Srećna što mogu da učinim više

ISPRIČALA KLER VEVI

OSTRVO Madagaskar, koje je oko 400 kilometara udaljeno od istočnoafričke zemlje Mozambik, pretežno je planinsko područje prekriveno gustim kišnim šumama. Rodila sam se u istočnom delu ostrva, u malom selu Betuku II. Kada sam imala 15 godina, preselila sam se radi daljeg školovanja u priobalni grad Mahenuru. Bilo je to 1987.

Tamo sam živela sa svojim starijim bratom Selestinom, koji je počeo da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Dve godine kasnije postala sam Svedok. Bila sam odlučna da što potpunije služim Jehovi Bogu.

Naprezanjem do ciljeva

Jedan od prvih ciljeva bio mi je da pomognem svojoj porodici koja je živela u Betukuu II. Stalno sam u molitvi govorila Jehovi o svojoj želji. Ali, mogla sam da idem kući samo tokom školskih raspusta. Bilo je to naporno putovanje od nekih 100 kilometara. Prvih 40 kilometara mogla sam koristiti prevoz, ali ostalih 60 morala sam da prepešačim uskom planinskom stazom.

Prelazila sam preko mnogih strmih brda, a neki delovi neravne staze toliko su uski da čovek jedva može da prođe. Ako bih krenula rano ujutru i pešačila do sumraka, obično bih uspevala da pređem oko 40 kilometara. Nosila bih više od 15 kilograma stvari — nešto na glavi, nešto na leđima, a ostatak u rukama. Uglavnom sam nosila biblijsku literaturu koju sam davala rođacima i drugim zainteresovanim osobama. Tako sam dobila nadimak „ona koja nosi puno prtljaga“.

Uprkos mom oduševljenju, porodica u početku nije želela da sluša o mojoj novopronađenoj veri. Ipak, ubrzo su promenili stav i postavljali su toliko mnogo pitanja da smo ponekad odlazili na spavanje tek u dva ujutro.

Nezaboravna poseta

Krajem 1990, došla sam kući na raspust. Bio je 24. decembar i porodica je bila srećna,  misleći da želim da proslavim Božić s njima. Kada sam im objasnila zašto im se neću pridružiti u božićnim proslavama, njihova radost se pretvorila u razočaranje. Bilo im je neprijatno jer su morali sve da objašnjavaju drugima, budući da su svi u selu bili veoma bliski. Osetila sam potrebu da preuzmem inicijativu i sama objasnim svoja nova verovanja. Ali kako?

Osećala sam se nesigurno, pogotovo zato što sam bila tako mlada. Pitala sam se da li bi bilo na mestu da pričam o svojoj veri kada se narednog dana celo selo bude okupilo u crkvi. Dugo i usrdno sam se molila Jehovi i tražila njegovo vođstvo. Zatim sam svog starijeg brata Pola, koji je bio učitelj veronauke u crkvi, pitala: „Da li bi bilo u redu da sutra u crkvi objasnim prisutnima zašto ne slavim Božić?“ Razgovarao je o tome sa drugima i oni su se složili.

Sledećeg dana, kada se služba završila, pozvali su me u crkvu. Još jednom sam se pomolila Jehovi i ponela sa sobom nešto biblijske literature. Nakon uvodnih reči, zahvalila sam svima što su mi pomogli da razvijem duboko poštovanje prema Bibliji. Objasnila sam da sam nakon preseljenja u grad nastavila da je proučavam. Rekla sam da sam otkrila mnoge biblijske istine za koje prethodno nisam znala.

Iskoristila sam priliku da objasnim biblijsku nadu u večni život na rajskoj zemlji (Psalam 37:29; Otkrivenje 21:3, 4), razlog zbog čega će neki verni ljudi biti uzeti sa zemlje na nebo (Jovan 14:2, 3; Otkrivenje 5:9, 10; 14:1, 3), kao i biblijsko učenje da mrtvi nisu ničega svesni i da se nalaze u stanju koje je slično snu, pa da prema tome ne mogu patiti (Propovednik 9:5, 10; Jovan 11:11-14, 38-44). Takođe sam ukazala da prvi hrišćani nisu slavili Božić i da je ta proslava paganskog porekla.

Posle mog izlaganja, mnogi su rekli da je ono što sam ispričala istina. Neki su čak postavljali dodatna pitanja. Pokazala sam im publikacije koje sam donela i objasnila im da su to pomoćna sredstva za proučavanje Biblije koja su izdali Jehovini svedoci. Rekla sam da ću rado pomoći svakome ko želi da proučava Bibliju. Mnogi su uzeli literaturu.

Iznenađujuće otkriće

Jedna žena koju sam tada videla prvi put u životu, prišla mi je i rekla: „Moja sestra, koja živi u jednom drugom selu, pripada istoj religiji kao i ti.“ Iznenađena, upitala sam: „Gde ona živi?“

„U Andrenumafeni“, odgovorila je. To selo je oko 30 kilometara udaljeno od mog.

Rekla sam joj da njena sestra verovatno pripada nekoj drugoj religiji, pošto se svi Svedoci iz okoline međusobno poznaju. Međutim, ona je uporno tvrdila da njena sestra veruje u isto ono o čemu sam ja govorila u crkvi. Zamolila sam je da mi da njeno ime i adresu. Želela sam da odmah odem tamo. Ipak, majka me je nagovorila da sačekam dan-dva, pošto je to bio naporan put, koji sam opet morala preći peške. Dva dana kasnije moj brat Čarls i ja krenuli smo u Andrenumafenu.

Čim smo stigli, pitali smo meštane: „Ima li ovde Jehovinih svedoka?“  Razočarala sam se kada su nam rekli: „Ovde postoje samo katolička, pentekostalna i nezavisna crkva.“

Ali, jedna žena je rekla: „Ako tražite Jehovine svedoke, verovatno vam trebaju Marselin i njena porodica.“ Upravo tako je ona žena s kojom sam razgovarala rekla da joj se zove sestra!

Neko je otišao po Marselin. Ubrzo je došla, ali izgledala je pomalo uplašeno. Celo selo se okupilo, jer su mislili da smo neki službenici koji su hteli da je ispituju. Kasnije sam saznala da su ona i njena porodica imali probleme u selu zbog toga što su upražnjavali ’neispravnu religiju‘.

Marselin nas je povela u stranu, dalje od mnoštva, kako bismo mogli da razgovaramo. Kada sam je pitala da li je Jehovin svedok, ona je potvrdila. Onda je donela knjigu Istina koja vodi do večnog života, koju su Jehovini svedoci nekada koristili kao pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, kao i neka ranija izdanja Kule stražare. Sva su bila stara i pohabana. „Koji časopis ste proučavali prošle nedelje?“, pitala sam.

„Samo ove imamo“, odgovorila je, „tako da ih proučavamo uvek iznova.“ Tek tada sam joj rekla da sam i ja Svedok. Kako je samo bila srećna! Kada sam izrazila želju da upoznam onoga ko je vodio sastanke, objasnila je da on živi u drugom selu, još udaljenijem od ovog.

Još jedno divno otkriće

Sutradan smo Marselin i ja krenule da posetimo tog čoveka. Bio je prijatno iznenađen našim dolaskom. Ispostavilo se da je on došao iz Tomasine, priobalnog grada preko 200 kilometara severoistočno. Nekoliko godina ranije iznenada je izgubio posao tako da je s porodicom morao da se vrati ovde. Po povratku, počeo je da propoveda i da vodi biblijske studije, kao i da organizuje sastanke.

Taj Svedok i njegova porodica su se oduševili kada su videli nekoliko poslednjih izdanja Kule stražare koje sam donela. Pokazala sam im i knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, koju smo tada koristili kao glavno pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije.  Bio je to prvi put da su je videli. Naredne nedelje sam ponovo došla u Andrenumafenu kako bih prisustvovala njihovom sastanku. Podstakla sam ih da stupe u kontakt s Betelom u glavnom gradu Antananarivou, pošto se nije znalo za tu malu grupu.

Počev od januara 1991, iz Mahenurua sam u Andrenumafenu išla skoro svakog meseca i nosila im nova izdanja Kule stražare i druge publikacije. Bio je to put od nekih 130 kilometara u jednom smeru, od čega sam oko 80 kilometara pešačila uz i niz strma, krševita brda, kroz guste šume, a kada je padala kiša, upadala sam u duboko, klizavo blato.

Kako se povećavao broj onih kojima su bili potrebni časopisi, kao i druga literatura, moj prtljag je postajao sve teži. Ipak, po povratku sa svakog putovanja, osećanje velikog zadovoljstva i sreće bilo je više nego dovoljna nagrada za uloženi trud i upalu mišića. Oduševljenje tih osoba novim publikacijama i njihova pozitivna reakcija na biblijske istine pričinjavali su mi veliko zadovoljstvo!

Punovremena služba

Prvog septembra 1992, naimenovana sam za pionira, kako Svedoci nazivaju svoje punovremene sluge. Propovedala sam u Mahenuruu, ali sam putem pisama održavala kontakt s rođacima u Betukuu II. S vremenom, započeli smo studij na taj način. Pitali su me da li bih se vratila u selo da im pomognem. Bila sam spremna da to učinim, ali sam najpre htela da budem sigurna da zaista žele da proučavaju Bibliju i duhovno napreduju. Zato sam još neko vreme nastavila s pionirskom službom u Mahenuruu.

Krajem 1993, imala sam prednost da u Antananarivou prisustvujem dvonedeljnoj školi za pionire. Zatim sam pozvana da budem specijalni pionir, što znači da sam mogla dobiti dodelu u bilo kom delu zemlje. Oklevala sam da prihvatim taj poziv pošto sam želela da pomognem rođacima, koji su živeli daleko od najbliže skupštine. Zato sam nastavila da služim kao pionir u Mahenuruu.

Kasnije, kada je u poseti bio putujući nadglednik, pitala sam ga da li da se vratim da pomognem rođacima. Tada je već postojala skupština u Andrenumafeni i on je predložio da odem tamo kako bih bila u toj skupštini i propovedala na području Betukua II. Od 1. septembra 1994, to je bila moja nova dodela. Istog meseca, moj brat Pol, koji je bio učitelj veronauke, prisustvovao je oblasnom kongresu. Ubrzo je u Andrenumafeni bilo 30 objavitelja, a nedeljom je na sastanak dolazilo u proseku 65 osoba.

Pešačenje se nastavlja

Kratko nakon što sam se vratila u Betuku II, četvoro moje rođene braće i sestara počeli su da učestvuju u delu propovedanja, a zatim su se i krstili. Nakon preseljenja, redovno sam išla u Anusibe Analu po literaturu i časopise. To je značilo da sam imala da pešačim oko 50 kilometara u jednom smeru. Iako je to bilo iscrpljujuće putovanje, radost koju sam osećala posmatrajući duhovni napredak u toj oblasti činila je sve vrednim truda.

Danas u Betukuu II postoji napredna skupština i na sastanku nedeljom u proseku bude 45 osoba. Svi moji bliži rođaci sada su Svedoci i većina je u opštoj pionirskoj službi. Jedan od mlađe braće je specijalni pionir. Prvog novembra 2001. i ja sam postala specijalni pionir i dobila sam dodelu u selu Antanambau-Manampuci. Betuku II sam napustila radosna.

Kada sam 1987. počela da učim o biblijskim istinama, na Madagaskaru je bilo manje od 3 000 Svedoka. Sada nas ima preko 14 000. Poput mnogih, zahvalna sam što sam imala prednost da učinim više u pomaganju drugima. Zahvalna sam Jehovi što je blagoslovio trud koji sam uložila.

[Slike na 24. i 25. strani]

Često sam pešačila 60 kilometara do rodnog sela noseći više od 15 kilograma literature

[Slika na 25. strani]

Moj stariji brat Pol

[Slika na 26. strani]

Moj brat Čarls

[Slika na 26. strani]

Sa nekim članovima porodice. Svi na fotografiji sada su Jehovini svedoci