je došlo vreme, još jedan putujući nadglednik, Luka Mvango, i ja imali smo let iz Ndole do Solzberija (sada Harare) u Južnoj Rodeziji, a onda do Najrobija u Keniji. Odatle smo leteli do Londona, gde su nas srdačno dočekali. Kada smo otišli na spavanje te noći kada smo stigli u Englesku, bili smo uzbuđeni i stalno smo pričali o tome kako su belci tako gostoljubivo dočekali nas Afrikance. Bili smo veoma ohrabreni ovim iskustvom.

Na kraju smo stigli u Njujork, gde se održavao kongres. U toku kongresa, izneo sam izveštaj o aktivnosti Jehovinih svedoka u Severnoj Rodeziji. Tog dana je bilo blizu 200 000 prisutnih koji su se okupili na stadionima Polo Graunds i Jenki. Te noći nisam mogao da spavam, jer  sam razmišljao o divnoj prednosti koju sam imao.

Kongres se završio vrlo brzo i mi smo se vratili kući. Na putu do kuće, opet smo doživeli ljubazno gostoprimstvo naše braće i sestara u Engleskoj. Jedinstvo Jehovinog naroda, bez obzira na rasu ili nacionalnost, koje smo doživeli tokom tog putovanja bilo je nešto nezaboravno!

Daljnja služba i iskušenja

Godine 1967. naimenovan sam za oblasnog slugu — slugu koji putuje od pokrajine do pokrajine. Do tada se broj Svedoka u Zambiji povećao na preko 35 000. Kasnije, zbog pogoršanog zdravlja, opet sam naimenovan za pokrajinskog nadglednika u Koperbeltu. Na kraju, Džanetino zdravlje se pogoršalo i u decembru 1984. umrla je verna Jehovi.

Posle njene smrti, bio sam duboko povređen kada su me članovi Džanetine porodice, koji nisu vernici, optužili da sam koristio vradžbine i da je Džanet zato umrla. Ali neki koji su bili upoznati s Džanetinom bolešću i razgovarali s njenim lekarem objasnili su ovim rođacima istinu o toj stvari. Onda je došlo drugo iskušenje. Neki rođaci su želeli da se držim tradicionalnih običaja zvanih ukupjanika. U sredini iz koje dolazim, po ovom običaju se zahteva da posle smrti jednog od supružnika onaj drugi bračni partner ima polne odnose s bliskim rođakom preminulog. Naravno, ja sam to odbio.

Na kraju je pritisak rođaka prestao. Bio sam zahvalan Jehovi što mi je pomogao da zauzmem čvrst stav. Mesec dana nakon sahrane moje supruge, jedan brat mi je prišao i rekao: „Brate Kangale, zaista si nas ohrabrio prilikom smrti tvoje žene, jer nisi podlegao nijednom bezbožnom običaju. Želimo puno da ti zahvalimo.“

Veličanstvena žetva

Sada već ima 65 godina otkako sam započeo s punovremenom službom kao Jehovin svedok. Tokom svih ovih godina, kakva je samo radost bila gledati osnivanje stotina skupština i gradnju mnogih Dvorana Kraljevstva tamo gde sam nekada služio kao putujući nadglednik! Od nekih 2 800 Svedoka 1943, broj objavitelja Kraljevstva u Zambiji sada se povećao na preko 122 000. Štaviše, prošle godine je više od 514 000 osoba prisustvovalo Memorijalu u ovoj zemlji koja ima nešto manje od 11 miliona stanovnika.

U međuvremenu, Jehova dobro brine o meni. Kada mi treba lekarska pomoć, hrišćanska braća me vode u bolnicu. Skupštine me još uvek pozivaju da držim javna predavanja, što su prilike koje me izgrađuju. Skupština kojoj pripadam pobrinula se da hrišćanske sestre na smenu čiste moju kuću, a braća me svake sedmice rado prate na sastanke. Znam da nikada ne bih doživeo takvu brigu punu ljubavi da nisam služio Jehovi. Zahvalan sam mu što me i dalje koristi u punovremenoj službi i što i dalje mogu da obavljam mnoge odgovornosti koje sam i dosad imao.

Vid mi je oslabio, i kada pešačim do Dvorane Kraljevstva, usput moram da se odmorim više puta. Danas mi torba s knjigama izgleda teža, pa je olakšam tako što izvadim neke knjige koje mi neće trebati na sastanku. Moja služba na terenu uglavnom se sastoji od vođenja biblijskih studija sa onima koji dolaze u moju kuću. Ipak, kakvo je samo zadovoljstvo osvrnuti se na minule godine i razmišljati o veličanstvenom porastu! Služim na polju gde se Jehovine reči zabeležene u Isaiji 60:22 ispunjavaju na jedan izvanredan način. Tamo kaže: „Od najmanjega hiljada će postati, od manjega silan narod. Ja, ja, Jehova, učiniću brzo to u svoje vreme.“ Zaista, doživeo sam da vidim da se baš to događa ne samo u Zambiji već i širom sveta. b

[Fusnote]

[Slike na 24. strani]

Tomson i zambijska podružnica u pozadini

[Slika na 26. strani]

Današnja podružnica u Zambiji