BIO je to naslov članka u londonskom izdanju Informatora * od decembra 1937. Podnaslov u tom članku otkrio je otrežnjavajuću činjenicu: „U proteklih deset godina nema značajnijeg porasta.“ To je bilo potkrepljeno izveštajem službe propovedanja u periodu od 1928. do 1937.

Šta je dovelo do takvog slabljenja propovedanja u Velikoj Britaniji? To što su skupštine sledile rutinu postavljenu pre mnogo godina pa nisu napredovale, već „tapkale u mestu“. Osim toga, podružnica je smatrala da u zemlji može da služi samo oko 200 pionira, jer nije bilo dovoljno nedodeljenih područja. U to vreme su pioniri u Britaniji služili samo na takvim područjima, a ne u svojim skupštinama. Zato je podružnica sve one koji su želeli da započnu s pionirskom službom podsticala da služe u drugim evropskim zemljama. Pohvalno je što su mnogi pioniri odlazili iz svoje zemlje i propovedali u drugim zemljama, poput Francuske, iako većina njih nije znala jezik.

U pomenutom članku iz Informatora postavljen je cilj da objavitelji tokom 1938. provedu milion sati u službi. Ovaj cilj se mogao postići ukoliko bi objavitelji mesečno propovedali 15 sati, a pioniri 110. Takođe je bilo predloženo da se organizuju grupe koje bi određenim danima propovedale po pet sati i posebno se usredsredile na naknadne posete, naročito radnim danima tokom večernjih časova.

Ovaj podsticaj je obradovao mnoge. „Bio je to poziv podružnice na akciju, poziv koji smo dugo iščekivali i koji je doveo do izvanrednih rezultata“, izjavila je Hilda Padžet. * Sestra Volis je rekla: „Služba od pet sati dnevno je bila pun pogodak! Zar ima veće radosti od toga da provedete dane u Gospodovoj službi? [...] Bili smo umorni, ali svakako presrećni!“ Mladi brat po imenu Stiven Miler rado se odazvao ovom pozivu. Želeo je da iskoristi tu priliku i da učini nešto. On se seća kako su grupe na biciklima po ceo dan propovedale, a u letnjim večerima puštale snimke govora. Revno su učestvovali u povorkama s plakatima i deljenju časopisa na ulicama.

U Informatoru je objavljen još jedan poziv: „Potrebno nam je 1 000 pionira.“ Prema novim smernicama, pioniri više nisu služili samo na udaljenim područjima, već u skupštinama. Na taj način su mogli da ih podržavaju i jačaju. „Mnoga braća  su uvidela da treba da budu pioniri“, priseća se Džojs Elis. „Iako sam tada imala samo 13 godina, znala sam da je to ono što želim — da budem pionir.“ Ona je svoj cilj postigla u julu 1940. kada je imala 15 godina. Piter, koji se kasnije oženio sa Džojs, takođe se odazvao na taj poziv i postao pionir. Kada je imao 17 godina, juna 1940, prešao je 105 kilometara biciklom do Skarboroua, gde je trebalo da služi.

Siril i Kiti Džonson su bili tipičan primer samopožrtvovanih pionira. Oni su odlučili da prodaju kuću i imovinu kako bi mogli da započnu s punovremenom službom. Siril je dao otkaz i nakon mesec dana bili su spremni za pionirsku službu. On se priseća: „Bili smo potpuno uvereni da je to prava odluka i zato smo bili srećni.“

Kako se broj pionira drastično povećavao, odgovorna braća su razmišljala kako da im na praktičan način pomognu. Džim Kar, koji je 1938. služio kao sluga zone (kako se sada naziva pokrajinski nadglednik), učestvovao je u otvaranju pionirskih domova u gradovima. U njima je trebalo da grupe pionira zajedno žive i propovedaju čime bi se smanjili troškovi. U Šefildu su iznajmili veliku kuću koju je nadgledao jedan odgovoran brat. Tamošnja skupština je priložila novac i nameštaj. Džim se priseća: „Svi su dali svoj doprinos.“ U toj kući je živelo deset revnih pionira koji su imali dobre duhovne navike. „Svako jutro su zajedno razmatrali dnevni citat za doručkom, a kasnije su propovedali u različitim delovima grada.“

Objavitelji i pioniri su se spremno odazvali i 1938. ostvarili cilj od milion sati provedenih u službi. Porast je bio očigledan u svim vidovima službe. Za pet godina, u Velikoj Britaniji se broj objavitelja skoro utrostručio. Obnovljeni žar za propovedanjem ojačao je Jehovin narod i pripremio ga za izazove koji će uslediti tokom ratnih godina.

Kako se Božji rat, Armagedon, približava, broj pionira u Velikoj Britaniji ponovo raste, naročito u proteklih deset godina. U oktobru 2015, dostigli su najveći broj od 13 224 pionira. Svi oni su potpuno uvereni da je punovremena služba najbolji način života.