Pomoć žrtvama torture

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ DANSKE

„LAKŠE JE LEČITI SLOMLJENE KOSTI NEGO SLOMLJENU DUŠU“ (dr Inge Genefke).

JEDAN mladić se šeta mirnom ulicom jednog evropskog grada i zastajkuje kod izloga da bi pogledao izloženu robu. Iznenada, počinju da mu drhte ruke. Podrhtavaju kolena. Hvata se za vrat kao da će se ugušiti. U staklu od izloga upravo je ugledao odraz dvojice uniformisanih policajaca. Ovaj mladić nije prekršio zakon, nema razloga da ih se boji. Ipak, sam pogled na uniformisane ljude vraća ga na jedno mesto hiljadama kilometara udaljeno i u vreme kada je godinama ranije bio žrtva mučenja.

To bi mogla da bude priča bilo koga od više miliona muškaraca, žena, pa čak i dece. To može da bude i priča nekoga koga poznajete. Možda je izbeglica ili imigrant koji se doselio u vaš komšiluk bio žrtva ovakvog okrutnog zlostavljanja. Možda njegova deca pohađaju školu zajedno s vašom decom. Možda ga poznajete kao tihog, mirnog i učtivog komšiju koji uglavnom izbegava društvo. Međutim, spoljašnji izgled ume da prevari; izgled može da sakrije unutrašnji nemir koji čovek oseća dok se bori sa sećanjima na fizičku i psihičku bol iz prošlosti. Neki prizor — ili zvuk — može kod takve osobe da oživi uspomene na užase iz prošlosti. Jedna takva žrtva objašnjava: „Kad god čujem plač neke bebe, pomislim na ljude koji su plakali u zatvoru. Kad god čujem fijukanje vetra, setim se pruta koji leti gore-dole — to jest njegovog zvuka pre nego što me udari.“

Mučenje nije samo u domenu političkih ekstremista i terorističkih grupa. U mnogim zemljama tome pribegavaju i vojska i policija. Ali zašto? Mučenje može biti brzo i delotvorno sredstvo za dobijanje informacija, za iznuđivanje priznanja, za dobijanje dokazno-krivičnog materijala ili za osvetu. Prema dr Ingi Genefke iz Danske, vodećem stručnjaku za izučavanje pojava mučenja, u nekim slučajevima vlade „dolaze na vlast i zadržavaju svoj položaj primenjujući mučenje“. Jedna žrtva mučenja to ovako kaže: „Želeli su da me slome kako bi i  drugi mogli da vide šta će im se dogoditi ukoliko kritikuju vladu.“

Ideja o mučenju mnoge ljude veoma podseća na mračni Srednji vek. Na kraju krajeva, Ujedinjene nacije su 1948. godine prihvatile Univerzalnu deklaraciju ljudskih prava, u kojoj stoji: „Niko neće biti podvrgnut mučenju ili okrutnom, nehumanom ili degradirajućem postupanju ili kažnjavanju“ (član 5). Međutim, neki stručnjaci veruju da je mučenju podvrgnuto čak do 35 posto izbeglica u svetu. Zašto je mučenje toliko rašireno? Kako ono utiče na žrtve i šta se može učiniti da bi im se pomoglo?

Posledice

Ne iznenađuje što mnoge žrtve torture beže iz svoje zemlje kako bi na nekom drugom mestu započele novi život. I pored toga što su možda promenile mesto, patnja, fizička i duševna, i dalje se nastavlja. Na primer, žrtva može da oseća krivicu zato što nije bila u stanju da zaštiti svoje prijatelje ili rodbinu od zlostavljanja. Takođe, može postati strašno nepoverljiva prema drugima, strahujući da bi svaka osoba koju sreće mogla biti doušnik. „Žrtva mučenja ostaće zauvek tuđinac“, kaže pisac Karsten Jensen. „Ona je zauvek izgubila poverenje u svet.“

Posledica je mešavina fizičke i duševne traume koja može da zbunjuje kako žrtvu tako i bilo koga ko pokušava da joj pomogne. Fizički problemi se ponekad lako leče, ali s psihičkim problemima je drugačije. „U početku smo mislili: ’U redu, izlečićemo ih — i onda mogu da idu kući‘“, priznaje dr Genefke. „Međutim, uskoro smo saznali da njih izjeda bol u srcu.“ Bez obzira na to, dr Genefke zapaža: „Iznenadilo nas je kada smo saznali da pružiti olakšanje i pomoć žrtvama čak iako je prošlo mnogo godina jeste moguće.“

Godine 1982, u Nacionalnoj bolnici u Kopenhagenu, dr Genefke i drugi danski lekari formirali su jedno malo odeljenje za lečenje izbeglica koje su bile žrtve torture. Ovakvi mali počeci izrasli su u jednu globalnu mrežu koja se zove Međunarodno rehabilitaciono savetovalište za žrtve torture (IRCT). Iz svoje centrale u Kopenhagenu, ovo savetovalište pruža pomoć za više od 100 centara širom sveta. Tokom godina, savetovalište je naučilo mnogo o lečenju žrtava torture.

Kako pružiti podršku

Često je od velike pomoći kada žrtve same govore o onome što su doživele. „Pre otprilike 20 godina, žrtve torture su bile žrtve u dvostrukom smislu“, piše u jednom informacionom listu koji izdaje IRCT. „Najpre, tako što su bile izložene psihofizičkoj prirodi torture, a zatim tako što nisu mogle da govore o tome.“

Naravno, nije prijatno govoriti o tako sumornoj temi kao što je mučenje. Međutim, ako mučenik želi da se poveri nekom prijatelju, a ovaj odbije da sluša, žrtva mučenja će sve više tonuti u očajanje. Dakle, važno je da osoba koja je bila žrtva mučenja bude uverena u to da je nekome stalo do nje. Naravno, niko ne treba da zadire u tuđu intimnost. Na kraju krajeva, na osobi je da odluči da li želi, kada i kome da se poveri (Poslovice 17:17; 1. Solunjanima 5:14).

 Većina stručnjaka predlaže da se osmotre i fizička i psihička strana torture. Nekim žrtvama je za oporavak potrebna profesionalna pomoć. Lečenje uključuje vežbe disanja i komunikacije. a Osećaj sramote je obično među prvim stvarima kojima se posvećuje pažnja. Jedna terapeutkinja je rekla ženi koja je više puta bila silovana i pretučena: „Sramota koju osećate je normalna i razumljiva. Ali zapamtite da to nije vaša sramota. Ona pripada onima koji su vam to učinili.“

Preživeli iz koncentracionih logora

Tokom Drugog svetskog rata, milioni ljudi preživeli su užasna ponižavanja u Hitlerovim koncentracionim logorima. Među njima je bilo na hiljade Jehovinih svedoka koji su bili proganjani zato što su odbijali da se odreknu svojih religioznih uverenja. Njihova vera im je neosporno pomogla da istraju pod tako mučnim okolnostima. Kako?

Mnogo pre nego što su bili odvedeni u logore, ovi hrišćani su brižljivo proučavali Božju Reč. Zato nisu bili zbunjeni kada su nastale kušnje, niti su Boga okrivljavali za to što njihove patnje ne prestaju odmah. Proučavajući Bibliju, Svedoci su saznali zašto Bog dopušta zlo i kako će ga ukinuti kada za to dođe vreme. Proučavanje Biblije naučilo ih je da Jehova „ljubi pravdu“ i da je ljut kada čovek zlostavlja svoje bližnje (Psalam 37:28; Zaharija 2:8, 9).

Naravno, mnogi od ovih preživelih iz koncentracionih logora morali su da se suoče s traumatičnim posledicama svog teškog iskušenja. Suočavajući se s tim bili su veoma ojačani jer su sledili savet apostola Pavla. Dok se Pavle nalazio u jednom rimskom zatvoru, što ga je sasvim sigurno u velikoj meri zabrinjavalo, napisao je suvernicima: „Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem zajedno sa zahvaljivanjem obznanite svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće vaša srca i vaše misaone snage posredstvom Hrista Isusa“ (Filipljanima 1:13; 4:6, 7).

Proučavajući Bibliju, ovi čuvari integriteta su naučili da je Bog obećao da će Zemlju pretvoriti u raj, u kome će bolne posledice ponižavanja kao što je tortura konačno biti poništene.

Jehovini svedoci dele ovu na Bibliji temeljenu nadu sa svojim bližnjima u više od 230 zemalja. Uslovi u ovom uzburkanom svetu omogućuju im da uspostave kontakt s mnogima koji su propatili zbog ljudske nehumanosti. Kada naiđu na neku žrtvu torture, Svedoci nastoje da sa ovakvom osobom podele biblijsko obećanje o svetloj budućnosti. Koliko su samo srećni što mogu da šire dobru vest o vremenu u kome će mučenje postati stvar prošlosti! (Isaija 65:17; Otkrivenje 21:4).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 24. strani]

„NIKO NEĆE BITI PODVRGNUT MUČENJU ILI OKRUTNOM, NEHUMANOM ILI DEGRADIRAJUĆEM POSTUPANJU ILI KAŽNJAVANJU“ (član 5, Univerzalna deklaracija ljudskih prava).

[Okvir na 25. strani]

KAKO VI MOŽETE POMOĆI

AKO POZNAJETE NEKOGA KO SE OPORAVLJA OD POSLEDICA TORTURE, SLEDEĆI PREDLOZI BI MOGLI BITI OD POMOĆI:

● Uživite se u njihovu situaciju. Mogli biste reći: „Znam da dolazite iz zemlje u kojoj ima puno problema. Ali kako se vi osećate?“ (Matej 7:12; Rimljanima 15:1).

● Nemojte biti previše radoznali i nemojte previše insistirati prilikom pružanja pomoći. Umesto toga, budite ljubazni i obzirni. Neka žrtva zna da ste spremni da slušate (Jakov 1:19).

● Izbegavajte da budete preterano od pomoći. Ne lišavajte žrtvu njenog samopoštovanja i privatnosti. Stvar je u tome da se teret podeli, a ne da se potpuno preuzme.