„Будите гостољубиви један према другоме“

ФИВА, хришћанка из првог века, имала је један проблем. Из Кенхреје, у Грчкој, путовала је у Рим, али није познавала никог од суверника у том граду (Римљанима 16:1, 2). „Римски свет је [у то време] био зао и бруталан“, каже преводилац Библије Едгар Гудспид, „а гостионице су биле озлоглашене и никако нису биле место за једну честиту жену, а нарочито не за хришћанку.“ Где ће Фива наћи смештај?

Људи су у библијска времена много путовали. Исус Христ и његови ученици такође су много путовали док су проповедали широм Јудеје и Галилеје. Недуго након тога, хришћански мисионари, као на пример Павле, преносили су поруку до различитих делова Средоземља, укључујући и Рим, престоницу Римског царства. Где су хришћани из првог века налазили смештај када су путовали, било то унутар територије где су живели Јевреји било ван ње? С којим су се потешкоћама суочавали док су га тражили? Шта можемо научити од раних хришћана о показивању гостољубивости?

„Данас треба да останем у твојој кући“

Гостољубивост се дефинише као ’особина онога који радо прима и добро дочекује госте‘ и још одавно је одлика Јеховиних правих обожавалаца. На пример, Аврахам, Лот и Ребека показивали су гостољубивост (Постање 18:1-8; 19:1-3; 24:17-20). Говорећи о свом ставу према дошљацима, патријарх Јов је рекао: „Странац није ноћивао на пољу; врата своја отварао сам путнику“ (Јов 31:32, ДК).

Да би путник у Израелу био гостољубиво примљен у кућу неког од својих сународника, било је довољно да седи негде на јавном тргу и чека да га неко позове (Судије 19:15-21). Домаћин би обично опрао гостима ноге и понудио им храну и пиће, а нахранио би и њихове животиње (Постање 18:4, 5; 19:2; 24:32, 33). Путници који нису желели да буду терет својим домаћинима носили су са собом оно што им је било потребно — хлеб и вино за себе, и сламу и храну за своје магарце. Био им је потребан само кров над главом за ноћ.

Библија не говори много о томе како је Исус налазио смештај током својих проповедничких путовања, али очигледно су он и његови ученици морали негде да преспавају (Лука 9:58). Када је био у Јерихону, Исус је једноставно рекао Закхеју: „Данас треба да останем у твојој кући.“ Закхеј је свог госта примио „с радошћу“ (Лука 19:5, 6). Исус је често био гост код својих пријатеља Марте, Марије и Лазара из Витаније (Лука 10:38; Јован 11:1, 5, 18). А у Капернауму је изгледа био смештен код Симона Петра (Марко 1:21, 29-35).

 Упутства за службу која је Исус дао дванаесторици апостола откривају много о томе шта су могли очекивати у вези с тим како ће бити примљени у Израелу. Исус им је рекао: „Не прибављајте себи злата ни сребра ни бакра у појасеве, ни торбу за храну за пут, ни две унутрашње хаљине, ни сандале ни штап; јер радник заслужује своју храну. У који год град или село уђете, потражите ко је у њему достојан, и останите тамо док не одете“ (Матеј 10:9-11). Он је знао да ће особе искреног срца примити његове ученике, дати им храну, обезбедити им кров над главом и остало што им је било потребно.

Међутим, ближило се време када ће јеванђелизатори који путују морати сами да се побрину за себе и за своје трошкове. Имајући у виду непријатељство на које ће његови следбеници наилазити док се дело проповедања буде ширило ван подручја Израела, Исус је рекао: „Ко има кесу за новац, нека је узме, исто тако и торбу за храну“ (Лука 22:36). Да би се добра вест ширила, било је неопходно путовати и налазити смештај.

„Следите пут гостољубивости“

Због релативног мира и велике мреже поплочаних путева широм Римског царства у првом веку, људи су доста путовали. a Будући да је било много путника, било је потребно и доста смештаја. Том изазову су удовољавале гостионице које су се налазиле дуж путева, међусобно удаљене на дан хода. Међутим, у књизи The Book of Acts in Its Graeco-Roman Setting стоји: „Оно што се из литературе зна о таквим објектима, открива једну не баш лепу слику. Доступна литература и археолошки налази углавном сведоче у прилог томе да су то биле трошне и прљаве куће у којима намештаја практично није ни било, које су биле пуне стеница, са лошом храном и пићем, непоузданим власницима и особљем, сумњивом клијентелом и где је углавном владао слободан морал.“ Разумљиво је да би морална особа избегавала да одседне у таквој гостионици, кад год је то могуће.

Не изненађује нас стога што су у Писму хришћани увек изнова подстакнути да буди гостољубиви према другима. Павле је подстакао хришћане у Риму: „Делите са светима у складу с њиховим потребама. Следите пут гостољубивости“ (Римљанима 12:13). Он је јеврејске хришћане подсетио: „Не заборављајте гостољубивост, јер показујући је неки су, и не знајући, угостили анђеле“ (Јеврејима 13:2). Петар је саветовао суобожаваоце да буду „гостољубиви један према другоме без гунђања“ (1. Петрова 4:9).

Међутим, постоје и ситуације када не би било прикладно показати гостољубивост. У погледу оних који ’иду предалеко и не остају у Христовој науци‘, апостол Јован је рекао: „Не примајте га у свој дом нити га поздрављајте. Јер ко га поздравља учествује у његовим злим делима“ (2. Јованова 9-11). О непокајничким грешницима, Павле је написао: ’Престаните да се дружите са сваким ко се зове брат, а који је блудник, или похлепан, или идолопоклоник, или који погрдно говори, или је пијаница, или изнуђивач, с таквим да и не једете‘ (1. Коринћанима 5:11).

Варалице и други покушали су да искористе доброту правих хришћана. Један документ из другог века н. е. који говори о хришћанској вери, а који није саставни део Библије, познат као Дидахе или Учење дванаесторице апостола, препоручује да се путујући проповедник угости на „један дан, а ако треба и на два дана“. Након тога, када буде одлазио, „не треба да прими ништа осим хлеба... Ако тражи новац, онда је лажни пророк.“ У том документу даље стоји: „Ако жели да се настани код вас и ако зна неки занат, нека ради за свој хлеб. Али ако не зна никакав занат, дајте му оно што му је потребно, у складу с вашим разумевањем, јер нико неће међу вама живети беспослен само  зато што је хришћанин. Међутим, ако не жели тако да ради, он на рачун Христа гледа своју личну корист; чувајте се таквих.“

Апостол Павле је пазио да не наметне скуп терет својим домаћинима када би дуго остајао у неким градовима. Радио је као израђивач шатора како би се издржавао (Дела апостолска 18:1-3; 2. Солуњанима 3:7-12). Да би помогли хришћанима који су путовали а који су били достојни тога да приме помоћ, рани хришћани су очигледно слали писма препоруке, као што је Павле писао за Фиву. „Препоручујем вам Фиву, нашу сестру“, написао је Павле, „да бисте је примили у Господу... и да бисте јој помогли у свакој ствари која јој од вас затреба“ (Римљанима 16:1, 2).

Благослови гостољубивости

Хришћански мисионари из првог века уздали су се у Јехову да ће се он бринути за све њихове потребе. Али, да ли су могли очекивати да ће их суверници угостити? Лидија је свој дом отворила за Павла и друге. У Коринту је апостол Павле био смештен код Акиле и Прискиле. У Филипима је тамничар пред њега и Силу изнео јело на сто. Павла је угостио и Јасон из Солуна, Филип из Цезареје и Мнасон који је живео негде између Цезареје и Јерусалима. На путу за Рим, угостила су га браћа из Путеола. Какве су само духовне благослове добили они који су га угостили! (Дела апостолска 16:33, 34; 17:7; 18:1-3; 21:8, 16; 28:13, 14).

Изучавалац Фредерик Ф. Брус запажа: „Ти пријатељи и сарадници, домаћини и домаћице нису имали други мотив за спремност да помогну осим љубави према Павлу и према Господу коме је он служио. Знали су да тиме што служе Павлу у ствари служе Господу.“ То је одличан мотив за гостољубивост.

Још увек постоји потреба за показивањем гостољубивости. Хиљаде путујућих представника Јеховиних сведока ужива у гостољубивости суверника. Неки објавитељи Краљевства путују о свом трошку како би проповедали на местима где се ретко чује добра вест. Ако таквим особама отворимо врата свог дома, ма колико он био скроман, можемо имати велике користи. Срдачна гостољубивост, која се може изразити позивом на једноставан оброк, пружа одличне прилике за ’размену охрабрења‘ и показивање љубави према браћи и нашем Богу (Римљанима 1:11, 12). Такве прилике посебно користе домаћинима, јер „више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35).

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Хришћани ’следе пут гостољубивости‘