Vera mi je pomogla da prebrodim tragedije

Ispričala Soledad Kastiljo

Više puta u životu me je usamljenost mogla slomiti — ali nije. Kada sam imala 34 godine, izgubila sam voljenog supruga. Šest godina kasnije, umro je moj otac. Osam meseci nakon njegove smrti, saznala sam da moj sin jedinac boluje od neizlečive bolesti.

MOJE ime je Soledad, što znači „usamljenost“. Iako možda deluje čudno, nikada nisam osećala da sam potpuno sama. Kada sam se suočavala s tragedijama, bila sam uverena da je uz mene Jehova Bog, da me ’drži za ruku i pomaže mi, tako da se nisam plašila‘ (Isaija 41:13). Ispričaću vam kako sam se izborila sa ličnim tragedijama i kako su me one približile Jehovi.

Bezbrižan i srećan život

Rođena sam u Barseloni, 3. maja 1961. godine. Moji roditelji, Hose i Soledad, imali su samo mene. Bilo mi je devet godina kada je moja majka upoznala istinu iz Božje Reči. Ona je tražila odgovore na pitanja u vezi sa religijom, ali ih nije dobila u svojoj crkvi. Jednog dana su nas posetile dve Svedokinje i odgovorile na sva njena pitanja koristeći Sveto pismo. Majka se oduševljeno složila da proučava Bibliju s njima.

Za kratko vreme, majka je postala Jehovin svedok, a nekoliko godina kasnije i otac je učinio isto. Elijana, koja je proučavala s mojom majkom, uskoro je zapazila da me veoma zanima Božja Reč. Iako sam bila još devojčica, predložila je da ja proučavam posebno. Zahvaljujući njenoj pomoći i majčinoj podršci, krstila sam se sa 13 godina.

Dok sam bila tinejdžerka često sam se molila Jehovi, posebno kada je trebalo da donosim odluke. Iskreno govoreći, nisam imala mnogo problema u mladalačkim godinama. U skupštini sam imala puno prijatelja i bila sam bliska sa svojim roditeljima. Udala sam se 1982. za Felipea, koji je takođe bio Svedok i imao iste duhovne ciljeve kao ja.

Odgajanje našeg deteta da voli Jehovu

Pet godina kasnije, rodila sam predivnog dečaka kome smo dali ime Saul. Felipe i ja smo bili oduševljeni što smo postali roditelji. Želeli smo da Saul bude srećno, uravnoteženo dete koje voli Boga. Nas dvoje smo provodili mnogo vremena s našim sinom, pričali smo mu o Jehovi, zajedno uzimali obroke, vodili ga  u park i igrali se s njim. Kada je Felipe išao da razgovara s ljudima o biblijskoj istini, Saul je voleo da bude s njim. Felipe mu je pomagao da od najranijeg uzrasta učestvuje u službi propovedanja tako što ga je naučio da zvoni na vrata i nudi traktate ljudima.

Ljubav i trud koji smo uložili u poučavanje Saula urodili su plodom. Kada je imao šest godina, već je redovno propovedao s nama. Voleo je da sluša biblijske priče i jedva je čekao da kao porodica proučavamo Bibliju. Ubrzo nakon što je krenuo u školu, počeo je da donosi male odluke na temelju onoga što je naučio iz Biblije.

Međutim, kada je Saul napunio sedam godina, naš porodični život se iz korena promenio. Felipe je dobio virusnu infekciju pluća. Tokom jedanaest meseci, koliko se borio s tom bolešću, nije mogao da radi i često je bio vezan za krevet. Imao je 36 godina kada je umro.

Još uvek zaplačem kad se setim te teške godine. Posmatrala sam kako moj suprug polako gubi bitku protiv virusa a ja ništa nisam mogla da učinim. U tom periodu, neprestano sam hrabrila Felipea iako sam duboko u sebi osećala da su se moje nade i planovi raspršili. Čitala sam mu članke na temelju Svetog pisma i to nam je davalo snagu kad nismo mogli da budemo na sastancima u Dvorani Kraljevstva. Kada je umro, preplavilo me je osećanje ogromne praznine.

Ipak, Jehova me je podržao. Neprestano sam ga molila za njegov duh. Zahvaljivala sam mu za srećne godine koje smo Felipe i ja proveli zajedno i za nadu da ću ga ponovo videti kada uskrsne. Molila sam Boga da mi pomogne da nađem radost u uspomenama na lepe zajedničke trenutke, kao i da mi podari mudrost dok odgajam naše dete da bude pravi hrišćanin. Uprkos velikom bolu, osećala sam da mi je Bog pružao utehu.

Moji roditelji i drugi članovi skupštine bili su mi velika podrška. I pored toga, na meni je bila odgovornost da proučavam Bibliju sa Saulom i da ga poučim da služi Jehovi. Bivši poslodavac mi je ponudio dobar kancelarijski posao, ali ja sam odlučila da radim poslove čišćenja da bih više vremena mogla da posvetim Saulu i budem s njim kada se vrati iz škole.

Jedan biblijski stih mi je posebno pomogao da uvidim koliko je važno da poučavam Saula da bude pobožna osoba: „Odgajaj dete prema putu kojim treba da ide, pa neće odstupiti od njega ni kad ostari“ (Poslovice 22:6). Te reči su mi ulile nadu da će Jehova blagosloviti moj trud ako dam sve od sebe da prenesem Saulu duhovne vrednosti. Doduše, morala sam da se odreknem nekih stvari u finansijskom pogledu, ali bilo je potrebno da provodim vreme sa svojim sinom, što sam smatrala mnogo važnijim od materijalnih udobnosti.

 Kada je Saul imao 14 godina, umro je moj otac. Saulu je to posebno teško palo jer je usled dedine smrti ponovo osetio bol koji je doživeo kada je izgubio svog oca. Moj otac je takođe pružio divan primer ljubavi prema Jehovi. Nakon tog gubitka, Saul je zaključio da je on ostao jedini „muškarac“ u porodici i da sada mora da brine o svojoj majci i baki.

Borba protiv leukemije

Osam meseci nakon smrti mog oca, naš porodični lekar mi je rekao da odvedem Saula u obližnju bolnicu jer je patio od iscrpljenosti. Nakon niza ispitivanja lekari su mi rekli da Saul ima leukemiju. *

Tokom naredne dve i po godine, više puta je bio u bolnici dok je vodio tešku borbu sa rakom i posledicama hemoterapije koju su lekari primenili u lečenju. Prvih šest meseci lečenja dovelo je do remisije koja je trajala oko godinu i po dana. Ali, bolest se vratila i Saul je imao još jedan kraći tretman hemoterapijom koja ga je veoma oslabila. Ponovo je postignuta remisija koja je kratko trajala, a on nije mogao podneti treću hemoterapiju. Saul je predao svoj život Bogu i izrazio želju da se krsti kao Jehovin svedok, ali je umro ubrzo nakon što je napunio 17 godina.

Lekari uglavnom preporučuju transfuziju krvi kako bi se ublažilo neželjeno dejstvo hemoterapije. Naravno, transfuzija nije lek za bolest. Kada su lekari prvi put ustanovili da Saul boluje od leukemije, oboje smo im objasnili da ne prihvatamo taj način lečenja jer želimo da poslušamo Jehovin zakon koji nalaže da se ’uzdržavamo od krvi‘ (Dela apostolska 15:19, 20). U nekoliko prilika, dok sam bila odsutna, Saul je morao da uverava lekare da je to njegova lična odluka. ( Videti okvir na 31. strani.)

Lekari su na kraju zaključili da je Saul zreo maloletnik koji potpuno razume prirodu svoje bolesti. Poštovali su našu odluku i primenili beskrvno lečenje iako smo oboje neprestano bili pod pritiskom da promenimo mišljenje. Bila sam veoma ponosna na Saula kada sam slušala kako lekarima objašnjava svoj stav. Videlo se da je razvio blizak odnos sa Jehovom.

U leto kada smo prvi put saznali za Saulovu bolest, na oblasnom kongresu u Barseloni dobili smo novu knjigu pod nazivom Približi se Jehovi. Ta knjiga od neprocenjive vrednosti bila je poput sidra koje nas je čvrsto držalo dok smo gledali u budućnost koja je izgledala neizvesno i zastrašujuće. Kada smo satima bili u bolnici, zajedno smo čitali delove te knjige. U mnogim teškim trenucima koji su kasnije nastupili, često smo se prisećali misli iz nje. Tada je stih iz Isaije 41:13, koji je spomenut u uvodu te knjige, dobio posebno značenje za nas. On glasi: „Ja, Jehova, tvoj Bog, držim te za desnicu i kažem ti: ’Ne boj se. Ja ću ti pomoći.‘“

Saulova vera je dirnula druge

Saulova zrelost i pozitivan stav duboko su uticali na lekare i medicinsko osoblje u bolnici Val d’Ebron. Svi koji su brinuli o njemu su ga zavoleli. Hematolog na odeljenju za obolele od raka kasnije je lečio i drugu decu Svedoka koja su imala leukemiju, poštovao ih je i uvažavao njihovo dostojanstvo. Ostala su mu u sećanju Saulova odlučnost da se drži svojih verovanja, hrabrost s kojom se suočio sa smrću i njegovo pozitivno gledište  o životu. Medicinsko osoblje je reklo Saulu da je najbolji pacijent kojeg su ikada imali na tom odeljenju. Rekli su da se nikada nije žalio i da nikada nije izgubio smisao za humor, čak ni kad mu se bližila smrt.

Žena koja radi u toj bolnici kao psiholog kazala mi je da mnoga deca tog uzrasta koja su obolela od neke neizlečive bolesti odbijaju da slušaju lekare i roditelje zbog tegoba i razočaranja koje osećaju. Zapazila je da je Saul bio drugačiji. Zadivilo ju je kada je videla njegovu smirenost i vedrinu. To je Saulu i meni pružilo priliku da joj govorimo o svojoj veri.

Takođe se sećam kako je Saul na indirektan način pomogao jednom Svedoku iz naše skupštine. On je oko šest godina patio od depresije a lekovi mu nisu pomogli. U nekoliko navrata, proveo je noć u bolnici brinući za Saula. Rekao mi je da je na njega duboko uticao Saulov stav dok se borio s leukemijom. Zapazio je da je Saul uprkos iscrpljenosti hrabrio sve koji su mu dolazili u posetu. „Saulov primer mi je dao snagu da se borim s depresijom“, kaže taj Svedok.

Iako su prošle tri godine od Saulove smrti, još uvek osećam bol. Nisam jaka, ali Bog mi daje ’izuzetnu snagu‘ (2. Korinćanima 4:7). Shvatila sam da čak i najteža i najbolnija iskustva mogu imati pozitivnu stranu. Dok sam učila kako da živim sa gubitkom supruga, oca i sina, postala sam nesebičnija i saosećajnija prema onima koji pate. Iznad svega, to me je približilo Jehovi. Mogu da gledam u budućnost bez straha jer mi moj nebeski Otac i dalje pomaže. On me još uvek drži za ruku.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 31. strani]

 Da li ste se pitali?

Možda ste već čuli da Jehovini svedoci ne primaju transfuziju krvi. Da li ste se ikada pitali zašto?

Ta njihova odluka koja se temelji na Svetom pismu često se pogrešno razume. Ljudi ponekad unapred zaključuju da Svedoci odbijaju sve vidove lečenja ili da jednostavno ne cene život. To je daleko od istine. Jehovini svedoci žele da za sebe i svoju porodicu dobiju najbolju medicinsku negu. Međutim, oni traže beskrvno lečenje. Zašto?

Njihov stav se zasniva na temeljnom zakonu koji je Bog dao čovečanstvu. Odmah posle Nojevog Potopa, Bog je Noju i njegovoj porodici dozvolio da jedu životinjsko meso. Ali, dao im je jedno ograničenje — u ishrani nisu smeli da koriste krv (Postanak 9:3, 4). Budući da ljudi svih rasa potiču od Noja, celo čovečanstvo je obavezno da se drži tog zakona. On nikad nije prestao da važi. Više od osam vekova kasnije, Bog je ponovo potvrdio taj zakon kada je izraelskom narodu rekao da je krv sveta i da predstavlja dušu, to jest sam život (Levitska 17:14). Preko 1 500 godina kasnije, apostoli su naložili svim hrišćanima da se ’uzdržavaju... od krvi‘ (Dela apostolska 15:29).

S obzirom na to, Jehovinim svedocima je jasno da nije moguće uzdržavati se od krvi a istovremeno je primati u telo putem transfuzije. Zbog toga, oni traže zamene za krv. Zahvaljujući poštovanju tog biblijskog stava, često dobijaju kvalitetnije lečenje. Nema sumnje da je to razlog što mnogi ljudi koji nisu Jehovini svedoci takođe traže da budu lečeni beskrvnim metodama.

[Slika na 29. strani]

S mojim suprugom Felipeom i sinom Saulom

[Slika na 29. strani]

Moji roditelji Hose i Soledad

[Slika na 30. strani]

Saul, mesec dana pre smrti