Kako je fotografija ugledala svetlost dana

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ŠVEDSKE

Gosti italijanskog fizičara Đambatista Dela Porte (1535?-1615) bili su zaprepašćeni. Na zidu ispred njih kretali su se mali likovi naglavce okrenutih ljudi. Uspaničeni, posmatrači su izjurili iz sobe. Dela Porta je optužen za vračanje i izveden pred sud!

TAKO se okončao pokušaj da se gosti zabave kamerom opskurom — što na latinskom doslovno znači „mračna soba“. Princip rada kamere je jednostavan, ali rezultati mogu biti zadivljujući. Kako kamera radi?

Kada kroz sićušan otvor svetlost dospe u mračnu kutiju ili sobu, na zidu naspram tog otvora projektovaće se obrnuta slika spoljašnjosti. Dela Portini gosti su zapravo videli predstavu glumaca koja se odvijala van sobe. Kamera opskura je preteča modernog fotoaparata. Možda ste i vi među milionima koji poseduju fotoaparat ili ste koristili rasprostranjen, jeftin aparat za jednokratnu upotrebu.

 Kamera opskura nije bila nov izum čak ni u Dela Portino vreme. Još je Aristotel (384-322. pre n. e.) primetio princip na kom će se kasnije zasnivati rad kamere. Arapski naučnik iz 10. veka, Alhazen, jasno je opisao ovaj princip, a i slikar Leonardo da Vinči je u 15. veku pisao o njemu. Preciznost kamere je poboljšana u 16. veku kada su počela da se koriste sočiva. Mnogi umetnici su ih koristili da bi tačno prikazali perspektivu i razmeru. Ipak, i pored brojnih pokušaja, ovako dobijene slike bilo je nemoguće sačuvati sve do 19. veka.

Prvi fotograf na svetu

Smatra se da je davne 1816. francuski fizičar Žozef Nisefor Nieps počeo da traga za načinom na koji bi mogao da napravi trajne slike. Pravi uspeh je ostvario tek kada je eksperimentisao s litografijom. Tada je otkrio da će mu koristiti supstanca osetljiva na svetlost poznata kao judejski bitumen. Sredinom 1820-ih, u kameru opskuru koja je gledala na ulaz u njegovo imanje stavio je kalajnu ploču prevučenu bitumenom i izložio je svetlosti osam sati. Danas se čak i najneiskusniji fotograf amater ne bi dičio takvom mutnom slikom kuće, drveta i ambara, ali Nieps je imao razloga za to. Najverovatnije je to prva ikad snimljena trajna fotografija!

Kako bi i dalje razvijao ovu tehniku, Nieps se 1829. uortačio sa energičnim preduzetnikom Lujem Dagerom. U godinama nakon smrti Niepsa 1833, Dager je postigao neka važna poboljšanja. Bakarne ploče je obložio srebrnim jodidom. Pokazalo se da je on osetljiviji na svetlost od bitumena. Kada je već osvetljenu ploču slučajno izložio isparenjima žive, utvrdio je da se do tada skrivena slika jasno pokazala. Zahvaljujući ovom otkriću, znatno je skraćeno vreme ekspozicije ploče. Nakon što je utvrdio da ispiranje ploče slanim rastvorom sprečava da slika s vremenom potamni, fotografija je bila spremna da na juriš osvoji svet.

Predstavljena svetu

Kada je Dagerov izum, nazvan dagerotipija, 1839. predstavljen javnosti, prijem je bio izuzetan. U knjizi The History of Photography, izučavalac Helmut Gernshajm piše: „Verovatno nijedan drugi izum nikada nije u tolikoj meri zaokupio maštu javnosti i osvojio svet takvom munjevitom brzinom kao što je to učinila dagerotipija.“ Jedan očevidac predstavljanja dagerotipije javnosti napisao je: „Sat kasnije, optičarske radnje bile su preplavljene, ali ni sve zajedno nisu imale dovoljno robe za nadiruću vojsku onih koji su želeli da slikaju pomoću ove metode. Za nekoliko dana, na svim pariskim trgovima ispred crkava i palata mogli ste da vidite crne kutije postavljene na tronožne stalke. Svi fizičari, hemičari i učeni ljudi iz prestonice glačali su srebrne ploče. Zadovoljstvo da na oltaru napretka žrtvuju nešto svog imetka nisu mogli sebi da uskrate čak ni viđeniji trgovci, čija su sredstva isparavala s jodidom i nestajala sa živinom parom.“ Pariska štampa je brzo našla ime ovoj pomami — dagerotipomanija.

Oduševljen izvanrednim kvalitetom dagerotipije britanski naučnik Džon Heršl je napisao: „Nije preterano reći da je čudesna.“ Neki su ovom izumu čak pripisivali magične moći.

Međutim, nisu svi pozdravili novi izum. Kralj Napulja je 1856. zabranio fotografiju, verovatno zato što se verovalo da je povezana sa „urokljivim okom“. Kada je video dagerotipiju, francuski slikar Pol Delaroš je uzviknuo: „Od danas je slikanje mrtvo!“ Ovaj izum je u  velikoj meri zabrinuo slikare koji su u njemu videli pretnju svom poslu. Jedan poznavalac je izrazio strahovanja nekih kada je rekao: „Individualno poimanje lepote moglo je biti obezvređeno zbog toga što je fotografija strogo realno prikazivala likove.“ Pored toga, fotografije su čak kritikovane zbog neumitnog realizma kojim su uzdrmale negovane predstave lepote i mladosti.

Dager protiv Talbota

Jedan engleski fizičar, Vilijam Henri Foks Talbot, smatrao je fotografiju svojim pronalaskom tako da ga je vest o Dagerovom izumu zapanjila. Talbot je u kameru opskuru stavljao listove papira koje je obložio hloridom srebra. Na dobijeni negativ nanosio je vosak da bi bio providan, zatim ga je stavljao na drugi obloženi papir i sve to izlagao sunčevoj svetlosti. Tako je dobijao sliku koja je potpuno odgovarala stvarnosti.

Iako je u početku bio manje popularan i slabijeg kvaliteta, ispostavilo se da je Talbotov postupak imao izvesne prednosti. Omogućio je da se od jednog istog negativa napravi mnogo primeraka fotografije, a papirne reprodukcije su bile i jeftinije i jednostavnije za rukovanje od lomljivih dagerotipija. Uprkos početnoj popularnosti, dagerotipija se pokazala kao slepa ulica. S druge strane, Talbotov postupak se još uvek koristi u izradi fotografija.

Međutim, Nieps, Dager i Talbot nisu bili jedini kandidati za mesto rodonačelnika fotografije. Nakon što je Dager obznanio svoj pronalazak 1839, najmanje 24 čoveka — od Norveške, na severu, do Brazila, na jugu — tvrdili su za sebe da su izumeli fotografiju.

Značajne promene koje je fotografija pokrenula

Socijalni reformator Jakob August Ris brzo je shvatio da je fotografija izvanredno sredstvo da se javnosti skrene pažnja na siromaštvo i patnju. Godine 1880, počeo je da po mraku fotografiše sirotinjska predgrađa Njujorka. Kao blic mu je služio tiganj u kome je goreo prah magnezijuma — što nije bilo sasvim bezopasno. U dva navrata je zapalio kuću u kojoj je radio, a jednom mu je vatra zahvatila i odeću. Smatra se da su njegove fotografije jedan od razloga zbog kojih je predsednik Teodor Ruzvelt po stupanju na dužnost sproveo brojne socijalne reforme. Osim toga, uverljivost serije živopisnih fotografija koje je načinio Vilijam Henri Džekson podstakla je i kongres Sjedinjenih Država da 1872. proglasi Jelouston za prvi nacionalni park na svetu.

Dostupna svima

Krajem 1880-ih, cena i složenost fotografisanja još uvek su odvraćale mnoge od toga da postanu fotografi. Ipak, put za beskonačno mnogo amaterskih fotografija prokrčen je 1888. kada je Džordž Istman izumeo „kodak“, prenosiv aparat, lak za rukovanje koji je u sebi imao rolnu savitljivog filma.

Nakon fotografisanja, korisnik bi čitav aparat poslao u fabriku. Tamo bi razvili film i stavili nov u aparat koji su sa izrađenim fotografijama vratili korisniku — i sve to po prilično niskoj ceni. Krilatica: „Vi pritisnete dugme, mi radimo ostalo“, nije bila preuveličavanje.

Tako je fotografija postala svakom dostupna. A da njena popularnost ne jenjava, pokazuju i milijarde snimaka svake godine. Fotografija je danas još popularnija zahvaljujući digitalnim fotoaparatima kod kojih se oštrina slike meri megapikselima. Ovi aparati koriste sićušan memorijski čip na koji mogu da stanu stotine fotografija. Veoma kvalitetne fotografije mogu se napraviti čak pomoću kućnog kompjutera i štampača. Nema sumnje da je fotografija veoma napredovala.

[Slika na 20. strani]

Dagerotipija panorame Pariza, oko 1845.

[Slika na 20. strani]

Reprodukcija verovatno prve fotografije, oko 1826.

[Slika na 20. strani]

Crtež kamere opskure koju su koristili mnogi umetnici

[Slika na 21. strani]

Nieps

 [Slike na 23. strani]

Dagerotipija Luja Dagera iz 1844. i njegova kamera

[Slike na 23. strani]

Studio Vilijama Talbota, oko 1845. i njegova kamera

[Slike na 23. strani]

Fotografija Džordža Istmana sa aparatom „kodak br. 2“ u rukama iz 1890. i njegov aparat „kodak br. 1“ s filmskim kalemom

[Slika na 23. strani]

Živopisna fotografija današnjeg Jeloustona koju je 1871. snimio V. H. Džekson

[Slika na 23. strani]

Oštrina fotografija modernih digitalnih aparata meri se u megapikselima

[Izvori slika na 20. strani]

Panorama Pariza: Photo by Bernard Hoffman/Time Life Pictures/Getty Images; Fotografija Niepsa: Photo by Joseph Niepce/Getty Images; kamera opskura: Culver Pictures

[Izvori slika na 22. strani]

Strana 23: Talbotov studio: Photo by William Henry Fox Talbot & Nicholaas Henneman/Getty Images; Talbotova kamera: Photo by Spencer Arnold/Getty Images; Fotografija „kodaka“, aparat „kodak“ i Dagerova kamera: Courtesy George Eastman House; Jelouston: Library of Congress, Prints & Photographs Division, LC-USZ62-52482