Пређи на садржај

Пређи на садржај

Да ли сте знали?

Да ли сте знали?

Како је апостолу Павлу користило то што је био римски грађанин?

Павле је рекао: „призивам се на цара!“

Римско грађанство је особи пружало извесна права и повластице на подручју целог царства. За римског грађанина је важио римски закон, а не закон који је важио у градовима римских провинција. Ако би за нешто био оптужен, могао је прихватити да му се суди према локалном закону или искористити право да буде саслушан пред римским судом. У случају преступа за који је била прописана смртна казна, имао је право да се жали цару.

Указујући на таква права, Цицерон, римски државник из првог века пре н. е., рекао је: „Злочин је везати римског грађанина. Светогрђе је бичевати га. Убити њега је безмало исто што и убити родитеља.“

Апостол Павле је проповедао широм Римског царства. Забележена су три случаја када је искористио права која је имао као римски грађанин: (1) Ставио је до знања градским управитељима у Филипима да су повредили његова права када су га истукли. (2) Открио је да је римски грађанин да не би био бичеван у Јерусалиму. (3) Призвао се на римског цара да би га лично он саслушао (Дела апостолска 16:37-39; 22:25-28; 25:10-12).

Како су пастири били плаћани у библијско време?

Уговор о продаји оваца и коза писан клинастим писмом, око 2050. пре н. е.

Верни Божји слуга Јаков је 20 година чувао стада свог ујака Лавана. За првих 14 година рада, Лаван му је дао своје две ћерке за жене, а преосталих шест година му је платио стоком (Постанак 30:25-33). У часопису Biblical Archaeology Review стоји: „Људима који су живели у доба писања Библије нису били страни договори о чувању стада, попут договора између Лавана и Јакова.“

Пример таквих споразума су древни уговори који су откривени у Нузију, у Ларси и на другим местима у данашњем Ираку. Уговор је обично важио годину дана, до времена стриже. Пастири су прихватали одговорност да брину за одређени број животиња, које су биле пописане према полу и старости. Годину дана касније, власник је добијао одређени број младунаца, као и уговорену количину вуне, млечних производа и осталог. Све преко тога припадало је пастиру.

Колико би се стадо оваца увећало зависило је од броја женки које су биле поверене пастиру. Обично се очекивало да се стадо у ком је било 100 женки увећа за 80 јагњади. Пастир је морао да надокнади било који губитак. То га је подстицало да се добро брине о животињама које су му биле поверене.