Da li je evolucija činjenica?

„EVOLUCIJA je činjenica isto koliko i toplota Sunca“, tvrdi profesor Ričard Dokins, istaknuti evolucionista. Naravno, putem eksperimenata i direktnog posmatranja dokazano je da Sunce emituje toplotu. Ali, da li eksperimenti i direktno posmatranje isto tako neosporno potvrđuju i teoriju evolucije?

Pre nego što se odgovori na ovo pitanje, treba nešto razjasniti. Mnogi naučnici su zapazili da se kod potomstva živih bića s vremenom mogu javiti vrlo male promene. Čarls Darvin je taj proces nazvao „poreklo s modifikacijama“. Te promene su primećene putem direktnog posmatranja i potvrđene eksperimentima. Uzgajivači biljaka i životinja ih vešto koriste. a One se mogu smatrati činjenicom. Međutim, naučnici su te neznatne promene nazvali „mikroevolucijom“. Sam taj naziv pokazuje šta mnogi naučnici tvrde — da te vrlo male promene pružaju dokaz za jednu potpuno drugačiju pojavu, čije odvijanje nije dokazano posmatranjem. To je pojava koju nazivaju makroevolucija.

Darvin je otišao daleko od tih promena koje se mogu zapaziti. U svojoj poznatoj knjizi Postanak vrsta, on je napisao: „Smatram da sva bića nisu zasebne kreacije, već direktni potomci nekoliko organizama.“ Darvin je rekao da je tokom izuzetno dugih perioda tih prvobitnih „nekoliko organizama“ ili takozvanih jednostavnih životnih oblika postepeno evoluiralo — putem „krajnje neznatnih promena“ — u milione životnih oblika na zemlji. Evolucionisti smatraju da su se te male promene akumulirale i dovodile do velikih promena koje su bile neophodne da bi od riba nastali vodozemci i od čovekolikih majmuna ljudi. Te velike, hipotetičke promene nazivaju se makroevolucijom. Ova druga tvrdnja mnogima zvuči razumno. Oni razmišljaju: ’Ako se unutar jedne vrste mogu odvijati male promene, zašto evolucija ne bi dovela do velikih promena tokom dugog perioda?‘ b

Makroevolucija se temelji na tri glavne pretpostavke:

1. Mutacije pružaju genetski materijal potreban za stvaranje novih vrsta. c

2. Prirodno odabiranje vodi do nastanka novih vrsta.

3. Fosilni zapis potvrđuje makroevolucione promene kod biljaka i životinja.

Da li je makroevolucija potkrepljena dokazima do te mere da je treba smatrati činjenicom?

 Mogu li putem mutacija nastati nove vrste?

Mnoga obeležja biljaka i životinja određena su uputstvima koja se nalaze u njihovom genetskom kodu, zapisu koji se nalazi u jedru svake ćelije. d Istraživači su ustanovili da mutacije, to jest slučajne promene u genetskom kodu, mogu izazvati promene kod potomstva biljaka i životinja. Herman Miler, dobitnik Nobelove nagrade i utemeljitelj mutacione genetike, izjavio je 1946. godine: „Ta akumulacija mnoštva retkih, uglavnom vrlo malih promena, nije samo glavno sredstvo koje ljudi koriste da bi poboljšali odlike biljaka i životinja. To je nešto mnogo važnije — način na koji se putem prirodnog odabiranja odvija evolucija.“

U skladu s tim, teorija makroevolucije se zasniva na tvrdnji da putem mutacija mogu nastati ne samo nove vrste, već i potpuno nove porodice biljaka i životinja. Postoji li ikakav način da se ova smela tvrdnja proveri? Osmotrimo šta su pokazala genetska istraživanja koja su vršena oko 100 godina.

Krajem 1930-ih, naučnici su sa oduševljenjem prihvatili sledeću pretpostavku: Ako je prirodno odabiranje pomoću slučajnih mutacija moglo stvoriti nove vrste biljaka, onda bi trebalo da čovek, vršeći selekciju mutacija, to učini još efikasnije. „Među većinom biologa i genetičara, a naročito među uzgajivačima, zavladala je prava euforija“, rekao je u intervjuu za Probudite se! Volf-Ekehard Lenig, naučnik sa Instituta za gajenje bilja Maks Plank u Nemačkoj. Šta je bio povod za to? „Ti istraživači su smatrali da je došlo vreme da se tradicionalne metode gajenja biljaka i životinja potpuno izmene. Verovali su da bi izazivanjem i selekcijom korisnih mutacija mogli da stvore nove, bolje biljne i životinjske vrste“, izjavio je Lenig, koji je proveo oko 28 godina proučavajući mutacije na genima biljaka. e

Uz bogatu finansijsku podršku, naučnici iz Sjedinjenih Država, Azije i Evrope otpočeli su istraživanja, koristeći metode za koje se verovalo da će ubrzati evoluciju. Šta je postignuto nakon više od 40 godina intenzivnih istraživanja? „Uprkos ogromnim troškovima“, kaže istraživač Peter fon Zengbuš, „pokušaji da se produktivniji varijeteti dobiju pomoću zračenja uglavnom su bili bezuspešni.“ Volf Ekehard Lenig je rekao: „Do 1980-ih, optimizam i euforija među naučnicima pretvorili su se u opšte razočaranje. U zapadnim zemljama se prekinulo sa eksperimentima čiji je cilj bio dobijanje novih varijeteta putem mutacija. Skoro svi mutanti su imali nepoželjne karakteristike, naime umirali su ili su bili slabiji od varijeteta koji su nastali u prirodi.“ f

 Pa ipak, na osnovu podataka koji su sakupljeni u periodu od oko 100 godina istraživanja mutacija, od čega se 70 godina nastojalo da se putem mutacija dobiju novi varijeteti, naučnici su mogli da izvuku zaključke u pogledu mogućnosti da putem mutacija nastanu nove vrste. Nakon razmatranja dokaza, Lenig je zaključio: „Mutacije ne mogu da pretvore jednu [biljnu ili životinjsku] vrstu u drugu, potpuno novu. Ovaj zaključak je u skladu sa celokupnim iskustvom i rezultatima istraživanja na polju mutacija tokom 20. veka, kao i sa zakonima verovatnoće. Prema tome, zakon povratnih varijacija ukazuje da genetski jasno definisane vrste imaju granice koje se ne mogu ukloniti niti prekoračiti putem slučajnih mutacija.“

Osmotrimo dublji smisao činjenica koje su ovde iznesene. Ako vrhunski naučnici nisu uspeli da stvore nove vrste izazivajući mutacije i vršeći njihovu selekciju, da li bi se to moglo postići putem procesa koji isključuje inteligenciju? Ako istraživanja pokazuju da se nove vrste ne mogu razviti iz postojećih putem mutacija, kako se onda makroevolucija odvijala?

Da li prirodno odabiranje vodi do stvaranja novih vrsta?

Darvin je smatrao da proces koji je nazvao prirodno odabiranje koristi životnim oblicima koji su najprilagođeniji sredini, dok će oni manje prilagođeni na kraju izumreti. Prema tvrdnjama današnjih evolucionista, dok su se vrste širile i postajale izolovane, putem prirodnog odabiranja izdvajale su se one koje su zahvaljujući genetskim mutacijama bile najprilagođenije za život u novoj sredini. Evolucionisti smatraju da su te izolovane grupe s vremenom evoluirale u potpuno nove vrste.

Kao što je prethodno rečeno, eksperimentalni dokazi jasno pokazuju da potpuno nove vrste biljaka i životinja ne mogu nastati putem mutacija. Međutim, čime evolucionisti podupiru tvrdnju da se prirodnim odabiranjem izdvajaju korisne mutacije kako bi došlo do stvaranja novih vrsta? U brošuri koju je 1999. objavila američka Nacionalna akademija nauka (NAS) stoji: „Posebno upečatljiv primer specijacije [evolucije novih vrsta] predstavljaju 13 vrsta zeba koje je Darvin proučavao na Galapagoskim ostrvima, a koje su sada poznate kao Darvinove zebe.“

Tokom 70-ih godina prošlog veka, grupa istraživača koju su predvodili Piter i Rouzmeri Grant počela je da proučava te zebe. Oni su otkrili da je nakon godinu dana suše preživelo više zeba s malo većim kljunovima nego onih koje su imale manje kljunove. Pošto su veličina i oblik kljuna jedna od glavnih odlika po kojoj se ovih 13 vrsta zeba raspoznaje, smatralo se da su ta otkrića značajna. „Piter i Rouzmeri Grant su zaključili“, nastavlja se u brošuri, „da bi se, u slučaju da na ovim ostrvima suša izbije jednom u 10 godina, nova vrsta zebe mogla pojaviti već za oko 200 godina.“

Međutim, u pomenutoj brošuri nisu spomenute neke značajne ali pomalo nezgodne činjenice. U godinama koje su usledile nakon suše, zebe s manjim kljunovima ponovo  su počele da dominiraju populacijom tih ptica. Tako su 1987. godine Piter Grant i postdiplomac Lajl Gibs u naučnom časopisu Nature napisali da su zapazili „preokret u smeru odabiranja“. Godine 1991, Grant je napisao da „populacija, pod uticajem prirodnog odabiranja, oscilira čas u jednom, čas u drugom smeru“ svaki put kada dođe do klimatskih promena. Istraživači su takođe zapazili da su se neke različite „vrste“ zeba ukrštale i da je njihovo potomstvo preživljavalo uspešnije nego roditelji. Piter i Rouzmeri Grant su zaključili da bi, u slučaju da se to ukrštanje nastavi, za 200 godina moglo doći do stapanja dveju „vrsta“ u jednu.

Biolog i zagovornik evolucije Džordž Kristofer Vilijams napisao je 1966. godine: „Smatram da je tužno što je teorija prirodnog odabiranja najpre korišćena kao objašnjenje za evolucione promene. Ona je mnogo značajnija kao objašnjenje za proces prilagođavanja.“ Ako su Vilijamsovi zaključci ispravni, prirodno odabiranje možda pomaže vrstama da se prilagode promenljivim uslovima života, ali „ono ne stvara ništa novo“, napisao je 1999. teoretičar evolucije Džefri Švarc.

Upravo tako, Darvinove zebe ne postaju „ništa novo“. One su i dalje zebe. A činjenica da se one ukrštaju dovodi u pitanje metode koje neki evolucionisti koriste da bi definisali jednu vrstu. Uz to, ovaj primer pokazuje da čak i najuglednije naučne ustanove mogu biti pristrane kada iznose dokaze.

Da li fosilni zapis potvrđuje makroevolucione promene?

Čitalac spomenute brošure američke Nacionalne akademije nauka stiče utisak da fosili koje su naučnici pronašli pružaju dovoljno dokaza u prilog makroevoluciji. U njoj piše: „Pronađeno je toliko mnogo prelaznih oblika između riba i vodozemaca, između vodozemaca i gmizavaca, između gmizavaca i sisara, kao i predaka primata, da je često teško utvrditi kada se tačno desio prelaz iz jedne u drugu vrstu.“

Premda zvuči uverljivo, ova izjava je prilično iznenađujuća. Zašto? Godine 2004, u časopisu National Geographic fosilni zapis je opisan kao „film o evoluciji u kome je od svakih 1 000 kadrova 999 izgubljeno na podu sobe za montažu“. Da li taj jedini preostali od hiljadu „kadrova“ zaista potvrđuje makroevoluciju? Šta fosilni zapis zaista pokazuje? Veliki pobornik evolucije Najls Eldridž priznaje da taj zapis pokazuje da se tokom dugih perioda „kod većine vrsta odigralo malo ili nimalo evolucionih promena“.

Do danas su naučnici iz celog sveta iskopali i popisali oko 200 miliona velikih fosila, kao i ogroman broj mikrofosila. Mnogi istraživači se slažu da taj ogroman i detaljan zapis pokazuje da su se sve glavne grupe životinja pojavile  iznenada i ostale praktično nepromenjene, dok su mnoge vrste nestale isto tako iznenadno kao što su se i pojavile. Nakon analize dokaza koje pruža fosilni zapis, biolog Džonatan Vels piše: „Na nivou carstava, tipova i klasa, poreklo s modifikacijama od zajedničkih predaka očigledno nije utvrđena činjenica. Ako bismo prosuđivali na osnovu fosilnih i molekularnih dokaza, to čak nije ni dobro potkrepljena teorija.“

Evolucija — činjenica ili mit?

Zašto mnogi istaknuti evolucionisti uporno tvrde da je makroevolucija činjenica? Uticajni evolucionista Ričard Livontin kritikovao je neka gledišta Ričarda Dokinsa i napisao da su mnogi naučnici spremni da prihvate naučne tvrdnje koje su u suprotnosti sa zdravim razumom zbog jedne „važnije predanosti, predanosti materijalizmu“. g Mnogi naučnici ne žele ni da razmisle o tome da postoji inteligentni Stvoritelj jer, prema Livontinovim rečima, nauka ne može da uzme u obzir čak ni mogućnost da Bog postoji.

U vezi s tim, u časopisu Scientific American citirana je izjava sociologa Rodnija Starka koji je rekao: „Već 200 godina se stalno naglašava da ako želite da budete naučnik, ne smete dozvoliti da na vas utiče religija.“ Zatim je dodao da u istraživačkim centrima na univerzitetima „pobožne osobe ćute“, dok „oni koji nisu religiozni vrše diskriminaciju“. Stark tvrdi da, „viši krugovi [u naučnom svetu] nagrađuju one koji ne veruju u Boga“.

Da bi prihvatila makroevoluciju kao činjenicu, osoba mora verovati da naučnici koji su agnostici ili ateisti neće dozvoliti da njihovi lični stavovi utiču na to kako će izneti naučna otkrića. Mora verovati da su svi složeni životni oblici nastali putem mutacija i prirodnog odabiranja, uprkos činjenici da čitav vek istraživanja i proučavanja milijardi mutacija pokazuje da mutacije nisu pretvorile ni jednu jedinu jasno definisanu vrstu u nešto potpuno novo. Ona mora verovati da su se sva stvorenja postepeno razvila od jednog zajedničkog pretka, iako fosilni zapis jasno pokazuje da su se glavne grupe biljaka i životinja pojavile iznenada i da nisu evoluirale, čak ni nakon neizmerno dugih perioda. Da li se za takvo verovanje može reći da se temelji na činjenicama ili na mitu?

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 15. strani]

„Mutacije ne mogu da pretvore jednu [biljnu ili životinjsku] vrstu u drugu, potpuno novu“

[Istaknuti tekst na 16. strani]

U najboljem slučaju, primer Darvinovih zeba pokazuje da se jedna vrsta može prilagoditi klimatskim promenama

[Istaknuti tekst na 17. strani]

Prema onome što pokazuje fosilni zapis, sve glavne grupe životinja pojavile su se iznenada i ostale su praktično neizmenjene

[Tabela na 14. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

KLASIFIKACIJA ORGANIZAMA

Organizmi su klasifikovani u grupe, od kojih je svaka obuhvatnija od prethodne, počev od pojedinačnih vrsta do carstava. h Uporedite, na primer, sledeće dve klasifikacije: klasifikaciju ljudi i klasifikaciju vinskih mušica (Drosophila melanogaster).

LJUDI VINSKE MUŠICE

Vrsta sapiens melanogaster

Rod Homo Drosophila

Porodica hominidi drozofilidi

Red primati dvokrilci

Klasa sisari insekti

Tip hordati zglavkari

Carstvo životinje životinje

[Fusnota]

[Izvor]

Tabela se temelji na knjizi Džonatana Velsa Icons of Evolution—Science or Myth? Why Much of What We Teach About Evolution Is Wrong.

[Slike na 15. strani]

Iako je izobličena, vinska mušica koja je mutirala (gore) i dalje je vinska mušica

© Dr. Jeremy Burgess/Photo Researchers, Inc.

[Slike na 15. strani]

Eksperimenti s mutacijama biljaka uvek iznova su pokazivali da broj novih mutanata ravnomerno opada, dok su se iste vrste mutanata redovno pojavljivale (Mutant koji je ovde prikazan ima veće cvetove)

[Izvor slike na 13. strani]

From a Photograph by Mrs. J. M. Cameron/ U.S. National Archives photo

[Izvor slike na 16. strani]

Glave zeba: © Dr. Jeremy Burgess/ Photo Researchers, Inc.

[Izvori slika na 17. strani]

Dinosaur: © Pat Canova/Index Stock Imagery; fosili: GOH CHAI HIN/AFP/Getty Images