Hoće li se Evropa zaista ujediniti?

AKO vam je teško da poverujete da Evropa ozbiljno razmišlja o ujedinjenju, onda je potrebno samo da pređete nekoliko granica unutar nje. Ljudi se sada slobodno kreću unutar Evropske unije (EU). Čekanje na graničnim prelazima je gotovo sasvim nestalo. Naravno, putnici su oduševljeni — ali oni nisu jedini koji imaju koristi od toga. Sada građani zemalja EU mogu neometano da studiraju, rade i otvaraju preduzeća bilo gde unutar EU. Zatim, to je dovelo do ekonomskog napretka i u siromašnijim područjima Unije.

Jednostavnost u prelaženju granica je sasvim sigurno velika promena. Međutim, da li treba da zaključimo da je Evropa već ujedinjena i da na putu ka ujedinjenju ne postoje prepreke? Naprotiv, prepreke se naziru, a neke od njih su prilično zastrašujuće. No pre nego što razgovaramo o njima, osmotrimo jedan od najvećih, već učinjenih koraka ka ujedinjenju. Tako ćemo bolje razumeti zašto ljudi polažu tolike nade u ujedinjenje.

Koraci ka monetarnom jedinstvu

Održavanje granica može biti skupo. Nekada su carinske formalnosti među 15 zemalja članica EU koštale te zemlje oko 12 milijardi evra godišnje. Ne iznenađuje što je novonastala situacija na granicama zemalja Evrope doprinela ekonomskom razvoju. Kada razmislite o 370 miliona stanovnika EU koji se slobodno kreću iz države u državu unutar zajedničkog tržišta, jasno je da je ekonomski potencijal izvanredan. Šta je omogućilo takav napredak?

Davno još u februaru 1992, političke vođe su učinile jedan veliki korak ka ujedinjenju kada su potpisale Sporazum o Evropskoj uniji, takozvani Mastrihtški sporazum. Taj sporazum je postavio temelj za osnivanje jedinstvenog tržišta  unutar Evrope, zatim centralne Banke i zajedničke valute. Ipak, trebalo je načiniti još jedan važan korak: otkloniti promene deviznog kursa. Na kraju krajeva, sutrašnji kurs novca može da baci sasvim drugačije svetlo na danas obavljeni posao.

Ova prepreka na putu ka ujedinjenju bila je otklonjena formiranjem Ekonomske i monetarne unije (EMU) i uvođenjem evra kao zajedničke valute. Sada su nestali troškovi kursne razlike i više nije potrebno štititi poslove od rizika koji nosi devizni kurs. Rezultat su niži troškovi poslovanja i veća međunarodna trgovina. Osim toga, to može dovesti do otvaranja novih radnih mesta i povećanja potrošačke moći — što bi svima koristilo.

Osnivanje Evropske centralne banke 1998, predstavljalo je još jedan važan korak ka usvajanju zajedničke valute. Ova nezavisna banka koja se nalazi u nemačkom gradu Frankfurtu drži monetarni suverenitet nad zemljama učesnicama. Ona nastoji da spreči rast inflacije u takozvanoj evrozoni, sastavljenoj od 11 zemalja članica, a i da stabilizuje promene kursa između evra, dolara i jena.

Tako su, što se tiče novca, učinjeni veliki koraci ka ujedinjenju. Međutim, pitanje novca takođe otkriva i duboko nejedinstvo koje još uvek postoji među zemljama Evrope.

Dodatna monetarna pitanja

Siromašnije zemlje EU upućuju pritužbe. One smatraju da bogatije zemlje članice ne dele dovoljno svog bogatstva s njima. Nijedna od članica ne poriče da siromašnijim evropskim partnerima treba pružiti dodatnu finansijsku podršku. Međutim, bogatije zemlje smatraju da imaju valjane razloge za uzdržavanje.

Uzmite kao primer Nemačku. Pošto su se u toj zemlji nagomilale finansijske poteškoće, splaslo je oduševljenje da Nemačka služi kao finansijer ujedinjenja Evrope. Cena samog spajanja Istočne i Zapadne Nemačke bila je ogromna — skoro sto milijardi dolara godišnje. To je četvrtina celog nacionalnog budžeta! Ovi događaji su doveli do toga da je nacionalni dug Nemačke tako naglo skočio  da je Nemačka morala dobro da se potrudi kako bi udovoljila uslovima za pristup koje je postavila EMU.

Novi članovi kucaju na vrata EU

Uskoro će, nadaju se zastupnici zajedničke valute, zemlje EU koje još nisu u EMU savladati svoje prepreke do 2002. godine, kad se očekuje da metalni novac i novčanice evra zamene današnji evropski novac. Ako Britanija, Danska i Švedska prestanu sa opiranjem čak će i ljudi u tim zemljama moći da vide kako evro zamenjuje funtu i krunu.

U međuvremenu, šest drugih evropskih zemalja kucaju na vrata EU. To su Estonija, Kipar, Mađarska, Poljska, Slovenija i Češka. Još pet zemalja čeka na svoj red, naime, Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija i Slovačka. Njihov ulazak neće biti jeftin. Procenjuje se da će između 2000. i 2006. godine, EU morati da obezbedi 80 milijardi evra kako bi pomogla ovim pridošlima iz Istočne Evrope kojih ima jedanaest.

Međutim, sredstva koja će novi morati da ulože kako bi udovoljili zahtevima za ulaz u EU, predstavljaju neuporedivo veću svotu od one koju će primiti kao pomoć od EU. Na primer, Mađarska će  morati da uloži 12 milijardi evra u izgradnju svojih puteva i železnice. Češka će morati da utroši više od 3,4 milijarde evra samo na sistem prečišćavanja vode, a Poljska 3 milijarde evra da bi smanjila isparavanja sumpora. Čak i tada, kandidati smatraju da će koristi nadmašiti troškove. Jedan razlog je taj što će se poboljšati njihova trgovina sa zemljama EU. Ipak, oni će morati da čekaju izvesno vreme. Prema sadašnjem javnom mnjenju, nove zemlje članice treba primiti tek nakon što EU reši svoja finansijska pitanja.

Mržnja, nacionalizam i nezaposlenost

Uprkos svim naporima koji se ulažu u postizanje još većeg jedinstva, i unutar i izvan Evrope vlada zabrinutost zbog događaja na ovom kontinentu. Takođe postoji važno pitanje kako se postaviti prema etničkim sukobima, kao što su ovi na području Balkana — najpre rat u Bosni, a zatim konflikt na Kosovu. Zemlje članice EU često se ne slažu u tome kako rešavati takve konflikte u Evropi i izvan nje. Pošto Evropa nije savez zemalja i nema zajedničku spoljnu politiku, nad svim vrlo često dominiraju nacionalni interesi. Očigledno, nacionalni interesi su ogromna prepreka „Sjedinjenim Evropskim Državama“.

Evropa ima još jedan neodložan problem — veliku nezaposlenost. U proseku 10 posto radne snage je nezaposleno. To znači da je više od 16 milijardi ljudi bez posla. U mnogim zemljama mladi ljudi, koji obrazuju skoro jednu četvrtinu populacije EU, ulažu velike napore da bi se zaposlili, ali bezuspešno. Nije ni čudo što borbu protiv masovne nezaposlenosti mnogi smatraju najvećim izazovom za Evropu! Do sada su se napori u cilju reformisanja tržišta rada pokazali bezuspešnima.

Međutim, postoji još jedna veća prepreka ka ujedinjenju.

U čijoj nadležnosti?

Suverenitet ostaje najveća prepreka u stvaranju ujedinjene Evrope. Zemlje članice se moraju složiti do koje će mere biti spremne da se odreknu nacionalnog suvereniteta. Cilj EU je da osnuje jedan nadnacionalni oblik upravljanja. Ukoliko se to ne ostvari, zapaža časopis Le Monde, uvođenje evra biće samo „privremena pobeda“. Međutim, neke zemlje članice smatraju da je ideja da se odreknu vlasti teško prihvatljiva. Na primer, lider jedne od zemalja članica EU, rekao je da je njegova zemlja „rođena da predvodi, a ne da sledi ostale države“.

Razumljivo je da se manje zemlje članice boje da će, gledano na duge staze, veće zemlje držati sve konce u rukama i da neće prihvatati predloge koji bi mogli da škode njihovim vlastitim interesima. Na primer, manje zemlje se pitaju kako će se odlučiti u kojim će se zemljama nalaziti glavna sedišta raznih predstavništava EU. To je važna odluka, jer takva predstavništva potpomažu tržište rada u zemljama domaćina.

Suočavanje sa ovim zastrašujućim preprekama na putu ka ujedinjenju — preprekama poput ekonomske nejednakosti, ratova, nezaposlenosti i nacionalizma — lako može dovesti do razočaranja kada je u pitanju ujedinjenje Evrope. Međutim, činjenica je da je postignut ogroman uspeh. Neizvesno je kakav još napredak predstoji. Problemi koji pritiskaju one što pokušavaju da ujedine Evropu uglavnom su isti problemi koji pritiskaju sve ljudske vladavine.

Da li će ikada biti moguće uspostaviti vladavinu koja može da reši probleme kao što su etnički sukobi, masovna nezaposlenost, siromaštvo i ratovi? Da li je realno razmišljati o svetu gde bi ljudi živeli u pravom jedinstvu? Naredni članak će osmotriti odgovor koji bi vas mogao iznenaditi.

[Fusnota]

[Okvir na 6. strani]

Dolazi evro!

Iako sadašnji metalni i papirni novac zemalja članica Evropske unije neće nestati sve do 2002, negotovinske transakcije se već obavljaju u evru. Ovaj prelaz na drugu monetu predstavlja veliki poduhvat za banke. Međutim, sada je utvrđen kurs između nacionalnih valuta zemalja članica i evra. Na berzama su cene izražene i u evru. Mnoge prodavnice i preduzeća sada daju cenu svojih proizvoda kako u evru tako i u lokalnoj valuti.

Takvo trgovanje zahteva drastične izmene — pogotovo za mnoge starije ljude koji više nisu u stanju da koriste ono na šta su navikli, nemačke marke, franke ili lire. Potrebno je prilagoditi i registar-kase i bankomate. Da bi ovaj prelaz bio što je moguće lakši, organizovane su zvanične kampanje informisanja koje obaveštavaju ljude o izlasku i upotrebi evra.

Bez obzira na predstojeće prepreke, evro ipak izlazi. U stvari, kovanje i štampanje evra već je počelo. I to je poprilično velik zadatak. Čak i u maloj zemlji poput Holandije, koja ima otprilike 15 miliona stanovnika, prese za kovanje i štampanje će neprestano raditi tri godine da bi do 1. januara 2002. proizvele 2,8 milijardi metalnog novca i 380 miliona papirnih novčanica. Kad bi se sve te novčanice naslagale jedna na drugu, načinile bi 20 kilometara visok slog!

[Okvir na 7. strani]

„Evromasakr“

Početkom 1999, Evropska komisija, izvršni organ Evropske unije (EU), jedva je preživela jedan ozbiljan neuspeh. Ovu komisiju su optužili za obmanu, korupciju i nepotizam. Formiran je odbor koji će ispitati optužbe. Nakon šestonedeljnog istraživanja, odbor je ustanovio da se Evropska komisija služila obmanama i da je loše upravljala. Međutim, ovaj istražni odbor nije našao dokaze da su se članovi komisije obogatili.

Nakon što je izveštaj ovog odbora objavljen, kompletna Evropska komisija je u martu 1999. dala otkaz — što je bio potez bez presedana. To je EU dovelo do velike krize. Časopis Time je to nazvao „evromasakrom“. Samo će vreme pokazati kako ova kriza utiče na proces ujedinjenja Evrope.

[Slika na 5. strani]

U Evropi je prelazak državnih granica postao daleko jednostavniji

[Slika na 7. strani]

Evropska centralna banka u Frankfurtu, osnovana 1998.