„Rani hrišćanski filozofi usvojili su grčki koncept o besmrtnosti duše i smatrali su da je Bog stvorio dušu i spojio je s telom prilikom začeća“ (The New Encyclopædia Britannica, 1988, 11. tom, strana 25).

„Duša koja greši, ona će umreti“ (Jezekilj 18:4).

Biblija o stvaranju prve ljudske duše kaže: „Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša [hebrejski: nefeš]“ (Postanak 2:7).

Hebrejski izraz nefeš, preveden sa „duša“, znači ’biće koje diše‘. Kada je Bog stvorio prvog čoveka Adama, on nije usadio u njega besmrtnu dušu već mu je dao životnu snagu koja se podržava disanjem. Zato se „duša“ u biblijskom smislu odnosi na celokupno živo biće. Bez životne snage koja potiče od Boga, duša umire (Postanak 3:19; Jezekilj 18:20).

Učenje o besmrtnoj duši povlači sledeća pitanja: Gde duša odlazi nakon smrti? Šta se dešava s dušom zlih? Kada je hrišćanski svet usvojio učenje o besmrtnoj duši, to je dovelo do prihvatanja još jedne zablude — učenja o paklu.

Uporedite sledeće biblijske stihove: Propovednik 3:19; Matej 10:28; Dela apostolska 3:23.