’Jehova je moja snaga‘

Ispričala Džoun Kovil

Rođena sam u julu 1925, u Hadersfildu, u Engleskoj. Bila sam jedino dete i prilično slabog zdravlja. Moj otac je znao da kaže: „Čim vetar dune, ti se razboliš.“ Izgledalo je da je bilo baš tako!

KAD sam bila dete, sveštenici su se usrdno molili za mir, ali kada je izbio Drugi svetski rat molili su se za pobedu. Zbog toga sam bila zbunjena i u meni su se javljale sumnje. U to vreme nas je posetila Eni Ratklif, jedini Jehovin svedok u našem kraju.

Upoznajem istinu

Eni nam je ostavila knjigu Spasenje i pozvala majku u svoj dom da prisustvuje jednom od razgovora na temelju Biblije. * Majka me je pozvala da pođem s njom. Još uvek se sećam tog prvog razgovora. Bilo je reči o otkupnini, i iznenadila sam se što uopšte nije bilo dosadno. Dobila sam odgovore na mnoga pitanja. Sledeće nedelje smo ponovo otišle. Tada je bilo objašnjeno Isusovo proročanstvo o znaku poslednjih dana. Posmatrajući lošu situaciju u svetu, mama i ja smo odmah shvatile da je to istina. Tog dana smo bile pozvane u Dvoranu Kraljevstva.

U dvorani sam upoznala neke mlade pionirke. Među njima je bila Džojs Barber (sada Elis), koja sa svojim suprugom Piterom služi u londonskom Betelu. Stekla sam utisak da su svi u skupštini pioniri. Zato sam odmah počela da propovedam 60 sati svakog meseca iako sam još uvek išla u školu.

Pet meseci kasnije, 11. februara 1940, majka i ja smo se krstile na pokrajinskom sastanku u Bredfordu. Otac nije imao ništa protiv naše nove vere, ali nikada nije postao Svedok. Otprilike u vreme kada sam se krstila, započelo se sa svedočenjem na ulici. Učestvovala sam u tom vidu službe noseći torbu s časopisima i plakate. Jedne subote je trebalo da stojim na najprometnijem mestu u trgovačkom delu grada. Još uvek sam imala strah od ljudi i zato mi se činilo da su svi moji drugovi iz škole prolazili pored ugla na kom sam stajala, upravo ono čega sam se pribojavala!

Godine 1940, skupština kojoj sam pripadala morala je da se podeli. Nakon toga su skoro svi moji vršnjaci pripadali drugoj skupštini. Požalila sam se na to predsedavajućem nadgledniku. On mi je rekao: „Ako želiš mlade  prijatelje, idi u službu i pronađi ih.“ I upravo sam to učinila! Uskoro sam upoznala Elsi Nobl. Ona je prihvatila istinu i postala mi doživotna prijateljica.

Pionirska služba i blagoslovi

Po završetku školovanja, radila sam kod jednog računovođe. Međutim, posmatrajući radost punovremenih slugu sve više sam želela da i ja budem pionir. Bila sam veoma srećna kada sam u maju 1945. postala specijalni pionir. Prvog dana službe kiša je neprestano lila kao iz kabla. Ali, ja sam bila toliko srećna što sam u službi propovedanja da mi kiša uopšte nije smetala. U stvari, to što sam svaki dan bila napolju i redovno vozila bicikl u službi, dobro je uticalo na moje zdravlje. Iako nikada nisam imala više od 42 kilograma, ni u jednom trenutku nisam morala da prekinem s pionirskom službom. Tokom tih godina, doslovno sam osećala da je ’Jehova moja snaga‘ (Ps. 28:7).

Kao specijalni pionir, dobijala sam dodele u gradovima gde nije bilo Svedoka. Cilj je bio da se tamo osnuju skupštine. Najpre sam služila tri godine u Engleskoj a zatim tri godine u Irskoj. U irskom gradu Lizbernu proučavala sam Bibliju s jednim čovekom koji je bio pomoćnik sveštenika u protestantskoj crkvi. Dok je upoznavao istinu o temeljnim biblijskim učenjima, prenosio je to ostalim vernicima. Neki od njih su se zbog toga žalili crkvenim vlastima i, naravno, bio je pozvan da objasni zašto to čini. Rekao je da smatra svojom hrišćanskom dužnošću da kaže stadu da ih je ranije poučavao mnogim lažnim naukama. Iako mu se njegova porodica veoma protivila, predao je svoj život Jehovi i verno mu služio do smrti.

U Larnu, drugom gradu u kom sam služila u Irskoj, bila sam sama mesec i po dana. Bilo je to 1950, kada je sestra s kojom sam sarađivala otputovala u Njujork, na kongres „Rast teokratije“. Bilo mi je veoma teško. Želela sam da i ja budem na tom kongresu. Pa ipak, u tom periodu sam imala nekoliko ohrabrujućih iskustava u službi. Srela sam jednog starijeg čoveka koji je pre više od 20 godina dobio neku od naših publikacija. Tokom tih godina, pročitao ju je toliko puta da je skoro sve znao napamet. On i njegovi sin i ćerka prihvatili su istinu.

Školovanje u Galadu

Godine 1951, sa još deset pionira iz Engleske pozvana sam da pohađam 17. razred škole Galad u Saut Lansingu, u Njujorku. Kako sam samo uživala u biblijskoj pouci koju smo primali tih meseci! U to vreme sestre još nisu učestvovale u Teokratskoj školi propovedanja u svojim skupštinama, ali u Galadu smo i mi dobijale učeničke govore i druge zadatke. Imale smo ogromnu tremu! Tokom celog prvog govora, tresla mi se ruka u  kojoj sam držala beleške. Brat Maksvel Frend koji je bio instruktor, šaljivo mi je rekao: „Ti nisi imala tremu samo na početku kao i svi dobri govornici, već sve do samog kraja.“ Tokom školovanja, svi smo se poboljšali u iznošenju svojih zadataka pred razredom. Vreme je proletelo, škola se završila i dobili smo dodele u nekim stranim zemljama. Moja dodela je bila Tajland!

„Zemlja osmeha“

Smatram blagoslovom od Jehove što sam u misionarskoj službi u Tajlandu sarađivala sa Astrid Anderson. Do naše dodele smo putovale sedam nedelja teretnim brodom. Kada smo stigle u glavni grad Bangkok, našle smo se u gradu s pijacama prepunim užurbanih ljudi i mnoštvom kanala koji su služili kao glavne ulice. U Tajlandu je 1952. bilo manje od 150 objavitelja Kraljevstva.

Kada smo prvi put videle Stražarsku kulu na tajskom, pitale smo se: ’Hoćemo li ikada uspeti da naučimo ovaj jezik?‘ Bilo je posebno teško izgovarati reči ispravnim tonom. Na primer, kada se prvi slog reči kaou izgovori visokim a drugi silaznim tonom, ona znači „pirinač“, ali kada se ista reč izgovori dubokim tonom znači „vest“. Zato smo u početku sa oduševljenjem govorile ljudima: „Donosim vam dobar pirinač“, umesto „dobru vest“! Ali, posle mnogo smeha, konačno smo uspele da naučimo tajski.

Tajlanđani su veoma srdačni ljudi i zato je razumljivo što se njihova zemlja naziva Zemljom osmeha. Prvi grad u koji smo bile poslate bio je Korat (sada Nakon Račasima), gde smo služile dve godine. Kasnije smo poslate u grad Čeng Maj. Većina Tajlanđana su budisti i nisu upoznati sa Biblijom. Na primer, u Koratu sam proučavala sa upravnikom pošte i jednom prilikom smo razgovarali o patrijarhu Avrahamu. Kada je čuo to ime, oduševljeno je klimnuo glavom nekoliko puta jer mu je ono bilo poznato. Međutim, uskoro sam shvatila da mi ne pričamo o istom Avrahamu. Upravnik pošte je mislio na Abrahama Linkolna, nekadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država!

Bilo je pravo zadovoljstvo poučavati iskrene Tajlanđane Bibliji. U isto vreme, mi smo od njih naučile kako da budemo srećne iako skromno živimo. Ta pouka nam je mnogo značila jer u našem prvom misionarskom domu u Koratu nije bilo struje ni vode. U takvim uslovima, naučile smo da ’budemo zadovoljne i kad imamo obilje i kad oskudevamo‘. Uverile smo se u istinitost reči apostola Pavla: „Sve mogu uz pomoć onoga koji mi daje snagu“ (Fil. 4:12, 13).

Novi saradnik i nova dodela

Kada sam 1945. bila u Londonu, otišla sam u Britanski muzej s još nekim pionirima i betelitima. Među njima je bio Alan Kovil, koji je ubrzo posle toga pohađao 11. razred škole Galad. On je bio poslat u Francusku a zatim u Belgiju. * Kasnije, dok sam još uvek služila kao misionarka u Tajlandu, zaprosio me je i ja sam prihvatila njegovu ponudu.

Venčali smo se 9. jula 1955. u Briselu. Oduvek sam maštala o tome da medeni mesec provedem u Parizu pa je Alan isplanirao da odemo tamo na kongres sledeće sedmice. Međutim, čim smo stigli, Alan je bio zamoljen da služi kao prevodilac tokom celog kongresa. Svakog dana je morao da krene rano ujutro a vraćali smo se u mesto gde smo odseli kasno uveče. Želja mi se ispunila — provela sam medeni mesec u Parizu — ali sam Alana videla uglavnom iz daljine, dok je bio na podijumu! Pa ipak, bilo mi je drago što sam posmatrala svog supruga kako služi našoj braći i sestrama. Nisam nimalo  sumnjala u to da ćemo biti zaista srećni ako Jehova bude na prvom mestu u našem braku.

Nakon venčanja, dobila sam i novo područje za propovedanje — Belgiju. Skoro sve što sam znala o toj zemlji bilo je da su se u njoj vodile bitke u nekoliko ratova, ali ubrzo sam uvidela da je većina Belgijanaca zaista miroljubiva. Tamo sam takođe morala da naučim francuski koji se govorio na jugu te zemlje.

U Belgiji je 1955. bilo oko 4 500 hiljade objavitelja. Skoro 50 godina, Alan i ja smo služili u Betelu i u putujućoj službi. Prve dve i po godine putovali smo biciklom uzbrdo i nizbrdo, po kiši i suncu. Tokom tih godina, spavali smo u više od 2 000 domova Svedoka! Upoznala sam mnogo braće i sestara koji nisu bili fizički jaki ali su služili Jehovi svom svojom snagom. Njihov primer me je hrabrio da istrajem u službi. Na kraju svake sedmice koju smo proveli u poseti nekoj skupštini, uvek smo bili ohrabreni (Rimlj. 1:11, 12). Alan je bio predivan suprug. Koliko samo istine ima u rečima iz Propovednika 4:9, 10: „Bolje je dvojici nego jednome... jer ako jedan padne, drugi će podići druga svog“!

Služenje ’Jehovinom snagom‘ donosi blagoslove

Tokom godina, Alan i ja smo imali mnogo lepih iskustava u pomaganju drugima da služe Jehovi. Na primer, 1983. godine, tokom posete francuskoj skupštini u Antverpenu, bili smo smešteni kod jedne porodice gde smo upoznali Benjamina Bandivilu, mladog brata iz Zaira (sada Demokratska Republika Kongo). Benjamin se preselio u Belgiju da bi stekao visoko obrazovanje. Rekao nam je: „Zaista vam zavidim što ste svoj život potpuno posvetili služenju Jehovi.“ Alan mu je na to odgovorio: „Kažeš da nam zavidiš ali ipak težiš za svetskom karijerom. Zar ne misliš da je to protivrečno?“ Takav direktan odgovor naveo je Benjamina da razmisli o svom životu. Kasnije, kada se vratio u Zair počeo je da služi kao pionir, a sada je član Odbora podružnice u toj zemlji.

Godine 1999. bila sam operisana i odstranjen mi je čir s jednjaka. Od tada imam samo 30 kilograma. Zaista sam krhka ’zemljana posuda‘. Pa ipak, zahvalna sam Jehovi što mi je dao ’izuzetnu snagu‘. Zahvaljujući njegovoj pomoći, mogla sam i nakon operacije da pratim Alana u putujućoj službi (2. Kor. 4:7). Zatim je u martu 2004. Alan preminuo u snu. Mnogo mi nedostaje, ali utehu mi pruža saznanje da se nalazi u Jehovinom sećanju.

Sada imam 83 godine i iza mene su 63 godine punovremene službe. Još uvek sam aktivna u službi, proučavam Bibliju s jednom osobom u svom domu i svakodnevno koristim prilike da pričam o Jehovinoj predivnoj nameri. Ponekad se zapitam: ’Kako bi moj život izgledao da nisam započela s pionirskom službom 1945. godine?‘ U to vreme je izgledalo da je moje slabo zdravlje sasvim opravdan razlog da to ne učinim. Ipak, presrećna sam što sam donela tu odluku kada sam bila mlada! Imala sam jedinstvenu priliku da lično osetim da je Jehova naša snaga ukoliko nam je na prvom mestu u životu.

[Fusnote]

[Slika na 18. strani]

Služila sam kao misionar sa Astrid Anderson (desno)

[Slika na 18. strani]

U putujućoj službi s mojim suprugom, 1956.

[Slika na 20. strani]

Sa Alanom, 2000.