Nešto veće od egipatskog blaga

MOJSIJE spada među najveće istorijske ličnosti. Četiri biblijske knjige — od Izlaska do Ponovljenih zakona — skoro isključivo govore o Božjem postupanju s Izraelom pod Mojsijevim vođstvom. On je upravljao njihovim izlaskom iz Egipta, posredovao u savezu Zakona i doveo Izraelce do granice Obećane zemlje. Mojsije je bio odgojen u faraonovom domaćinstvu, ali je postao opunomoćeni vođa Božjeg naroda, kao i prorok, sudija i božanski nadahnut pisac. Pa ipak, bio je i ’čovek vrlo ustrpljiv [„krotak“, DK], više nego ma koji drugi čovek‘ (Brojevi 12:3).

Većina pojedinosti koje Biblija iznosi o Mojsiju odnose se na poslednjih 40 godina njegovog života, i obuhvataju period od oslobođenja Izraelaca iz ropstva do Mojsijeve smrti kada je imao 120 godina. Od svoje 40. do 80. godine, bio je pastir u Madijamu. Ali, kako kaže jedan izvor, „možda je najinteresantniji deo njegovog života, a ipak najmanje poznat“ — prvih 40 godina, od njegovog rođenja do bekstva iz Egipta. Šta zapravo možemo saznati o ovom periodu? Kako su okolnosti Mojsijevog odgajanja uticale na to kakav će kasnije biti? Kojim je uticajima bio izložen? S kakvim se izazovima suočio? I čemu nas sve ovo može naučiti?

Ropstvo u Egiptu

Knjiga Izlaska izveštava da je jedan faraon počeo da se plaši izraelskih naseljenika u Egiptu zbog toga što su postajali sve brojniji. Verujući da postupa „mudro“, on je pokušao da smanji njihov broj tako što ih je podvrgnuo okrutnom ropskom radu — teškim poslovima, pravljenju gline i proizvodnji dnevne količine opeke — naredivši da ih nadzornici bičuju (Izlazak 1:8-14; 5:6-18).

Ovaj opis Egipta u kojem se rodio Mojsije dobro se slaže s istorijskim svedočanstvom. Drevni papirusi i najmanje jedna slika iz grobnice opisuju kako u drugom milenijumu pre n. e. ili još ranije, robovi izrađuju cigle od blata. Službenici koji su bili odgovorni za isporuku cigala organizovali su na stotine robova grupisanih  u skupine od 6 do 18 pod jednim nadzornikom ili vođom grupe. Glina za cigle se morala iskopavati, a i slama prevoziti do ciglane. Radnici različitih nacionalnosti crpli su vodu i motikama je mešali s glinom i slamom. Iz pravougaonih kalupa izašlo je bezbroj cigala. Radnici su onda na ramenima nosili jarmove s ciglama osušenim na suncu do gradilišta, koje se ponekad nalazilo na uzvisici. Egipatski nadglednici, opremljeni batinama, sedeli su ili šetali se pored radnika dok su nadgledali posao.

Jedan drevni obračunski izveštaj ukazuje na 39 118 cigala koje su napravila 602 radnika, što u proseku iznosi 65 cigala po osobi tokom jedne smene. A jedan dokument iz 13. veka pre n. e. kaže: „Ljudi svakodnevno prave... svoju količinu cigala.“ Sve ovo jako podseća na rad koji se zahtevao od Izraelaca kako je opisano u knjizi Izlaska.

Tlačenje nije uspelo da smanji broj jevrejskog stanovništva. Baš suprotno, „što ga [Egipćani] više mučahu, to se on više množaše... i sinovi Izraelovi postadoše mrski“ (Izlazak 1:10, 12). Zato je faraon zapovedio najpre jevrejskim babicama, a zatim celom narodu da ubiju svako izraelsko muško novorođenče. Pod ovakvim užasnim okolnostima, Johavedi i Amramu se rodio lep dečak, Mojsije (Izlazak 1:15-22; 6:20; Dela apostolska 7:20).

Sakriven, pronađen i usvojen

Mojsijevi roditelji se nisu pokorili faraonovoj zapovesti da ubiju dete i sakrili su svog malog dečaka. Da li su ga krili od uhoda i nadzornika koji su išli unaokolo u potrazi za bebama? Ne možemo biti sigurni. U svakom slučaju, Mojsijevi roditelji ga posle tri meseca nisu više mogli kriti. Tako je njegova očajna majka napravila korpu od papirusa, premazala je smolom da bude nepromočiva i položila dete u nju. U izvesnom smislu, Johaveda je poslušala slovo, ali ne i pravi smisao faraonove naredbe da se svako jevrejsko muško novorođenče baci u Nil. Marija, Mojsijeva starija sestra, stajala je nedaleko i posmatrala (Izlazak 1:22–2:4).

Ne znamo da li je Johaveda baš htela da Mojsija pronađe faraonova ćerka kada dođe na reku da se kupa, ali upravo se to dogodilo. Princeza je shvatila da je ovo dete jevrejsko. Šta će uraditi? Da li će iz poslušnosti svom ocu narediti da ga ubiju? Ne, reagovala je onako kako bi prirodno reagovala većina žena. Postupila je saosećajno.

Ubrzo se i Marija našla pored nje. Pitala je: ’Hoćeš li da pozovem jevrejsku ženu da ti doji dete?‘ Neki vide veliku  ironičnost u ovim rečima. Mojsijeva sestra je postupila suprotno faraonovoj zapovesti koji je sa svojim savetnicima skovao zaveru kako bi „mudro“ postupio s Jevrejima. Naravno, Mojsijev život je bio siguran tek kada se princeza složila s planom njegove sestre. „Idi!“ odgovorila je faraonova ćerka i Marija je odmah pozvala svoju majku. Napravljen je jedan izvanredan dogovor, po kome je Johaveda unajmljena da odgaja svoje dete pod kraljevskom zaštitom (Izlazak 2:5-9).

Princezino sažaljenje je bila sušta suprotnost okrutnosti njenog oca. Ona nije bila ni neupućena ni prevarena u vezi s detetom. Sažaljenje od srca ju je pokrenulo da ga usvoji i njeno prihvatanje predloga za jevrejsku dojilju pokazuje da nije imala predrasude kao njen otac.

Odgajanje i obrazovanje

Johaveda „uze dete i odgoji ga. Kad dete odraste, odvede ga kćeri Faraonovoj, a ona ga gleda kao da joj je sin“ (Izlazak 2:9, 10). Biblija ne kaže koliko je dugo Mojsije živeo sa svojim pravim roditeljima. Neki misle da je to moralo biti barem dok nije bio odbijen od sise — dve ili tri godine — ali moglo je i duže trajati. Knjiga Izlaska jednostavno navodi da je on „odrastao“ sa svojim roditeljima, što se može odnositi i na više godina. U svakom slučaju, Amram i Johaveda su bez sumnje iskoristili to vreme da dete postane svesno svog jevrejskog porekla i da ga pouče o Jehovi. Koliko su bili uspešni u usađivanju vere i ljubavi prema pravednosti u Mojsijevo srce, samo će vreme pokazati.

Nakon što je bio vraćen faraonovoj ćerki, Mojsije je bio poučen „svoj egipatskoj mudrosti“ (Dela apostolska 7:22). To je uključivalo obuku koja bi osposobila Mojsija za vladara. Ogromno egipatsko znanje obuhvatalo je matematiku, geometriju, arhitekturu, građevinarstvo i druge veštine i nauke. Po svoj prilici, kraljevska porodica je želela da Mojsije bude poučen i egipatskoj religiji.

Možda je Mojsije stekao povlašćeno obrazovanje zajedno s drugim kraljevskim potomcima. Među onima koji su imali koristi od takvog elitnog obrazovanja bila su „deca stranih vladara koja su poslata u Egipat da bi se ’civilizovala‘, ili su odvedena kao taoci, a zatim bila vraćena da bi vladala kao vazali“ odani faraonu (The Reign of Thutmose IV, od Betsi M. Brajan). Izgleda da su se u odgajalištima koja su bila povezana s kraljevskim palatama pripremali mladi da služe kao dvorski službenici. a Zapisi koji datiraju iz perioda srednjeg i novog egipatskog kraljevstva otkrivaju da su neki faraonovi lični pratioci i visoki službenici u vladi zadržali počasnu titulu „dete iz odgajališta“ čak i kao odrasli.

Život na dvoru će biti ispit za Mojsija. Tamo su se nudili bogatstvo, raskoš i moć. Takođe je bilo i moralnih opasnosti. Kako će Mojsije reagovati? Kome će biti odan? Da li će se pokazati kao istinski obožavalac Jehove, brat tlačenih Jevreja ili će mu se više dopasti ono što je paganski Egipat mogao da ponudi?

 Važna odluka

Sa svojih 40 godina, do kada je mogao da postane pravi Egipćanin, on je ’izašao k braći svojoj da vidi njihovu nevolju‘. Ono što je zatim uradio pokazalo je da to nije bila samo radoznalost; on je čeznuo da im pomogne. Kada je video da jedan Egipćanin bije Jevrejina, on se umešao i ubio tiranina. Ovaj postupak je pokazao da je Mojsijevo srce bilo s njegovom braćom. Ubijeni čovek je verovatno bio službenik, koji je ubijen dok je izvršavao svoje dužnosti. S gledišta Egipćana, Mojsije je imao svaki razlog da bude odan faraonu. Ipak, Mojsija je pokrenula i ljubav prema pravdi, osobina koju je pokazao i sledećeg dana kada se usprotivio Jevrejinu koji je nepravedno tukao svog druga. Mojsije je žarko želeo da oslobodi Jevreje od teškog ropstva, ali kada je faraon saznao za njegovu izdaju i hteo da ga ubije, Mojsije je bio prinuđen da pobegne u Madijam (Izlazak 2:11-15; Dela apostolska 7:23-29). b

Mojsijev izbor trenutka za oslobođenje Božjeg naroda nije odgovarao Jehovinom. Ipak, njegova dela su otkrivala veru. U Jevrejima 11:24-26 se kaže: „Verom je Mojsije, kad je odrastao, odbio da se zove sinom faraonove kćeri, izabravši da bude zlostavljan zajedno s Božjim narodom umesto da ima privremeni užitak greha.“ Zašto? „Zato što je Hristovu sramotu smatrao bogatstvom većim od egipatskog blaga; jer je pažljivo gledao na nagradu.“ Ovo neobično korišćenje izraza „Hrist“, što znači „pomazanik“, odgovara Mojsiju u tom smislu što je kasnije dobio poseban zadatak direktno od Jehove.

Zamisli samo! Mojsije je imao odgoj kakav je mogao da primi samo neki egipatski plemić. Njegov položaj je nudio izvanrednu karijeru i svako zamislivo zadovoljstvo, ali on je ipak sve to odbacio. Nije mogao da uskladi život na dvoru faraona, tiranina, s ljubavlju prema Jehovi i pravdi. Poznavanje Božjih obećanja koja su data njegovim precima Avrahamu, Isaku i Jakovu i duboko razmišljanje o njima naveli su Mojsija da još više ceni Božju naklonost. Zbog toga je Jehova mogao da upotrebi Mojsija za jedinstvenu ulogu u ispunjavanju svojih namera.

Svi mi se suočavamo s pravljenjem izbora oko toga šta su najvažnije stvari. Možda se kao Mojsije suočavaš s nekom teškom odlukom. Da li ćeš se odreći određenih navika ili očiglednih prednosti, bez obzira koliko te to može koštati? Ako stojiš pred takvim izborom, seti se da je Mojsije smatrao da je Jehovino prijateljstvo vrednije od sveg egipatskog blaga, i da zbog toga nije zažalio.

[Fusnote]

[Okvir na 11. strani]

Ugovori o dojenju

Obično su majke dojile svoje bebe. Međutim, izučavalac Brevard Čajlds u delu Journal of Biblical Literature navodi da su „plemićke [bliskoistočne] porodice u određenim slučajevima unajmljivale dojilje. Ovaj običaj se praktikovao i onda kada majka nije mogla da hrani svoje dete ili kada se nije znalo ko je majka. Dojilja je preuzimala odgovornost odgajanja tog deteta kao i njegovog dojenja tokom ugovorenog perioda“. Iz drevnog doba Bliskog istoka opstalo je nekoliko papirusa s tekstom ugovora o dojenju. Ovi dokumenti potvrđuju ono što je bilo široko rasprostranjen običaj u Egiptu, od vremena sumera do vremena kasnog helenizma. Uobičajena obeležja ovih dokumenata su izjave pojedinaca koji su u to uključeni, vreme koje je obuhvaćeno ugovorom, uslovi rada, detalji u vezi sa ishranom, novčane kazne za raskid ugovora, nadnice i način isplate nadnica. Obično su „dojilje služile preko dve ili tri godine“, objašnjava Čajlds. „Dojilja je gajila dete u svojoj kući, ali se ponekad zahtevalo da se dete dovede vlasniku na proveru.“

[Slike na 9. strani]

Kao što pokazuje jedna drevna slika, pravljenje opeka u Egiptu se od Mojsijevog vremena do danas vrlo malo promenilo

[Izvori]

Gore: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.; Dole: Erich Lessing/Art Resource, NY