Пређи на садржај

Пређи на садржај

Како је Ана нашла мир

Како је Ана нашла мир

Како је Ана нашла мир

ЈЕДНА верна жена наглас хвали Јехову у молитви. Она осећа да ју је Јехова подигао из праха и њену утученост заменио радошћу.

Њено име је Ана. Како је дошло до тога да су се њена осећања толико променила? Зашто је сада тако радосна? Како нама може користити њено искуство? Да бисмо нашли одговор на та питања, осмотримо Анину животну причу.

Породични проблеми

Ана је једна од две жене Елкане, Левита који живи на подручју Јефрема (1. Самуилова 1:1, 2а; 1. Летописа 6:33, 34). Премда полигамија није била део Божје првобитне намере за човечанство, Мојсијев закон ју је дозвољавао и у њему су постојале одредбе које су се односиле на њу. Елканина породица обожава Јехову. Међутим, у полигамним браковима су ипак често настајали проблеми, што се види и из његове породичне ситуације.

Ана је нероткиња, док Елканина друга жена, Фенина, има неколико деце. Фенина и Ана су супарнице (1. Самуилова 1:2б).

Када је нека жена у Израелу била нероткиња, то се сматрало срамотом, па чак и показатељем да она није вредна у Божјим очима. Међутим, ни по чему се не може закључити да је Ана била нероткиња зато што није имала Божју наклоност. Уместо да покуша да је утеши, Фенина користи то што она сама може да има децу како би учинила да се њена супарница осећа лоше.

Путовања у Јеховино светилиште

Упркос тим затегнутим односима, Елканина породица сваке године путује у Јеховино светилиште у Силому како би приносила жртве. a Пут до тамо и назад био је дугачак око 60 километара и вероватно се путовало пешке. Те прилике су можда биле посебно тешке за Ану пошто су Фенина и њена деца добијали више делова жртве заједништва, а Ана само један. Фенина користи те прилике како би вређала Ану и узнемиравала је због тога што ју је Јехова наизглед „учинио нероткињом“. То се дешавало сваке године, због чега је Ана плакала и није јела. Требало је да та путовања буду радосна, али за њу су била веома мучна. Па ипак, Ана није престала да одлази у Јеховино светилиште (1. Самуилова 1:3-7).

Да ли увиђаш како нам је Ана пружила добар пример? Како реагујеш када си обесхрабрен? Да ли се осамљујеш и избегаваш дружење са суверницима? Ана то није чинила. Она је имала обичај да буде међу Јеховиним слугама. Тако треба да буде и с нама, упркос тешким околностима у којима бисмо се могли наћи (Псалам 26:12; 122:1; Пословице 18:1; Јеврејима 10:24, 25).

Елкана покушава да утеши Ану и да је наведе да говори о својим најдубљим осећањима. Он је пита: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? И зашто ти је срце жалосно? Зар ти ја нисам бољи од десет синова?“ (1. Самуилова 1:8). Можда Елкана није знао како Фенина поступа с њом, а Ана је можда радије тихо патила него да се жали. Било како било, као духовно јака особа, Ана покушава да нађе мир тако што се обраћа Јехови у молитви.

Ана се заветује

Жртве заједништва су се јеле у Јеховином светилишту. У једном тренутку, Ана напушта просторију у којој се јело и одлази да се моли Богу (1. Самуилова 1:9, 10). Она преклиње: „Јехова над војскама, ако погледаш на невољу своје робиње па ме се сетиш и ако не заборавиш своју робињу и даш мушко дете својој робињи, ја ћу га дати теби, Јехова, за све дане његовог живота и бритва неће прећи преко његове главе“ (1. Самуилова 1:11).

Анина молитва је конкретна. Она тражи мушко дете и заветује се да ће га посветити Јехови као доживотног назиреја (Бројеви 6:1-5). Требало је да њен муж буде сагласан с тим заветом. Елканини каснији поступци показују да се сложио с обећањем које је дала његова вољена жена (Бројеви 30:6-8).

Начин на који се Ана моли наводи првосвештеника Илија да помисли да је пијана. Усне јој подрхтавају, али он не чује ни речи, јер је Ана говорила у свом срцу. Њена молитва је веома усрдна (1. Самуилова 1:12-14). Замисли како се Ана осећа кад је Илије укорава и каже јој да је пијана! Па ипак, она се с поштовањем обраћа првосвештенику. Када Илије схвата да се Ана молила „због велике бриге и муке“, он каже: „Нека ти Израелов Бог услиши молитву“ (1. Самуилова 1:15-17). Тада је Ана отишла својим путем, јела и „лице јој више није било забринуто“ (1. Самуилова 1:18).

Шта можемо научити из свега тога? Када се молимо Јехови у вези с нашим бригама, можемо му рећи како се осећамо и молити се свим срцем. Ако не можемо урадити ништа како бисмо решили тај проблем, треба да препустимо то у његове руке. То је најмудрије што можемо урадити (Пословице 3:5, 6).

Након што се горљиво помоле, Јеховине слуге ће врло вероватно осећати мир попут онога који је Ана осетила. Апостол Павле је о молитви написао: „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем са захваљивањем изнесите своје молбе Богу. И Божји мир који превазилази сваки ум чуваће ваша срца и ваше мисли преко Христа Исуса“ (Филипљанима 4:6, 7). Када бацимо своје бреме на Јехову, морамо му дозволити да се он побрине за то. Након тога, попут Ане, нећемо морати више да будемо забринути (Псалам 55:22).

Син дат Јехови

Бог сада обраћа пажњу на Ану; она остаје трудна и рађа сина (1. Самуилова 1:19, 20). Ово је један од неколико случајева забележених у Библији када је Бог проузроковао рођење некога ко ће постати његов слуга. Елканин и Анин син Самуило постаће Јеховин пророк и одиграће важну улогу у успостављању краљевства у Израелу.

Ана је сигурно почела да поучава Самуила о Јехови од најранијег детињства. Међутим, да ли је заборавила завет који је дала? Никако! „Кад дечак престане да сиса, одвешћу га да се покаже пред Јеховом и да довека тамо остане“, каже она. Чим је Самуило престао да сиса, вероватно када је имао три године или нешто мало више, Ана га одводи у Јеховино светилиште баш као што се и заветовала (1. Самуилова 1:21-24; 2. Летописа 31:16).

Након што приносе жртву Јехови, Ана и њен муж одводе Самуила Илију. Ана вероватно држи дечака за руку и каже Илију: „Опрости, господару! Тако жива била душа твоја, господару, ја сам жена која је стајала с тобом на овом месту и молила се Јехови. Молила сам се за овог дечака, да ми Јехова услиши молитву коју сам му упутила. Зато га сада дајем Јехови. Све дане свог живота нека буде посвећен Јехови.“ Тако почиње Самуилова доживотна специјална служба Богу (1. Самуилова 1:25-28; 2:11).

Како време пролази, Ана не заборавља Самуила. У Писму стоји: „Мајка му је сваке године правила једну малу тунику и доносила је кад би с мужем долазила да принесе годишњу жртву“ (1. Самуилова 2:19). Ана се сигурно и даље редовно молила за Самуила. Једном годишње када га је посећивала, сигурно га је храбрила да остане веран у служби Богу.

Једном таквом приликом, Илије благосиља Самуилове родитеље и каже Елкани: „Нека ти Јехова да потомство од ове жене уместо оног ког је дала Јехови.“ У складу с тим речима, Ана и Елкана су благословљени с још три сина и две ћерке (1. Самуилова 2:20, 21).

Како су Елкана и Ана диван пример за хришћанске родитеље! Многе мајке и очеви су били спремни да своје синове и кћери такорећи дају Јехови тако што су их подстицали да теже за неким видом пуновремене службе далеко од своје куће. Такве родитеље треба похвалити због њихове жртве. А Јехова ће их наградити.

Анина захвална молитва

Како је на крају срећна била Ана, која је некада била нероткиња! У Светом писму нема много забележених молитава које су упутиле жене. Међутим, забележене су чак две Анине молитве. У првој је излила своја осећања када је била забринута, а у другој молитви је изразила своју радост и захвалност. „Срце моје кличе због Јехове“, почиње Ана. Она се радује што је ’чак и нероткиња родила‘ и хвали Јехову што „узвисује, убогога из праха подиже“. Заиста, он „из пепела сиромаха диже“ (1. Самуилова 2:1-10).

Надахнути извештај о Ани показује нам да нас несавршеност других може повредити. Међутим, не смемо дозволити да нам такве кушње одузму радост у служењу Јехови. Он слуша молитве и одазива се на вапај својих верних слугу, избављајући их из невоље и дајући им велики мир и друге благослове (Псалам 22:23-26; 34:6-8; 65:2).

[Фуснота]

a Библија овај центар правог обожавања назива Јеховиним ’храмом‘. У овом раздобљу израелске историје, ковчег савеза је још увек стајао у шатору састанка. Први Јеховин храм биће изграђен за време владавине краља Соломона (1. Самуилова 1:9; 2. Самуилова 7:2, 6; 1. Краљевима 7:51; 8:3, 4).

[Слика на 17. страни]

Ана је Самуила дала Јехови