Od nacističkog oficira do sluge pravog Boga

Ispričao Gotlib Bernhart

Bio sam oficir u nemačkom SS-u, elitnoj gardi Adolfa Hitlera, u zamku Vevelsburg. U aprilu 1945. dobio sam naređenje da ubijem zatvorenike iz obližnjeg koncentracionog logora. Svi su bili Jehovini svedoci. Pošto se od esesovaca zahtevala bezuslovna poslušnost pretpostavljenima, našao sam se pred teškom odlukom. Ispričaću vam kako je došlo do toga.

ROĐEN sam 1922. u jednom selu blizu reke Rajne u Nemačkoj. Iako su u tom kraju pretežno živeli rimokatolici, moja porodica je pripadala pijetistima, verskom pokretu osnovanom u 17. veku. Bilo mi je 11 godina kada je Hitler 1933. došao na vlast u Nemačkoj. Nekoliko godina kasnije, zbog odličnih ocena i rezultata u sportu bio sam izabran da pohađam posebnu školu u blizini mesta Marijenburg, sada Malbork u Poljskoj. U toj školi, stotinama kilometara daleko od kuće, bio sam poučavan nacionalsocijalističkoj, to jest nacističkoj ideologiji. Učili su nas da visoko vrednujemo čast, marljivost, odanost, poslušnost, da imamo osećaj odgovornosti i da nemačku tradiciju smatramo svetinjom.

Drugi svetski rat i SS

Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, počeo sam da služim u elitnoj jedinici „Lajbštandarte SS Adolf Hitler“, Hitlerovoj telesnoj gardi koja je bila pod njegovom ličnom komandom. Iz te jedinice su birani telohranitelji za članove vlade, kao i učesnici u specijalnim vojnim operacijama. Bio sam u akcijama u Belgiji, Francuskoj, Holandiji, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj. U Bugarskoj sam prisustvovao crkvenoj službi koju je održao vojni sveštenik. ’Da li ovakve službe slušaju i naši neprijatelji?‘, pitao sam se. Takođe sam razmišljao: ’Da li Bog odobrava ratove? Da li on staje na nečiju stranu?‘

Kasnije sam izabran da pohađam Junkeršule, vojnu akademiju na kojoj su mladići obučavani za visoke vojne položaje. Nakon toga sam poslat u jedinicu koja je čuvala sedište Rajha u Berlinu. Tamo sam jednom prilikom video kako se Hitler pred svima izvikao na jednog političara na visokom položaju. ’To je sramno ponašanje‘, pomislio sam, ali se nisam usudio da to kažem naglas!

U Berlinu sam upoznao Inge koja je takođe radila u sedištu Rajha. U vreme kada je trebalo da se venčamo, moja jedinica je iznenada avionom prebačena na ruski front — bez odgovarajuće zimske odeće! Svi smo bili zaprepašćeni jer se tokom zime 1941/42 temperatura spuštala više  od 30 stepeni ispod nule. Tamo sam drugi put odlikovan Gvozdenim krstom. Nakon što sam teško ranjen vratili su me avionom u Nemačku. Inge i ja smo se venčali 1943. godine.

Sledeći zadatak me je odveo u Obersalcberg, Hitlerovu rezidenciju u bavarskim planinama. Tamo je bio i vođa SS-a Hajnrih Himler, koji je odredio da me leči njegov lični maser i lekar, Feliks Kersten. Kasnije sam saznao da je Kersten posedovao imanje Harcvalde blizu Berlina. Sredinom rata je zatražio od Himlera dozvolu da Jehovini svedoci iz obližnjeg koncentracionog logora rade na tom imanju. Himler je to odobrio, a Kersten se s poštovanjem ophodio prema njima. Jedna Svedokinja koja je radila u Kerstenovoj kući u Švedskoj uvek je u njegov kofer stavljala primerak Stražarske kule za suvernike u Nemačkoj. *

Prvi susreti s Jehovinim svedocima

Krajem 1944, Himler me je imenovao za ličnog pomoćnika generala SS-a koji je bio zapovednik zamka Vevelsburg, 400 godina stare tvrđave blizu grada Paderborna. Himler je nameravao da pretvori Vevelsburg u glavni centar nacističke ideologije. U blizini te tvrđave postojao je mali koncentracioni logor Niderhagen u kom se nalazila i jedna posebna grupa zatvorenika — Jehovini svedoci, takođe poznati kao Istraživači Biblije.

Zatvorenik po imenu Ernst Špeht je nekoliko puta dolazio da leči moje povrede. „Dobro jutro, gospodine“, rekao bi mi.

„Zašto ne kažeš ’Hajl Hitler!‘?“, strogo sam pitao.

On mi je taktično odgovorio: „Da li ste odgajani u hrišćanskoj porodici?“

„Jesam“, rekao sam. „Moji roditelji su pijetisti.“

Ernst je nastavio: „Onda znate da prema biblijskim obećanjima spasenje (hajl) možemo očekivati samo od jedne osobe, Isusa Hrista. Zato ne mogu da kažem ’Hajl Hitler!‘“

Iznenađen i zadivljen, pitao sam: „Zbog čega si ovde?“

„Ja sam Istraživač Biblije“, rekao je.

Razgovori sa Ernstom i još jednim Svedokom, Erihom Nikolajcigom koji je radio kao frizer, duboko su uticali na mene. Međutim, nije bilo dozvoljeno razgovarati o religiji sa zatvorenicima pa mi je pretpostavljeni naredio da prekinem s tim. Bez  obzira na to, smatrao sam da rata ne bi ni bilo kada bi svi u Nemačkoj — u kojoj se milioni izjašnjavaju kao hrišćani i idu u crkvu — postupali kao Svedoci. ’Treba im se diviti a ne progoniti ih‘, mislio sam.

U to vreme je jedna udovica u očajanju telefonirala i molila da se njen sin prebaci u bolnicu jer mu je hitno bila potrebna operacija slepog creva. Odmah sam naredio da se to učini, ali moj pretpostavljeni je opozvao to naređenje. Zbog čega? Njen suprug je bio pogubljen jer je učestvovao u pokušaju atentata na Hitlera u julu 1944. godine. Dečak je umro, a ja to nisam mogao da sprečim. Još uvek me muči savest zbog tog tragičnog događaja.

Iako sam tek prešao dvadesetu, počeo sam da gledam na život realno, drugačije nego što ga je predstavljala nacistička propaganda. U isto vreme, sve više sam se divio Jehovinim svedocima i njihovim učenjima. To je vodilo do presudne odluke.

U aprilu 1945, saveznička vojska se približavala i moj pretpostavljeni je pobegao iz Vevelsburga. Zatim je stigla jedinica s Himlerovim naređenjem da se uništi tvrđava i pobiju zatvorenici. Upravnik obližnjeg koncentracionog logora mi je dao spisak sa imenima zatvorenika koje je trebalo ubiti — svi su bili Svedoci. Zašto je izdato takvo naređenje? Navodno zbog toga što su znali gde su sakrivene umetničke dragocenosti koje su opljačkali vojnici Trećeg rajha. Izgleda da su se ta umetnička dela nalazila u nekoj od zgrada, što se nipošto nije smelo otkriti. Pitao sam se šta da uradim.

Prišao sam upravniku logora i rekao: „Američke trupe samo što nisu stigle. Zar ne mislite da bi bilo mudro da vi i vaši ljudi odete odavde?“ Nije ga trebalo puno ubeđivati! Zatim sam učinio nešto nezamislivo za jednog nacističkog oficira — nisam izvršio naređenje i Svedoci su preživeli.

Čast da budem njihov brat

Po završetku rata, Inge i ja smo potražili Svedoke i počeli da temeljno proučavamo Bibliju. U tome nam je pomagala Svedokinja po imenu Auguste, kao i drugi. Moje rane iz ratnih dana i posleratne nedaće otežavale su nam život. Pa ipak, nas dvoje smo izvršili predanje Jehovi i krstili se — ja 1948, a Inge 1949. godine.

Tokom 1950-ih, neki Svedoci koji su za vreme rata bili u Vevelsburgu ponovo su se tamo okupili. Među njima su bili Ernst Špeht, Erih Nikolajcig i još jedan verni Svedok po imenu Maks Holveg. Za mene je velika čast što mogu da se zovem njihovim bratom jer su ti hrabri, pobožni ljudi rizikovali život da bi mi svedočili. Na tom skupu je bila i Marta Niman koja je radila kao sekretarica u Vevelsburgu. Na nju je ponašanje Svedoka ostavilo tako dubok utisak da je i ona počela da služi Jehovi.

Kada se osvrnem na protekle godine, vidim obilje dokaza da je ’ceo svet u vlasti Satane Đavola‘ — što nisam razumeo kao naivan mladić pun ideala (1. Jovanova 5:19). Takođe jasno vidim ogromnu razliku između služenja okrutnim režimima poput Hitlerovog i služenja Jehovi. Takvi režimi zahtevaju slepu poslušnost dok Jehova želi da mu služimo iz ljubavi koja se temelji na dobrom poznavanju njegovih osobina i namere, koje nam otkriva Biblija (Luka 10:27; Jovan 17:3). Odlučan sam da sve dane svog života služim jedino Jehovi.

[Fusnota]

[Slika na 19. strani]

Na dan venčanja, februar 1943.

[Slika na 19. strani]

Zamak Vevelsburg je trebalo da postane centar nacističke ideologije

[Slika na 20. strani]

Inge i ja danas