Снажан и непролазан бол

ДА БИ сазнао да ли се с проласком времена мењају осећања код оних који су у жалости због губитка вољених особа, један истраживач је недавно послао упитнике извесном броју родитеља чија су деца умрла пре неколико година. Нису му сви одговорили. Један отац по имену Владимир, који је изгубио сина пре пет година, објаснио је да му је још увек јако тешко да говори о свом сину. a

Таква дугогодишња туга није нешто неуобичајено међу ожалошћеним родитељима. Вилијам, чији се 18-годишњи син удавио пре десет година, пише: „Бол који осећам због тог губитка још увек је присутан и биће ту докле год сам жив.“ Пет година након што је Луси изгубила сина услед једне изненадне болести, она је написала: „Првих неколико дана, размишљала сам: ’То не може бити истина.‘ Имала сам осећај као да је све било ружан сан и да ћу се ускоро пробудити. Након извесног времена почела сам да схватам да се то стварно десило и да се он неће вратити кући. Мој син је умро пре пет година, али понекад, када сам сама, још увек плачем за њим.“

Зашто ожалошћени родитељи попут Владимира, Вилијама и Луси осећају тако снажан и непролазан бол? Осмотримо неке разлоге.

Зашто је туга тако велика?

Када брачни пар добије бебу, у њима се буде осећања која су потпуно другачија од свих других осећања у међуљудским односима. Када је држе у наручју, посматрају док спава или кад виде њен широки осмех, родитељи су бескрајно срећни и испуњени. Брижни родитељи негују своју децу. Они их поучавају да се исправно понашају и да буду учтива (1. Солуњанима 2:7, 11). Када деца поступају у складу с њиховом поуком, родитељи се поносе њима и почињу да гаје велике наде.

Брижни родитељи улажу пуно труда како би збринули потребе своје деце. Можда редовно одвајају на страну новац или материјалне ствари како би помогли деци да заснују своју породицу када дође време за то (2. Коринћанима 12:14). То  огромно улагање емоција, времена, труда и новца истиче једну чињеницу — родитељи подижу своју децу размишљајући да је пред њима живот, а не смрт. Када дете умре, сав труд око одгајања остаје недовршен, а родитељске наде пропадају. Попут непремостиве баријере, смрт прекида жарку љубав и приврженост коју родитељи имају према деци. Место у срцу које је некада припадало њиховом сину или ћерки, сада је празно. Родитељи осећају неописиву тугу која се не може лако одагнати.

Библија такође сведочи о томе да ожалошћени родитељи осећају снажан и непролазан бол. Описујући шта се десило када је патријарх Јаков чуо да је његов син Јосиф страдао, Библија каже: „Јаков [је] раздерао свој огртач, везао кострет око бедара и дуго туговао за својим сином. Сви његови синови и све његове кћери покушавали су да га утеше, али он се није дао утешити, већ је говорио: ’С тугом ћу сићи код свог сина у гроб!‘“ Годинама касније, Јаков је још увек жалио за својим сином за ког је мислио да је мртав (Постанак 37:34, 35; 42:36-38). Један други библијски извештај говори о верној жени по имену Нојемина која је доживела да јој умру два сина. Дубоко ожалошћена, она је желела да промени своје име Нојемина које значи „моје весеље“ у Мара што значи „горчина“ (Рута 1:3-5, 20, 21, фуснота).

Међутим, Библија не говори само о жалости коју родитељи доживљавају. Она говори и о томе како Јехова даје снагу онима који су у жалости. У следећем чланку осмотрићемо неке од начина на које Бог пружа утеху онима који тугују.

[Фуснота]