Ljudska vladavina na vagi

4. deo: „Mi, narod“

Demokratija: Vladavina naroda, provođena direktno ili kroz izabrane predstavnike.

„MI, NAROD Sjedinjenih Država . . . određujemo i ustanovljavamo ovaj Ustav.“ Ove uvodne reči u predgovoru Ustava Sjedinjenih Država prikladne su, budući da su oci-utemeljivači nameravali da Sjedinjene Države budu demokratija. Reč grčkog porekla, „demokratija“ znači „vlast naroda“, ili kako je definisao Abraham Linkoln, 16. predsednik Sjedinjenih Država: „Vladavina naroda, od naroda, za narod.“

Stara Grčka, često zvana kolevkom demokratije, hvali se kako je demokratija bila provođena u njenim gradovima-državama, naročito u Atini, još u 5. veku pre n. e. Međutim, demokratija tada nije bila ono što je to danas. Kao prvo, grčki građani su bili direktnije uključeni u vladajući proces. Svaki muški stanovnik pripadao je nekoj skupštini koja se tokom godine sastajala da bi raspravljala o tekućim problemima. Jednostavnim većinskim glasanjem skupština je odlučivala o politici grada-države, ili polisa.

Međutim, žene, robovi i strani građani nisu posedovali politička prava. Dakle, atinska demokratija bila je aristokratski oblik demokratije samo za povlašćenu manjinu. Polovina od četiri petine populacije verovatno nije imala nikakvo pravo glasa u političkim stvarima.

Ipak, to uređenje je unapredilo slobodu govora, budući da je građanima s pravom glasa bilo dano pravo da izraze svoja mišljenja pre donošenja odluka. Politička služba bila je otvorena za svakog muškog građanina, a ne ograničena na elitnu manjinu. Sistem kontrole bio je zamišljen tako da spreči zloupotrebu političke moći od strane pojedinaca ili grupa.

„Atinjani su se ponosili svojom demokratijom“, kaže istoričar D. B. Hiter. „Oni su verovali da je demokratija korak bliže potpunom i savršenom životu od alternativnih rešenja, monarhije ili aristokratije.“ Demokratiji je očigledno bio osiguran dobar početak.

Demokratija je prerasla svoju kolevku

Osim onoga što se u maloj meri provodi na gradskim sednicama u Nju Inglandu, SAD, i u ograničenoj meri u nekim kantonima Švajcarske, direktna ili čista demokratija više ne postoji.  Obzirom na samu veličinu savremenih država i njihovog milionskog stanovništva, vladanje na taj način bilo bi tehnički neizvodivo. Uz to, koliko bi stanovnika u današnjem zaposlenom svetu imalo neophodnog vremena da posveti sate političkim raspravama?

Demokratija je izrasla u prilično kontroverznog čoveka — čoveka s nekoliko lica. Kao što objašnjava časopis Time: „Nemoguće je da se podeli svet na izrazito demokratske i nedemokratske blokove. Unutar tzv. demokratskih postoje stepeni lične slobode, pluralizma i ljudskih prava, upravo kao što postoje različiti stepeni represije unutar diktatura.“ Ipak, većina ljudi očekuje da pronađe postojane temeljne stvari pod demokratskim vladavinama, stavove kao što su lična sloboda, jednakost, poštovanje ljudskih prava i pravda po zakonu.

Direktna demokratija jučerašnjice postala je predstavnička demokratija današnjice. Jednodomna zakonodavna tela, tj. ona koja imaju jedan dom, ili dvodomna, koja imaju dva, sastavljena su od pojedinaca koje je izabrao narod — ili imenovanjem na neki drugi način — da ga predstavlja te donosi zakone, navodno za njihovu korist.

Taj trend prema predstavničkoj demokratiji započeo je u Srednjem veku. U sedamnaestom i osamnaestom veku, stare institucije iz 13. veka, kao što su Magna karta i parlament u Engleskoj, zajedno s političkim teorijama o ljudskoj jednakosti, prirodnim pravima i suverenitetu naroda, dobijale su sve veće značenje.

Do druge polovine 18. veka, izraz „demokratija“ ušao je u opštu primenu iako se na njega gledalo sa skepticizmom. The New Encyclopœdia Britannica kaže: „Čak su i autori Ustava Sjedinjenih Država 1787. godine bili zabrinuti zbog slobodnog uključivanja naroda u političke procese. Jedan od njih, Elbridž Geri, nazvao je demokratiju ’najgorim od svih političkih zala.‘“ Uprkos tome, ljudi kao što je Englez Džon Lok, nastavili su da obrazlažu da vladavina počiva na pristanku naroda čija su prirodna prava nepovrediva.

Republike

Mnoge demokratije su republike, tj. vladavine u kojima šef države nije monarh, već danas obično predsednik. Jedna od prvih republika sveta bio je stari Rim, iako je, kao što se priznaje, njegova demokratija bila ograničena. Ipak, delimična demokratska republika trajala je preko 400 godina pre nego što je ustuknula pred monarhijom i Rimskim Carstvom.

Trenutno su republike najčešći oblik vladavine. Od 219 vladavina i međunarodnih organizacija navedenih u jednom referentnom delu iz 1989. godine, 127 su navedene kao republike, iako sve nisu predstavničke demokratije. Ustvari, raznolikost vladalačkih oblika republika je velika.

Neke republike su unitarni sistemi, što znači da ih kontrolišu jake centralističke vladavine. Druge su federalni sistemi, što znači da postoji podela kontrole između dva nivoa vladavine. Kao što i samo ime pokazuje, Sjedinjene Američke Države imaju ovu drugu vrstu sistema poznatog kao federalizam. Nacionalna vlada brine za interese nacije u celini, dok se državne vlade bave mesnim potrebama. Naravno, unutar tih širokih pojmova postoji mnogo raznolikosti.

Neke republike održavaju slobodne izbore. Njenim stanovnicima može da se ponudi množina političkih partija i  kandidata koje mogu da izaberu. Druge republike smatraju slobodne izbore nepotrebnim, obrazlažući da se demokratska volja naroda može provesti drugim sredstvima, kao što je unapređivanje kolektivnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Stara Grčka služi kao presedan, budući da su i tamo slobodni izbori bili nepoznati. Upravnici su izabirani ždrebom i obično im je bilo dopušteno da služe samo jedan ili dva jednogodišnja mandata. Aristotel je bio protiv izbora, govoreći da su oni uveli aristokratski element biranja „najboljih ljudi“: Međutim, demokratija bi trebala da bude vladavina svih ljudi, a ne samo „najboljih“.

Najbolja samo upoređivanjem?

Čak je i u staroj Atini demokratska vlast bila kontroverzna. Platon je bio sumnjičav. Demokratska vlast smatrala se slabom, jer je ležala u rukama neukih pojedinaca, kojima se lako upravljalo emotivnim rečima mogućih demagoga. Sokrat je smatrao da demokratija nije ništa drugo nego vlast rulje. I Aristotel, treći od ovog istaknutog trija starogrčkih filozofa, obrazlagao je, kaže knjiga A History of Political Theory, (Istorija političke teorije), da „što više demokratija postaje demokratska, to više teži da bude upravljana ruljom . . . pretvarajući se u tiraniju“.

Drugi izražavaju sličnu bojazan. Džavaharlal Nehru, pređašnji indijski premijer, naziva demokratiju dobrom, ali tada dodaje ove reči: „To kažem jer su drugi sistemi gori.“ I Vilijem Ralf Indž, engleski prelat pisac, jednom je napisao: „Demokratija je oblik vladavine koji razumno može da se brani, ne zato jer je dobra, nego zato jer je manje loša od drugih.“

Demokratija ima nekoliko slabosti. Kao prvo, da bi uspela, pojedinci moraju da žele da dobrobit većine stave ispred svojih vlastitih interesa. To bi moglo da znači podupiranje poreznih mera ili drugih zakona koji bi mogli da budu lično neugodni, ali neophodni za dobro nacije u celini. Teško je naći takav nesebični interes, čak i u demokratskim „hrišćanskim“ nacijama.

Sledeću slabost razotkrio je Platon. Prema A History of Political Theory, on je napao „neznanje i nesposobnost političara, što je posebno prokletstvo demokratija“. Mnogi profesionalni političari žale se na teškoće u pronalaženju osposobljenih talentovanih osoba za službu u vladi. Čak i izabrani službenici mogu da budu nešto malo više od političkih amatera. U eri televizije,  dobar izgled ili harizma kandidata mogu doneti pobedničke glasove, a što njegove upravljačke sposobnosti nikada ne bi mogle.

Sledeći očigledan nedostatak demokratije je njeno sporo kretanje. Diktator govori i stvari se učine! Napredak u demokratiji može biti usporen beskrajnim diskusijama. Naravno, temeljno razmatranje spornih pitanja može da ima određene prednosti. Ali ipak, kao što je jednom zapazio Klement Etli, pređašnji britanski premijer: „Demokratija znači vladavina diskusijom, ali ona je delotvorna samo ako ljude možeš zaustaviti da govore.“

Čak i nakon što je razgovor završio, diskutabilno je u kojoj meri donesene odluke zaista predstavljaju volju „naroda“. Da li predstavnici izglasavaju uverenja većine svojih birača ili, što je češće, svoja vlastita? Ili možda jednostavno rutinski odobravaju službenu politiku svoje partije?

Demokratsko načelo postojanja sistema provere i kontrole za zaštitu od korupcije smatralo se dobrom idejom, ali jedva da je delotvorno. Časopis Time je 1989. godine govorio o „vladalačkoj truleži na svim nivoima“, nazivajući vodeću demokratsku vladu „nadutim, nesposobnim, bespomoćnim divom“. Predsedavajući grupe koja je 1980-ih osnovana da istraži raspad u jednoj drugoj vladi, bio je podstaknut da prosudi: „Vlada radi grozno.“

Zbog tih i brojnih drugih razloga, demokratije teško mogu da se nazovu idealnim vladavinama. Očigledno je, kao što je istakao Džon Draidn, engleski pesnik iz 17. veka, da „većina može da greši tako strašno samo kao manjina“. Američki pisac Henri Miler, bio je netaktičan, ali ipak tačan kad je sarkastično primetio: „Slepac vodi slepca. To je put demokratije.“

U svoj grob?

Demokratska vlast bila je prihvaćana u ovom veku više nego ikada pre. Nedavni politički prevrati u Istočnoj Evropi to i potvrđuju. Ipak, „liberalna demokratija u svetu sada je u ozbiljnoj nevolji“, napisao je novinar Džeims Reston pre nekoliko godina. Daniel Moinjen upozorava da „liberalna demokratija nije ideologija u usponu“ i da „demokratije izgleda nestaju“. Britanski istoričar Aleksander Tailer kaže da demokratska vladavina ne može da traje večno, jer se „uvek sruši na slaboj budžetskoj politici“. Naravno, njegovo mišljenje je kontroverzno.

U svakom slučaju, demokratija je očigledno nastavljanje pravca koji je započeo u Edenu, kad su ljudi odlučili da deluju na svoj, a ne na Božji način. Ona je krajnji domet ljudske vladavine, budući da teži, bar teoretski, da obuhvati svakoga u proces vladanja. Međutim, latinska izreka vox populi, vox Dei, „glas naroda je glas Boga“, nije tačna. Dakle, oni koji podupiru demokratsku ljudsku vlast moraju biti spremni da dele odgovornost za njena dela. (Uporedi 1. Timoteju 5:22.)

Ova činjenica je od 1914. dobila na značaju. Te kobne godine božanska vlast počela je da deluje na jedinstven način. Božje Mesijansko Kraljevstvo sada je spremno da preuzme kontrolu nad svetskim prilikama. Sve vrste ljudskih vladavina — uključujući i demokratske vlasti — sada su na vagi. U onoj meri u kojoj ih mi lično zastupamo, bićemo izvagani zajedno s njima (Danijel 2:44; Otkrivenje 19:11-21).

[Okvir na 24. strani]

„Ne pripada čoveku koji hoda ni da svojim korakom upravlja“ (Jeremija 10:23)

[Okvir na 26. strani]

„Neki se put učini čovjeku prav, a na koncu vodi k smrti“ (Izreke 14:12, „Stvarnost“)

[Slika na 25. strani]

Oni koji podupiru demokratsku ljudsku vlast moraju biti spremni da dele odgovornost za njena dela