„Nikad ne zanemari službu od vrata do vrata“

Ispričao Jakop Nojfeld

„Šta god da se desi, nikad ne zanemari službu od vrata do vrata.“ Te reči su mi odzvanjale u ušima dok sam pešačio pet kilometara do najbližeg sela. Kada sam stigao, nisam imao hrabrosti da propovedam na prvim vratima. Malo sam oklevao, a zatim otišao u obližnji šumarak i tamo se gorljivo pomolio Bogu da mi da hrabrosti kako bih propovedao. Nakon toga, mogao sam da se vratim i propovedam na onim vratima.

KAKO sam se našao u tom selu u zabačenom delu Paragvaja, gde sam propovedao potpuno sam? Vratimo se na sam početak. Rođen sam u novembru 1923. u ukrajinskom selu Kronstal, u nemačkoj menonitskoj koloniji. Krajem 1700-ih, menoniti su emigrirali iz Nemačke u Ukrajinu gde su imali prilično velika prava kao što su sloboda veroispovesti (ali ne i prozelitizam), pravo na samoupravu i izuzeće od vojne službe.

Komunistička partija je sva ta prava ukinula kada je došla na vlast. Krajem 1920-ih, velika imanja menonita su pretvorena u zadruge. Ljudi su izgladnjivanjem primoravani na saradnju, i sa svima koji su se protivili postupalo se okrutno. Tokom 1930-ih, KGB (Komitet državne bezbednosti) odvodio je iz sela mnoge muškarce, i to obično tokom noći, sve dok ih na kraju nije ostalo svega nekolicina. Tako su 1938, kada sam imao 14 godina, odveli mog oca i nikada ga više nisam video niti sam išta čuo o njemu. Dve godine kasnije, i moj stariji brat je takođe odveden.

Do 1941, Hitlerove trupe su okupirale Ukrajinu. Za nas je to predstavljalo oslobođenje od komunističkog režima. Međutim, osam jevrejskih porodica koje su živele u našem selu iznenada su nestale. Sve to što se dešavalo izazvalo je bujicu pitanja u meni. Zašto se to desilo?

Poštenje mi spasava život

Nemačke trupe su se 1943. povlačile, vodeći sa sobom većinu nemačkih porodica koje bi podupirale njihove ratne aktivnosti. Tako su bili odvedeni i preostali članovi moje porodice. Do tada sam već bio regrutovan u nemački SS odred u Rumuniji. Jedan manji događaj koji se odigrao u to vreme imao je veliki uticaj na moj život.

Komandant moje jedinice želeo je da vidi koliko sam pošten. Naredio mi je da  odnesem njegovu uniformu na hemijsko čišćenje. U jednom od džepova pronašao sam nešto novca koji je on ostavio. Kada sam mu vratio taj novac, rekao mi je da u uniformi nije bilo ničega. Ostao sam pri tome da je novac bio u džepu. Nedugo posle toga, postao sam njegov pomoćnik i bio sam zadužen da brinem o administraciji, raspoređujem stražare i brinem oko novca naše jedinice.

Jedne noći, ruska vojska je zarobila sve iz moje jedinice osim mene. Ja nisam bio s njima jer sam završavao neki posao za komandanta. Koliko mi je poznato, bio sam jedini koji nije zarobljen, budući da sam zbog svog poštenja dobio taj posao. U suprotnom i ja bih bio odveden.

Godine 1944, iznenada sam dobio neograničeno odsustvo. Vratio sam se kući kako bih posetio majku. Dok sam čekao sledeći zadatak, izučio sam zidarski zanat, što mi je kasnije veoma koristilo. U aprilu 1945, američke trupe su okupirale naše mesto u blizini Magdeburga. Mesec dana kasnije, rat se i zvanično završio. Mi smo preživeli. Činilo se da nam predstoje bolji dani.

Jednog junskog dana, čuli smo obaveštenje od gradskog dobošara: „Američke trupe su sinoć napustile grad, a ruske trupe pristižu danas u 11 sati!“ Srca su nam klonula kada smo shvatili da smo ponovo zarobljeni u oblasti koju su kontrolisali komunisti. Gotovo istog časa, moj brat od strica i ja počeli smo da planiramo kako da pobegnemo. Do sredine leta, prešli smo u oblast koju su kontrolisale američke snage. Zatim smo u novembru, uz prilične teškoće i ogroman rizik, ponovo ušli u rusku zonu i tajno preveli svoje porodice preko granice.

„Pažljivo slušaj i upoređuj“

Naselili smo se u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. S vremenom sam zavoleo Bibliju. Nedeljom bih odlazio na neko osamljeno mesto kako bih je čitao. Ono što sam čitao bilo mi je veoma nepoznato, a događaji koji su u njoj opisani odigrali su se u dalekoj prošlosti. Takođe sam pohađao časove katehizma kako bih se pripremio za krštenje kao menonit. Bio sam prilično iznenađen kada sam u jednoj knjizi katehizma pronašao izjavu: „Otac je Bog, Sin je Bog i Sveti duh je Bog“, nakon koje je sledilo pitanje: „Da li onda postoje tri Boga?“ Ispod toga, bio je odgovor: „Ne, ovo troje su jedno.“ Pitao sam sveštenika kako je to moguće. On je odgovorio: „Mladiću, nemoj se toliko udubljivati. Neki su izgubili razum zbog toga.“ Tog trenutka odlučio sam da se ne krstim.

Nekoliko dana kasnije, čuo sam kako jedan stranac razgovara s mojom sestrom od tetke. Radoznalost me je navela da se pridružim njihovom razgovoru i postavio sam mu nekoliko pitanja. U to vreme, nisam znao da je taj stranac u stvari Erih Nikolajcig, koji je preživeo koncentracioni logor u Vevelsburgu. Pitao me je da li želim da bolje razumem Bibliju. Kada sam rekao da želim, on me je uverio da će sve čemu me bude poučavao potvrditi iz moje Biblije.

Nakon samo nekoliko razgovora, Erih me je pozvao na jedan kongres Jehovinih svedoka. Mislim da je to bio jedan od prvih kongresa koji su organizovani nakon rata. Bio sam oduševljen i zapisao sam svaki biblijski stih koji su govornici pročitali ili pomenuli. Uskoro sam shvatio da proučavanje Biblije nosi sa sobom određene odgovornosti i zbog toga sam odlučio da prekinem s proučavanjem. Takođe mi je bilo teško da shvatim da postoji samo jedna prava religija. Kada je Erih video da sam odlučan da se vratim staroj crkvi, dao mi je ovaj savet: „Pažljivo slušaj i upoređuj.“

Nakon samo dve posete sveštenicima moje crkve shvatio sam da ono o čemu su govorili nema smisla i da sasvim sigurno nemaju istinu. Pisao sam mnogim sveštenicima  i postavljao im biblijska pitanja. Jedan od njih mi je odgovorio: „Nemaš prava da proučavaš Sveto pismo zato što nisi ponovo rođen.“

Jedna mlada žena s kojom sam se zabavljao, primorala me je da donesem jednu tešku odluku. Ona je pripadala jednom pravcu menonita koji su naglašavali ponovno rođenje. Pošto je podlegla pritisku porodice, koja je mrzela Jehovine svedoke, rekla mi je da ukoliko ne zaboravim na tu novu religiju, ona će prestati da se zabavlja sa mnom. Do tada mi je istina bila toliko jasna da sam razumeo da je jedina ispravna odluka bila da se više ne viđam s njom.

Uskoro me je Erih ponovo posetio. Rekao mi je da je za sledeću nedelju planirano krštenje i pitao me da li želim da se krstim. Došao sam do zaključka da su Jehovini svedoci naučavali istinu i želeo sam da služim Jehovi Bogu. Zato sam prihvatio taj poziv i krstio se u jednoj kadi u maju 1948.

Kratko nakon mog krštenja, moja porodica je odlučila da se preseli u Južnu Ameriku, u Paragvaj, i majka me je preklinjala da pođem s njima. Ta ideja mi se nije svidela, zato što sam smatrao da treba još da napredujem u sticanju znanja iz Biblije i potrebnih veština. Prilikom jedne posete podružnici Jehovinih svedoka u Vizbadenu, upoznao sam Augusta Petersa. On me je podsetio da sam odgovoran da brinem o svojoj porodici. Takođe mi je dao i ovaj savet: „Šta god da se desi, nikad ne zanemari službu od vrata do vrata. Ukoliko je budeš zanemario, bićeš kao i svi članovi drugih religija hrišćanskog sveta.“ Do dan-danas, shvatam koliko je važan taj savet i koliko je  potrebno da se propoveda „od kuće do kuće“, to jest od vrata do vrata (Dela apostolska 20:20, 21).

U Paragvaju su me nazvali „lažnim prorokom“

Nedugo nakon tog razgovora sa Augustom Petersom, zajedno sa svojom porodicom ukrcao sam se na brod za Južnu Ameriku. Na kraju smo pristigli u područje Gran Čako u Paragvaju, u još jednu menonitsku koloniju. Dve nedelje nakon što smo pristigli, krenuo sam na put, koji je opisan na početku ovog članka, kako bih sasvim sam propovedao u susednom selu. Brzo se pročulo da je među novopridošlicama i jedan „lažni prorok“.

Sada se pokazalo koliko je neprocenjivo moje znanje zidarskog zanata. Svim doseljeničkim porodicama bile su potrebne kuće, koje su građene od ćerpiča sa slamenim krovom. Tokom sledećih šest meseci, imao sam puno posla i mnoštvo prilika da neformalno propovedam. Ljudi su bili ljubazni, ali čim bi njihova kuća bila izgrađena bili su srećni da mi vide leđa.

U međuvremenu, iz Nemačke je brodovima pristiglo još menonita koji su tražili utočište. Među njima je bila i Katerina Šelenberg, koja je kratko razgovarala sa Svedocima i ubrzo shvatila da je ono što su naučavali istina. Dok je s drugim menonitima putovala za Paragvaj, rekla je da je Jehovin svedok iako još nije bila krštena. Zbog toga joj je bilo zabranjeno da produži ka nemačkoj koloniji. Ostala je sama u Asunsionu, prestonici Paragvaja, gde se zaposlila kao kućna pomoćnica, naučila španski, pronašla Svedoke i krstila se. U oktobru 1950, ta hrabra mlada žena postala je moja supruga. Bila mi je velika podrška i pomagala u svemu što smo zajedno prošli tokom svih ovih godina.

Za kratko vreme, uštedeo sam dovoljno novca kako bih kupio zaprežna kola i dva konja koja sam koristio u službi propovedanja, uvek imajući na umu savet brata Petersa. Do tada nam se pridružila i moja sestra koja je takođe postala Svedok. Često smo ustajali u četiri sata ujutro, putovali četiri sata, propovedali dva do tri sata i zatim se vraćali kući.

U našoj literaturi sam pročitao da braća drže javna predavanja, pa sam i ja u koloniji jednom prilikom organizovao predavanje u kome sam govorio o Božjem Kraljevstvu. U Nemačkoj nikada nisam bio ni na jednom skupštinskom sastanku, tako da sam samo nagađao kako on treba da izgleda. Osmoro ljudi je prisustvovalo tom sastanku i to je bilo previše za sveštenike menonitske crkve. Organizovali su jednu akciju kako bi prikupili svu biblijsku literaturu koju smo ostavili ljudima, savetujući ih da nas i ne pozdravljaju.

Zatim sam pozvan u upravu te kolonije gde su me upravnik i dva sveštenika iz Kanade nekoliko sati ispitivali. Na kraju je jedan od njih rekao: „Mladiću, možeš verovati u šta god želiš, ali moraš da obećaš da ni sa kim nećeš razgovarati o svojoj veri.“ To obećanje nisam mogao da dam. Zato su mi rekli da moram da napustim koloniju, jer nisu želeli „lažnog proroka“ među „vernim bratstvom“. Kada sam to odbio, ponudili su da plate sve putne troškove za celu moju porodicu. Ostao sam pri svom i odbio da napustim koloniju.

Tog leta 1953, otišao sam na kongres u Asunsion. Tamo sam razgovarao s Natanom Norom, iz svetske centrale Jehovinih svedoka u Njujorku. On mi je predložio da se preselim u prestonicu i sarađujem  s malom grupom misionara koji su tamo služili, posebno zato što nismo imali velikog uspeha u propovedanju u menonitskoj koloniji.

Stavljanje Kraljevstva na prvo mesto

U celom Paragvaju je u to vreme bilo samo 35 Svedoka. Razgovarao sam sa svojom suprugom i iako nije bila oduševljena da se preselimo u veliki grad, bila je spremna da počnemo sve ispočetka. Godine 1954, nas dvoje smo gradili našu kuću — i to sami koristeći svoje slobodno vreme. Nikada nismo propustili nijedan sastanak i uvek bismo vikende koristili da razgovaramo s ljudima o Bibliji.

Jedna od prednosti koju sam imao, bila je da pratim pokrajinskog nadglednika, koji posećuje skupštine Jehovinih svedoka. Služio sam kao njegov prevodilac dok je posećivao neke nemačke kolonije u Paragvaju. Pošto nisam dobro govorio španski, najteže mi je bilo kada sam prvi put morao da prevedem jedan govor sa španskog na nemački.

Zbog lošeg zdravlja moje supruge, 1957. smo se preselili u Kanadu. Zatim smo se 1963. preselili u Sjedinjene Države. Gde god da smo bili, trudili smo se da stavljamo Kraljevstvo na prvo mesto u svom životu (Matej 6:33). Veoma sam zahvalan Jehovi Bogu što mi je omogućio da saznam istinu iz njegove Reči, Biblije, dok sam bio veoma mlad. Biblijska pouka koju sam primio pomogla mi je na mnogim poljima života.

Zaista mi je bila čast da pomognem drugima da saznaju divne istine iz Biblije koje su i meni donele veliku utehu. Najveću radost mi pričinjava to što su sva moja deca i unuci prihvatili biblijsku pouku koja im je pružena od najranijeg detinjstva. Svi oni se drže saveta koji mi je davno dao brat Peters: „Šta god da se desi, nikad ne zanemari službu od vrata do vrata.“

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Najveću radost mi pričinjava to što su sva moja deca i unuci prihvatili biblijsku pouku koja im je pružena od najranijeg detinjstva

[Slike na stranama 20, 21]

Katerina i ja kratko pre našeg venčanja 1950.

[Slika na 21. strani]

S prvim detetom u našem domu u Paragvaju 1952.

[Slika na 23. strani]

Danas s mojom porodicom

[Izvor]

Photo by Keith Trammel © 2000

[Izvor slike na 19. strani]

Photo by Keith Trammel © 2000