Životna priča

U službi gde god sam bio potreban

ISPRIČAO DŽEJMS B. BERI

Bila je 1939. godina. Zbog Velike depresije život je u Sjedinjenim Državama bio težak, a nad Evropom se nazirao rat. U potrazi za poslom moj mlađi brat Benet i ja otišli smo od kuće iz Misisipija za Hjuston (Teksas).

JEDNOG dana pred kraj leta, uz krčanje radija čuli smo potresno saopštenje: Hitlerove vojske umarširale su u Poljsku. „Armagedon je počeo!“ uzviknuo je brat. Smesta smo dali otkaz na poslu. Otišli smo u najbližu Dvoranu Kraljevstva i prisustvovali našem prvom sastanku. Zašto u Dvoranu Kraljevstva? Dozvolite mi da počnem iz početka.

Rođen sam u Hebronu (Misisipi) 1915. godine. Živeli smo na farmi. Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali, prošli bi kroz to područje jednom godišnje i držali govor u nečijoj kući. Zbog toga su moji roditelji imali dosta biblijskih publikacija. Benet i ja smo počeli da verujemo u ono što su ove knjige naučavale: da pakao nije vreo, da duša umire, da će pravedni živeti zauvek na zemlji. Ipak, trebalo je još dosta toga da naučimo. Onda smo se neko vreme po završetku mog školovanja, brat i ja uputili za Teksas u potrazi za poslom.

Kada smo tamo konačno stupili u kontakt sa Svedocima u Dvorani Kraljevstva, oni su nas pitali da li smo pioniri. Uopšte nismo znali da je pionir punovremeni sluga Jehovinih svedoka. Zatim su nas pitali da li bismo voleli da propovedamo. „Naravno!“ odgovorili  smo. Pretpostavljali smo da će nekog poslati s nama da nam pokaže kako se to radi. Umesto toga, samo su nam dali kartu područja i rekli: „Radite ovde!“ E pa, Benet i ja nismo imali pojma kako da propovedamo i nije nam se sviđala pomisao da se nađemo u neprilici. Najzad smo samo ubacili kartu u poštansko sanduče i vratili se u Misisipi!

Usvojili smo istinu

Kada smo se vratili kući, skoro godinu dana smo svaki dan čitali publikacije Svedoka. Pošto u kući nije bilo struje, noću smo čitali pored vatre. U te dane su sluge zone, ili putujući nadglednici, posećivali skupštine Jehovinih svedoka i izolovane Svedoke da bi ih duhovno jačali. Jedan ovakav sluga, Ted Klajn, posetio je našu skupštinu i sa mnom i Benetom išao u propovedanje od vrata do vrata, često vodeći obojicu sa sobom. Objasnio nam je šta znači biti pionir.

Pored njega smo istinski razmišljali o tome da nešto više uradimo da bi služili Bogu. I tako je 18. aprila 1940. brat Klajn krstio Beneta, našu sestru Velvu i mene. Naši roditelji su prisustvovali krštenju i bili su zadovoljni našom odlukom. Otprilike dve godine kasnije i oni su se krstili. Oboje su do smrti ostali verni Bogu— tata je umro 1956, a mama 1975.

Kada me je brat Klajn pitao da li bih mogao da budem pionir, rekao sam mu da bih voleo ali da nemam ništa, ni novca, ni odeću. „U redu“, kazao je, „ja ću to srediti.“ I stvarno jeste. Prvo je poslao moju molbu za pionira. Zatim me je odveo sa sobom u Nju Orleans, udaljenom oko 300 kilometara, i pokazao mi neke lepe stanove iznad jedne Dvorane Kraljevstva. Oni su bili za pionire. Brzo sam se tamo preselio i počeo svoju pionirsku karijeru. Svedoci iz Nju Orleansa pomagali su tako što su pionirima davali odeću, novac i hranu. Tokom dana braća bi donela hranu i ostavila je kod vrata, ili bi je čak umesto nas stavila u frižider. Brat koji je u blizini imao restoran redovno nas je pozivao pri kraju radnog vremena da uzmemo svežu hranu koja je ostala tog dana — meso, hleb, pasulj začinjen čilijem i pite.

Suočeni s nasiljem rulje

Nakon nekog vremena bio sam dodeljen u Džekson (Misisipi) da pionirim. Moj mladi partner i ja tu smo naišli na rulju koja je nasrtala na nas, a izgleda da su lokalni agenti kriminalističke službe stajali iza tih rulja! Slično je bilo i na našoj sledećoj dodeli — u Kolumbusu (Misisipi). Pošto smo propovedali ljudima svih rasa i nacionalnosti, neki belci su nas mrzeli. Mnogi su verovali da smo mi krivi za bune. Takvo gledište je imao i komandant jednog garnizona Američke legije, jedne vrlo patriotske organizacije. Nekoliko puta je huškao gnevnu rulju na nas.

Kad smo prvi put bili napadnuti u Kolumbusu, rulja je pojurila za nama dok smo nudili časopise na ulici. Pritesnili su nas uz jedan izlog. Svetina se okupila da vidi šta se događa. Ubrzo je i policija došla i odvela nas u sud. Rulja koja nas je pratila do suda rekla je pred svim službenicima da ćemo izvući živu glavu ukoliko napustimo grad do određenog datuma. Ako ga ne napustimo dotle,  nećemo je izvući! Pomislili smo da je najbolje da za neko vreme napustimo grad. Ali nekoliko nedelja kasnije vratili smo se i ponovo propovedali.

Nedugo zatim, jedna banda od njih osmoro napala nas je i prisilila da uđemo u njihova dvoja kola. Odvezli su nas u šumu, skinuli nam odeću i po 30 puta nas udarili mojim kaišem! Imali su pištolje čak i konopce, i moram da kažem da smo se uplašili. Mislio sam da će nas vezati i baciti u reku. Pocepali su nam i razbacali literaturu, i čak su naš fonograf o jedan panj izlomili u komade.

Pošto su nas išibali, rekli su nam da se obučemo i siđemo niz stazu u šumu, i da se ne okrećemo. Dok smo hodali, stvarno smo mislili da će nas ubiti ako se usudimo da se okrenemo — i da će se lako izvući! Ali nakon nekoliko minuta čuli smo ih kako odlaze kolima.

Jednom drugom prilikom, jedna gnevna rulja nas je gonila i da bismo im umakli morali smo odeću vezati oko vrata i preplivati reku. Nedugo zatim, bili smo uhapšeni zbog podstrekavanja na pobunu. Pre suđenja smo proveli tri nedelje u zatvoru. U Kolumbusu su skroz razglasili za taj događaj. Studentima iz obližnje više škole bilo je čak dozvoljeno da ranije napuste časove kako bi prisustvovali. Kada je taj dan došao, sudnica je bila prepuna — bilo je mesta samo za stajanje! Dva propovednika, gradonačelnik i policija bili su oni koji su svedočili u korist države.

Advokat G. K. Klark, koji je bio Svedok, i njegov pratilac poslati su da nas zastupaju. Oni su tražili da se optužbe o podstrekavanju na pobunu odbace zbog nedostatka dokaza. Advokat koji je radio s bratom Klarkom, iako nije bio Jehovin svedok, dao je snažan iskaz u našu korist. U jednom momentu je rekao sudiji: „Ljudi kažu da su Jehovini svedoci ludi. Ludi? Tomasa Edisona su proglasili ludim!“ Zatim je pokazao na osvetljenje i rekao: „Ali pogledajte tu sijalicu!“ Edisona koji je izumeo sijalicu, neki možda smatraju ludim, ali niko ne može da pobije njegova dostignuća.

Nakon što je čuo iskaz, predsedavajući sudija tog prvostepenog suda izjavio je tužiocu: „Nemate ni trunku dokaza o podstrekavanju na pobunu, i oni imaju pravo da obavljaju ovaj posao. Sve dok ne nabavite dokaz nemojte više da ih dovodite u ovu sudnicu i trošite vreme i novac države, a i moje vreme!“ Odneli smo pobedu!

Ipak, nakon toga nas je sudija pozvao u svoju kancelariju. Znao je da je ceo grad bio protiv njegove odluke. Zato nas je upozorio: „Ono što sam rekao bilo je prema zakonu, ali moj lični savet je da idete odavde ili će vas ubiti!“ Znali smo da je u pravu i zato smo napustili grad.

Odatle sam se pridružio Benetu i Velvi, koji su služili u Klarkzvilu (Tenesi) kao specijalni pioniri. Nakon nekoliko meseci dobili smo dodelu za Pariz (Kentaki). Posle godinu i po dana, baš kada smo se spremali da tamo osnujemo skupštinu, Benet i ja smo dobili jedan specijalan poziv.

 U misionarsku službu

Kada smo videli poziv da prisustvujemo drugom razredu Biblijske škole Gilead Watchtowera, pomislili smo: ’Oni su pogrešili! Zašto bi u tu školu pozvali dva obična mladića iz Misisipija?‘ Pretpostavljali smo da oni žele obrazovane ljude, ali smo u svakom slučaju otišli. U tom razredu bilo je 100 studenata, i tečaj je trajao pet meseci. Graduacija je bila 31. januara 1944. i jedva smo čekali da služimo na stranom polju. Ali u tim danima trebalo je dosta vremena da bi se izvadili pasoš i viza, pa su zato studenti privremeno dobijali dodele u Sjedinjenim Državama. Nakon što smo kratko služili u Alabami i Džordžiji, Benet i ja smo konačno dobili svoju dodelu — Barbados, Zapadnoindijska ostrva.

Drugi svetski rat je još uvek trajao, i delo i literatura Jehovinih svedoka su na mnogim mestima bili zabranjeni, uključujući i Barbados. Na carini su službenici otvorili i pretražili naš prtljag i pronašli literaturu koju smo sakrili. Pomislili smo: ’Gotovi smo.‘ Ali umesto toga, službenik nam je samo rekao: „Žao nam je što smo morali da vam pretresemo stvari; nešto od ove literature je na Barbadosu zabranjeno.“ Ipak su nas pustili sa svom literaturom koju smo spakovali! Kasnije, kada smo svedočili vladinim službenicima oni su rekli da ne znaju zašto je literatura zabranjena. Nakon nekoliko meseci zabrana je ukinuta.

Imali smo dosta uspeha u službi na Barbadosu. Svaki od nas je vodio najmanje 15 biblijskih studija i mnogi studenti su duhovno napredovali. Bili smo srećni što su neki dolazili na skupštinske sastanke. Međutim, pošto je literatura neko vreme bila zabranjena, tamošnjoj braći je nedostajalo trenutno razumevanje toga kako sastanci treba da se vode. Ipak smo uskoro mogli da obučimo dosta sposobne braće. Imali smo to zadovoljstvo da mnogim našim studentima pomognemo da započnu s hrišćanskom službom i da vidimo kako skupština raste.

Podizanje porodice

Nakon što sam proveo 18 meseci na Barbadosu, bila mi je potrebna operacija pa sam se vratio u Sjedinjene Države. Dok sam bio tamo venčao sam se s Doroti, koja je takođe Svedok, a s kojom sam se dopisivao. Doroti i ja smo tada pionirili u Talasisu (Florida), ali nakon šest meseci preselili smo se u Luisvil (Kentaki) gde mi je jedan Svedok ponudio posao. Moj brat Benet nastavio je sa svojom službom na Barbadosu dugo godina. Kasnije se oženio jednom misionarkom i služio je u putujućem delu na tim ostrvima. Kasnije su morali iz zdravstvenih razloga da se vrate u Sjedinjene Države. Nastavili su  da služe u putujućem delu u španskim skupštinama sve do 1990. kada je Benet umro u 73. godini.

Godine 1950. Doroti je rodila naše prvo dete, devojčicu kojoj smo dali ime Daril. Ukupno smo imali petoro dece. Naše drugo dete Derik umrlo je od cerebrospinalnog meningitisa, kada je imalo samo dve i po godine. Ali 1956. se rodio Lesli, a Everet 1958. Doroti i ja smo nastojali da našu decu odgajimo na putu biblijske istine. Uvek smo se trudili da imamo sedmični porodični biblijski studij i da on bude zanimljiv za svu decu. Dok su Daril, Lesli i Everet bili mali, svake sedmice smo im postavljali pitanja koja je trebalo da istraže i da na njih odgovore sledeće sedmice. Takođe su glumili da propovedaju od kuće do kuće. Jedno bi otišlo u ormar i pretvaralo se da je domaćin. Druga su stajala napolju i kucala. Koristili su komične tekstove da zastraše jedno drugo, ali to im je pomoglo da razviju ljubav prema delu propovedanja. Mi smo takođe s njima redovno propovedali.

Kada se naš najmlađi sin Elton rodio 1973, Doroti je imala skoro 50 godina a ja blizu 60. U skupštini su nas zvali Avraham i Sara! (Postanje 17:15-17). Stariji sinovi su često vodili Eltona sa sobom u službu. Mislili smo da je za ljude snažno svedočanstvo da vide porodice — braću i sestre, roditelje i decu — kako zajedno prenose biblijsku istinu drugima. Eltonova starija braća smenjivala su se noseći ga na ramenima, dajući mu da drži biblijski traktat. Ljudi su skoro uvek slušali kada bi otvorili vrata i videli slatko detence na ramenima svog velikog brata. Momci su naučili Eltona da osobi uruči traktat kada bi se razgovor završio i da tada kaže nekoliko reči. Tako je on počeo s propovedanjem.

Tokom godina uspeli smo da nekim osobama pomognemo da upoznaju Jehovu. Krajem 70-ih preselili smo se iz Luisvila u Šelbivil (Kentaki) da bi služili u skupštini gde je postojala potreba. Dok smo bili tamo, ne samo što smo videli porast skupštine već smo i pomogli da se pronađe zemljište i izgradi Dvorana Kraljevstva. Kasnije smo bili zamoljeni da služimo u jednoj drugoj skupštini nedaleko odatle.

Neizvesnost porodičnog života

Voleo bih kada bih mogao da kažem da su sva naša deca ostala na Jehovinom putu, ali nije tako. Kada su odrasli i otišli od kuće, njih troje su napustili put istine. Međutim, naš sin Everet sledio je moj primer i uključio se u punovremenu službu. Kasnije je služio u sedištu centrale Jehovinih svedoka u Njujorku i 1984. je bio pozvan u 77. razred Gileada. Nakon što je diplomirao otišao je na svoju dodelu u Sijera Leone (zapadna Afrika). Godine 1988. oženio se Marijanom, pionirkom iz Belgije. Otada zajedno služe kao misionari.

Kao što to svaki roditelj može da zamisli, bilo je obeshrabrujuće za nas kada nam je troje dece napustilo put života koji danas pruža zadovoljstvo i koji nudi prelepu nadu večnog života u raju na zemlji u budućnosti. Ponekad krivim sebe. Ali nalazim utehu u tome što znam da su čak i neki Jehovini duhovni izdanci, to jest anđeli, prestali da mu služe — iako Jehova disciplinuje u ljubavi i dobroti i nikada ne pravi greške (Ponovljeni zakon 32:4; Jovan 8:44; Otkrivenje 12:4, 9). To je u mene utisnulo svesnost o tome da koliko god se roditelji trudili da odgaje decu na Jehovinom putu, neka mogu pored svega toga odbiti istinu.

Poput drveta koje šibaju jaki vetrovi, morali smo da se priviknemo na razne poteškoće i probleme koji su nam se isprečavali na putu. Kroz godine sam otkrio da mi redovan biblijski studij i prisustvo na sastancima daje snagu da se prilagodim i duhovno opstanem. Dok starim i opažam greške koje sam činio u  prošlosti pokušavam da na to gledam sa svetlije strane. Na kraju krajeva, ako samo ostanemo verni, takva iskustva još više doprinose našem duhovnom napretku. Ako iz njih učimo, negativni aspekti života mogu da imaju neke pozitivne strane (Jakov 1:2, 3).

Sada Doroti i ja nismo više tako zdravi ni tako jaki da u Jehovinoj službi činimo ono što bismo voleli. Ali smo zahvalni za podršku naše drage hrišćanske braće i sestara. Skoro na svakom sastanku čujemo od braće koliko cene to što smo tu. Oni se trude i da nam pomognu kako god mogu — čak i što se tiče popravki u kući i oko auta.

Ponekad uspemo da budemo u pomoćnoj pionirskoj službi, a vodimo i studije sa zainteresovanim osobama. Poseban užitak i radost za nas jeste kada primimo vesti od našeg sina koji služi u Africi. Još uvek održavamo naš porodični studij Biblije iako je sada samo za nas dvoje. Srećni smo što smo tolike godine odani u Jehovinoj službi. On nam zasigurava da neće da ’zaboravi naše delo i ljubav koju smo pokazali prema njegovom imenu‘ (Jevrejima 6:10).

[Slika na 25. strani]

Velva, Benet i ja kada nas je krstio Ted Klajn 18. aprila 1940.

[Slike na 26. strani]

Doroti i ja početkom 1940-ih i 1997.

[Slika na 27. strani]

Reklama na gradskom autobusu u Barbadosu, za javno predavanje „Knez mira“

[Slika na 27. strani]

Moj brat Benet ispred misionarskog doma