Volonteri na delu

SVAKOG petka po podne sredovečna učiteljica Sirli iz Brazila pretvara svoju gostinsku sobu u učionicu. Oko dva sata stiže Amelija, jedna od učenika. Ona ne propušta ni jedan čas i već čita bolje od mnogih srednjoškolaca. Amelija ima 82 godine.

Ona sledi primer više od 60 starijih građana koji su završili besplatne kurseve opismenjavanja koje Sirli vodi u svom gradu. Nedavno je o Sirlinom volonterskom radu izašao članak u brazilskim novinama Jornal do Sudoeste. Nakon zapažanja da Sirli „daje ogroman doprinos životu zajednice“, taj novinski članak je rekao da je Sirlin metod poučavanja ostarelih toliko delotvoran da „samo posle 120 časova, oni pišu pisma, čitaju novine, vladaju brojevima i drugim svakodnevnim zadacima“. Priručnik koji ona koristi, dodaje ovaj članak, jeste brošurica Nauči da čitaš i pišeš, koju su pripremili Jehovini svedoci. a

Od osećaja srama do dostojanstvenog života

Jedna druga Sirlina učenica, šezdesetosmogodišnja Dona Luzija priča da se pre nego što je naučila da čita i piše sramila da priča s drugima. Čak joj je i kupovina bila izazov. „Sada pišem pisma rođacima u drugim gradovima, i sama rukujem svojim novcem. Niko me više ne vara za kusur“, kaže ona kroz osmeh. Marija, koja takođe ima 68 godina, priseća se kako ju je nekada bilo sramota kada je penzijski ček potpisivala otiskom prsta. „Osećala sam se kao neki  invalid“, kaže ona. Ali, zahvaljujući razredima za opismenjavanje, Marija se sada radosno potpisuje.

Pohvale od učenika i onih koji su završili kurs toliko su doprinele popularnosti Sirlinog besplatnog programa da njena gostinska soba postaje pretrpana. Uskoro će razred biti prebačen na neko prostranije mesto.

Program koji je odneo nagradu

Sirli je Jehovin svedok. Nesumnjivo ste upoznati s biblijskim obrazovnim delom koje Jehovini svedoci volonterski obavljaju. Međutim, Sirlin uspeh nije usamljen slučaj. Razredi  za opismenjavanje održani u stotinama Dvorana Kraljevstva širom Brazila već su pomogli u opismenjavanju preko 22 000 ljudi.

Slični programi Jehovinih svedoka uspešni su i u drugim delovima sveta. Primera radi, u afričkoj zemlji Burundi, Nacionalna uprava za opismenjavanje odraslih (jedno odeljenje u Ministarstvu obrazovanja) bila je toliko zadovoljna rezultatima programa Svedoka za opismenjavanje da je odlikovala četvoro učitelja iz ovog programa za „naporan rad uložen u poučavanju drugih da čitaju“. Državni službenici su naročito bili impresionirani što su 75 posto onih koji su naučili da čitaju i pišu bile žene — što je grupa koja se obično snebiva od učestvovanja u ovakvim programima.

U Mozambiku 4 000 učenika pohađa časove opismenjavanja koje drže Svedoci, a u proteklih pet godina je više od 5 000 učenika naučilo da čita i piše. Jedan bivši učenik je napisao: „Voleo bih da izrazim svoje iskreno cenjenje. Zahvaljujući toj školi umem da čitam i pišem.“

Humanitarna pomoć koja je „više praktična nego formalna“

Humanitarna pomoć je još jedan vid volonterske službe Jehovinih  svedoka. Ne tako davno je u jednom skladištu u Parizu vrvelo kao u košnici. Oko 400 volontera je za vreme vikenda punilo kartonske kutije hranom, odećom i lekovima. Devet velikih kontejnera punih humanitarne opreme u vrednosti od milion američkih dolara bilo je do kraja vikenda spremno za otpremu. Ubrzo je ta pošiljka stigla u ratom opustošenu oblast centralne Afrike, gde su lokalni volonteri Svedoci brzo distribuisali dopremljenu robu. Takođe su i većinu robe priložili Svedoci.

Jedne novine u Kongu (Kinšasa) pohvalile su humanitarnu akciju Jehovinih svedoka da je „više praktična nego formalna“. Zvaničnici Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) izrazili su sličnu podršku. Jednoj službenici UNHCR-a u Demokratskoj Republici Kongo toliko se dopao red u sprovođenju humanitarne akcije Svedoka da je tim volonterima stavila na raspolaganje svoje vozilo. I lokalno stanovništvo je takođe zadivljeno. Kada su posmatrači videli kako su namirnice brzo stigle do svih onih koji su u oskudici, neki su u čudu upitali: „Kako ste to organizovani da uspevate da dođete do svih?“

Humanitarna pomoć koju organizuju Jehovini svedoci i njihovi programi opismenjavanja samo su dva primera usluga koje širom sveta Svedoci decenijama pružaju. Međutim, Svedoci su uključeni u još jedan vid volonterskog rada — rada koji vam trajno može ulepšati život. O tome će biti reči u narednom članku.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na stranama 6, 7]

Izmenjeni svet volonterstva

Dok Džuli službeno putuje tamo-amo po svetu, ona uspeva da nekako nađe vremena i za neki volonterski posao — tu i tamo po nekoliko sati ili ceo dan. Dok je nedavno bila u Južnoj Americi, provela je jedno popodne pomažući u jednom sirotištu u blizini Santjaga u Čileu. Ona kaže da putovanje pruža „sjajne mogućnosti“ za volontiranje.

Sve je više volontera koji poput Džuli daju svoje vreme — ali to čine sve kraće. „To je novi trend“, kaže Sara Melendes, predsednica istraživačke grupe koja sastavlja statistiku volonterskog rada. „Ljudi volontiraju, ali, često je to kratko ili samo povremeno.“ Posledica toga je da su organizatori u nevolji zbog nedostatka volontera, te se bore da nađu osoblje za svoje programe.

’Fleksibilno volontiranje‘

Neki organizatori opažaju da je ovaj novi trend — izdvajanje sve manje vremena za volonterske usluge — prouzrokovan promenom stava kod volontera. „Volonterski stav: ’Tu sam dok god sam potreban‘ više ne postoji“, kaže Suzan Elis, savetnik za volonterske grupe. „Ljudi se ne obavezuju.“ S tim se slaže i novinarka Ajlin Daspin. Nakon što je nekoliko direktora volonterskih grupa intervjuisala o nedostatku volontera, zaključila je da „volonterstvo preživljava ozbiljnu fobiju od obavezivanja“.

Međutim, direktorka „Njujorške brige“, Ketlin Bejrens, pomenuta ranije u ovoj seriji članaka, smatra da oni koji u jurnjavi volontiraju čine to ne zbog toga što ne žele da se obavezuju već zato što nemaju vremena. Ljudi koji nedeljno rade 50 sati, a još brinu o deci ili ostarelim roditeljima jednostavno ne mogu volontirati na redovnoj osnovi. „Međutim, sama činjenica da ove prezaposlene osobe još uvek u životu pronalaze mesto i za pomaganje zajednici“, kaže ona, „pokazuje da je u stvari njihova obavezanost i te kako jaka.“

Za ove volontere koji su u škripcu s vremenom, kaže Bejrensova, rešenje je u „fleksibilnom volontiranju“. Zato mnoge volonterske organizacije sada nude čak i jednodnevne projekte. „To ljudima omogućuje da volontiraju na smisaone načine, ali i pored fleksibilnosti, oni to donekle moraju činiti na redovnoj osnovi.“

Nadalje, sve više ljudi volontira kod kuće za kompjuterom, tako što unose neke podatke i vrše neko istraživanje. „Kompjutersko volontiranje“, zapaža The Wall Street Journal, „možda je krajnje neobičan vid, a neki kažu i najperspektivniji vid onoga što se naziva ’fleksibilnim volontiranjem‘.“

[Okvir/Slike na 8. strani]

Humanitarna pomoć za Kobe

Kada je januara 1995. jedan zemljotres pogodio bogati lučki grad Kobe u Japanu, razaranja su bila stravična. S preko 5 000 žrtava ove nesreće, bio je to najsmrtonosniji zemljotres u Japanu posle 1923. Jehovini svedoci u Japanu i širom sveta odmah su se dali na pružanje pomoći nastradalima. Kada je osnovan fond za pružanje pomoći, u toku tri radna dana sakupljeno je preko milion dolara. U Kobe su počeli da pristižu različiti artikli humanitarne pomoći.

Jedan hrišćanski starešina koji je bio uključen u pružanje humanitarne pomoći zapazio je da je u njegovoj Dvorani Kraljevstva uskoro bilo uskladišteno više robe nego što se može upotrebiti. Šta uraditi sa svim tim zalihama? Predložio je da se nešto namirnica odnese u jednu obližnju bolnicu. Svedoci su napunili jedan kombi i uputili se kroz ruševine. Putovanje je trajalo dva sata umesto uobičajenih nekoliko minuta. Ponudili su svoje namirnice načelniku bolnice — a u ponuđenoj robi je bilo ćebadi, dušeka, pelena, svežeg voća i lekova koji se izdaju bez lekarskog recepta. Doktor je oduševljeno rekao da će bolnica rado prihvatiti sve što im Svedoci daju. Voće je naročito bilo dobrodošlo, budući da nije bilo dovoljno sveže hrane za sve pacijente.

Dok su Svedoci istovarivali robu, doktor je stajao i ćutke posmatrao — uprkos hitnosti svog posla. Zatim se ponizno uz naklon zahvalio. Dok su Svedoci odlazili, on je i dalje stajao da bi im pokazao koliko je zahvalan. Gore pomenuti starešina je zabeležio da je ta bolnica kasnije bila veoma spremna da sarađuje s pacijentima koji su Jehovini svedoci.

[Okvir/Slike na 9. strani]

Volonterski rad — snaga za dobro

Kada je grupa volontera u Kabeziju, jednom mestašcu u Burundiju, želela da izgradi jednu Dvoranu Kraljevstva Jehovinih svedoka, službenik tog kraja je uputio neobičnu molbu. Pitao je da li Svedoci mogu popraviti put koji je prolazio pored planiranog mesta izgradnje. Svedoci su rado pristali da poprave oštećeni drum i sve radove izveli ručno. Volonteri su toliko dobro obavili posao da su lokalni službenici izrazili cenjenje za njihov naporan rad i spreman duh. Volonteri su se nakon toga latili izgradnje gore prikazane Dvorane Kraljevstva. Sada imaju prelepu građevinu koja će mnogo godina doprinositi unapređivanju biblijskog obrazovanja. Zaista, volonterski rad u mnogim svojim vidovima može imati dalekosežne koristi.

[Slike na stranama 6, 7]

Sirli pronalazi zadovoljstvo u poučavanju drugih da čitaju

[Izvor]

Nelson P. Duarte-Jornal do Sudoeste