Tata je bio starešina u Ujedinjenoj crkvi Kanade, pa je svake nedelje ujutru mene i sestru slao na veronauku. Nakon toga bismo u 11 sati zajedno s njim prisustvovali crkvenoj službi. Popodne bismo s mamom išli u Dvoranu Kraljevstva. Tako smo jasno mogli da vidimo razliku između ove dve religije.

Mama je o svojim novim verovanjima pričala dugogodišnjim prijateljima Bobu i Marion Hačeson. Tako su i oni postali Jehovini svedoci. Kada su 1958. sa svoja tri sina išli na osmodnevni Međunarodni kongres „Božanska volja“ u Njujorku, poveli su i mene. Kada se osvrnem na to vreme, shvatam koliko je to truda iziskivalo, ali taj kongres je bio jedan od najvažnijih događaja u mom životu.

Dok sam bio tinejdžer, živeli smo na farmi, gde sam brinuo o životinjama. To sam mnogo voleo i ozbiljno sam razmišljao o tome da postanem veterinar. Moja mama je to spomenula jednom skupštinskom starešini. On me je taktično podsetio na to da živimo u „poslednjim danima“ i pitao me kako će nekoliko godina studiranja uticati na moje prijateljstvo s Jehovom (2. Tim. 3:1). Zbog toga sam odlučio da ne upišem fakultet.

 I dalje sam se pitao šta bih mogao da radim nakon što završim srednju školu. Iako sam svakog vikenda išao u službu propovedanja, nisam uživao u tome i nisam sebe mogao da zamislim kao pionira. U to vreme, otac i stric su me nagovarali da se zaposlim u jednoj velikoj osiguravajućoj kompaniji u Torontu. Moj stric je tu bio na visokom položaju, pa sam prihvatio taj posao.

U Torontu sam često radio prekovremeno i družio sam se s ljudima koji nisu služili Jehovi. Zbog toga nisam redovno išao na sastanke i u službu. U početku sam stanovao kod mog dede, koji nije bio Jehovin svedok, ali posle njegove smrti morao sam da potražim novi stan.

Bob i Marion Hačeson, koji su me vodili na kongres 1958, bili su mi kao roditelji. Pozvali su me da živim kod njih i pomogli su mi da ojačam prijateljstvo s Jehovom. Krstio sam se 1960, zajedno s njihovim sinom Džonom. On je počeo s pionirskom službom, što me je podstaklo da i ja više vremena posvetim propovedanju. Braća u skupštini su zapazila moj napredak i s vremenom sam postao nadglednik Teokratske škole propovedanja. a

Godine 1966, oženio sam se s Rendi Berg, revnom pionirkom koja je želela da služi na području gde je potrebno više objavitelja. Naš pokrajinski nadglednik je želeo da nam pomogne da ostvarimo taj cilj, pa je predložio da se pridružimo skupštini u gradu Orilija, u Ontariju. Nakon toga smo se spakovali i preselili se tamo.

Čim smo stigli u Oriliju, pridružio sam se Rendi u pionirskoj službi. Njeno oduševljenje je bilo zarazno! Davao sam sve od sebe da budem dobar pionir. Sve veštije sam koristio Bibliju u službi i radovalo me je kad bih video kako ljudi počinju da razumeju istinu. Bili  smo srećni što smo mogli da pomognemo jednom divnom bračnom paru iz Orilije da uskladi svoj život s Jehovinim merilima i počne da mu služi.

Tokom jedne posete Torontu, upoznao sam brata Arnolda Maknamaru, koji je bio jedan od nadglednika u Betelu. Pitao je da li bismo želeli da budemo specijalni pioniri. Kao iz topa sam odgovorio: „Naravno! Bilo gde, samo ne u Kvibeku.“ Na mene su uticale predrasude koje su ljudi sa engleskog govornog područja imali prema ljudima iz Kvibeka, gde se govori francuski. U to vreme, u Kvibeku su građani protestovali protiv vlasti i zalagali se za nezavisnost od Kanade.

Arnold je odgovorio: „Kvibek je jedino područje gde podružnica sada šalje specijalne pionire.“ Odmah sam pristao. Znao sam da Rendi želi tamo da služi. Kasnije sam shvatio da je ta odluka bila među najboljima u našem životu!

Rendi i ja smo pet nedelja išli na kurs francuskog nakon čega smo s još jednim bračnim parom otišli u Rimuski, grad koji se nalazi oko 540 kilometara severoistočno od Montreala. Trebalo je još mnogo da učimo, što se videlo kada sam na sastanku čitao obaveštenja o predstojećem kongresu. Umesto da kažem da će na kongres doći mnogo „braće iz Austrije“, nehotice sam koristio pogrešnu reč koja slično zvuči i rekao sam da će doći mnogo „braće nojeva“.

Kad smo nas četvoro stigli u Rimuski, pridružile su nam se četiri revne sestre, kao i bračni par Iberdo i njihove dve ćerke. Porodica Iberdo je iznajmila veliku kuću sa sedam spavaćih soba i svi koji su u njoj živeli zajedno su plaćali stanarinu. Zvali smo je „Bela kuća“ zato što su joj fasada i stubovi bili bele boje. U njoj je uglavnom živelo između dvanaest i četrnaest osoba. Kao specijalni pioniri, Rendi i ja smo išli u službu ujutru, popodne i uveče i bili smo srećni što je neko uvek bio spreman da sarađuje s nama, čak i tokom hladnih zimskih večeri.

Mnogo smo se zbližili s tim pionirima, koji su nam postali poput porodice. Ponekad bismo sedeli oko logorske vatre ili smo imali dan kada smo zajedno kuvali i pravili knedle s različitim nadevima. Jedan brat je bio muzičar, tako da smo subotom uveče često pevali i igrali.

Mnogi ljudi u Rimuskiju su bili zainteresovani za Bibliju. Bili smo srećni što se za samo pet godina krstilo nekoliko onih s kojima smo proučavali. Skupština je narasla na oko 35 objavitelja.

Služenje u Kvibeku bilo je svojevrsna obuka za nas. Videli smo kako nam Jehova pomaže u službi i brine za naše materijalne potrebe. Osim toga, zavoleli smo tamošnje ljude, njihov jezik i kulturu, što nam je pomoglo da kasnije zavolimo i druge kulture (2. Kor. 6:13).

Sasvim neočekivano, podružnica nas je zamolila da se preselimo u mesto Trakadi, na istočnoj obali provincije Nju Branzvik. To nije bilo jednostavno zato što smo upravo potpisali  ugovor o zakupu stana, a ja sam nekoliko sati sedmično radio kao učitelj u jednoj školi. Osim toga, gradili smo Dvoranu Kraljevstva, a neki s kojima smo proučavali samo što su postali objavitelji.

Čitavog vikenda smo se molili u vezi s preseljenjem. Takođe smo posetili Trakadi, koji se dosta razlikovao od Rimuskija. Odlučili smo da se preselimo tamo, budući da Jehova to želi. Iskušali smo Jehovu i videli kako uklanja sve prepreke pred nama (Mal. 3:10). Zahvaljujući Rendinoj čvrstoj veri, samopožrtvovanosti i smislu za humor, lakše smo se prilagodili toj promeni.

Jedini starešina u našoj novoj skupštini bio je Robert Ros. On i njegova supruga Linda su služili kao pioniri. Odlučili su da ostanu u Trakadiju i nakon što su dobili sina. Iako su imali malo dete, bili su gostoljubivi i revni u službi, što je mnogo hrabrilo Rendi i mene.

Nakon što smo dve godine služili kao specijalni pioniri u Trakadiju, sačekalo nas je još jedno iznenađenje – poziv da budemo u pokrajinskoj službi. Sedam godina smo posećivali skupštine na engleskom jeziku, a zatim nam je dodeljena pokrajina na francuskom, u Kvibeku. Naš oblasni nadglednik, Leons Krepo b, pohvalio bi me nakon nekog mog govora. Ali posle toga bi me pitao: „Kako bi ono što iznosiš moglo još više koristiti braći?“ Uz njegovu pomoć, naučio sam da se u svojim govorima izražavam konkretnije i jednostavnije.

Nikada neću zaboraviti zaduženje koje sam imao 1978, na Međunarodnom kongresu „Pobedonosna vera“ u Montrealu. Odeljenje za hranu, u kom sam radio, bilo je zaduženo da obezbedi obroke za oko 80 000 prisutnih, ali na drugačiji način nego ranije. Sve je bilo potpuno novo: oprema, jelovnik i način pripreme hrane. Imali smo oko 20 velikih hladnjača, koje ponekad nisu radile. Na stadionu se dan pre kongresa održavala utakmica, pa smo tek u ponoć mogli da uđemo tamo i počnemo s pripremama. Da bismo napravili doručak, pećnice je trebalo uključiti pre zore! Mnogo smo radili, ali naučio sam dosta toga od vredne, duhovno zrele i vesele braće s kojom sam sarađivao.  Zbližili smo se i prijateljstva koja smo tada stekli traju i do dan-danas. Bio sam srećan što sam mogao prisustvovati ovom istorijskom kongresu u Kvibeku, u istoj provinciji u kojoj su braća tokom 1940-ih i 1950-ih doživela strašno progonstvo!

Tokom naših velikih kongresa u Montrealu, mnogo sam naučio od braće koja su služila kao nadglednici kongresnih odeljenja. Jedne godine je Dejvid Splejn, koji sada služi kao član Vodećeg tela, bio nadglednik kongresa. Na jednom kasnijem kongresu, to zaduženje je bilo povereno meni i Dejvid mi je pružao punu podršku.

Nakon što smo Rendi i ja proveli 36 godina u putujućoj službi, 2011. sam pozvan da služim kao instruktor u Školi za skupštinske starešine. U naredne dve godine spavali smo u 75 kreveta, ali to je bilo vredno svake žrtve. Na kraju svake sedmice starešine su bile prepune zahvalnosti jer su videle koliko Vodeće telo brine o njihovoj duhovnosti.

Kasnije sam postao instruktor u Školi za objavitelje Kraljevstva. Zbog gustog rasporeda, polaznici su često bili umorni i zabrinuti. Bili su na predavanjima oko sedam sati dnevno, uveče su učili još tri sata i imali su oko četiri do pet zadataka nedeljno. Drugi instruktor i ja smo im objasnili da bez Jehovine pomoći neće moći da postignu sve to. Nikada neću zaboraviti koliko su bili iznenađeni kada su videli da zahvaljujući Jehovi mogu da postignu mnogo više nego što su mislili da je moguće.

Moja mama se mnogo trudila oko drugih i to je pomoglo onima s kojima je proučavala da napreduju. Zbog toga je čak i moj otac promenio stav prema istini. Tri dana nakon njene smrti, došao na javno predavanje u Dvorani Kraljevstva, što nas je sve iznenadilo. Redovno je dolazio na sastanke narednih 26 godina. Iako se nikad nije krstio, starešine su mi rekle da je uvek prvi stizao u dvoranu.

Mama je bila odličan primer i mojim sestrama i meni. Sve tri sestre verno služe Jehovi sa svojim muževima. Dve su u podružnicama – jedna u Portugalu, a druga na Haitiju.

Rendi i ja smo sada specijalni pioniri u Hamiltonu, u Ontariju. Dok smo bili u pokrajinskoj službi, išli smo s drugima na njihove naknadne posete i biblijske kurseve. Ali sada imamo svoje kurseve i raduje nas kad oni s kojima proučavamo napreduju. Sve bolje upoznajemo braću i sestre u našoj novoj skupštini i hrabri nas kad vidimo kako im Jehova pomaže i u dobrim i u lošim vremenima.

Kad se osvrnemo na svoj život, zahvalni smo za ono što su mnogi činili za nas. Zauzvrat, trudili smo se da pokažemo „iskrenu brigu“ za druge, podstičući ih da služe Jehovi najbolje što mogu (2. Kor. 7:6, 7). Na primer, u jednoj porodici su majka, sin i ćerka bili u punovremenoj službi. Pitao sam oca da li je razmišljao o tome da postane pionir. Odgovorio je da on materijalno podupire tri pionira. Zato sam ga pitao: „Možeš li da ih podupireš bolje nego Jehova?“ Podstakao sam ga da okusi radost kakvu oni imaju. Šest meseci kasnije, postao je pionir.

Rendi i ja ćemo i dalje pričati „budućim naraštajima“ o Jehovinim „čudesnim delima“. Nadamo se da će mu i oni služiti radosno kao i mi (Ps. 71:17, 18).