Животна прича

Живот пун изненађења у служби за Јехову

ИСПРИЧАЛИ ЕРИК И ХЕЈЗЕЛ БЕВЕРИЏ

„На основу овога вас осуђујем на шест месеци затвора.“ Овим речима које су ми одзвањале у ушима, послат сам у затвор Стрејнџвејс у Манчестеру (Енглеска). Било је то у децембру 1950. када сам имао 19 година. Тада сам се суочио с једним од најтежих испита у младости — одбио сам да будем регрутован за војну службу (2. Коринћанима 10:3-5).

БИО сам пионир, пуновремени слуга Јеховиних сведока, што значи да је требало да будем ослобођен војне службе, али британски закон није признавао наш статус. Зато сам завршио у затворској ћелији. Помислио сам на свог оца. На индиректан начин, био сам у затвору због њега.

Знате, тата је био затворски службеник родом из Јоркшира, човек чврстих уверења и принципа. Због свог искуства у војсци и у затворској служби имао је снажну одбојност према католицизму. Први пут је контактирао са Сведоцима почетком 1930-их, када је изашао на врата да би их се отарасио — а вратио се носећи неке њихове књиге у рукама! Касније се претплатио на часопис Утеха (сада Пробудите се!). Сведоци су га обично посећивали сваке године да би га подстакли да обнови претплату. Када сам имао око 15 година, Сведоци су водили још једну дискусију с татом и ја сам се придружио тој дискусији али сам био на страни Сведока. Тада сам почео да проучавам Библију.

У марту 1949, када сам имао 17 година, симболизовао сам своје предање Јехови крштењем. Касније те исте године упознао сам Џона и Мајкла Чарука, новопечене дипломце мисионарске школе Гилеад  који су тада били на путу за Нигерију. Био сам веома импресиониран њиховим мисионарским духом. Свесно или несвесно, они су тај дух усадили у моје срце.

Проучавајући Библију, изгубио сам жељу да се упишем на факултет. За мање од годину дана откад сам отишао од куће како бих радио у царинској и пореској управи у Лондону, осећао сам да нећу моћи да испуним своје предање Богу ако наставим с том државном службом. Када сам прекидао с послом, један искусни колега ми је честитао што напуштам „посао који уништава човекову душу“.

Пре тога сам се суочио с још једним испитом — како да кажем оцу да хоћу да оставим сигуран посао и да постанем пуновремени слуга. Једне вечери док сам био кући на одмору рекао сам му ту запањујућу вест. Очекивао сам да ће експлодирати. На моје изненађење, једноставно је рекао: „Како простреш онако ћеш и лежати. Али ако не успеш, не враћај ми се.“ У мом дневнику за 1. јануар 1950. забележено је следеће: „Рекао сам тати за пионирску службу. Био сам запањен његовим разумним ставом који ми је био од користи. Расплакала ме је његова љубазност.“ Одрекао сам се државне службе и прихватио да будем у пуновременој пионирској служби.

У „колиби“ на додели

Затим је дошао мој следећи испит оданости Богу. Понуђено ми је да будем пионир и да делим једну „колибу“ у Ланкаширу с Лојдом Грифитсом, сухришћанином из Велса. Пун идеализма и сањарења о тој колиби, стигао сам у суморан, кишан град Бекап. Убрзо сам се спустио на земљу кад се испоставило да је та колиба у ствари подрум! Преко ноћи су нам мишеви и бубашвабе правили друштво. Мало је фалило да дигнем руке од свега и вратим се кући. Ипак сам се у себи помолио за снагу да се суочим са овим испитом. Одједном ме је обузео неки мир и почео сам објективније да сагледавам ту ситуацију. То је била моја додела од Јеховине организације. Зато сам помоћ тражио од Јехове. Захвалан сам што нисам попустио, јер да сам одустао то би ми заувек променило живот! (Исаија 26:3, 4).

Пре него што сам одведен у затвор због одбијања да служим војску, проповедао сам око девет месеци у тада економски неразвијеној долини Росандејл. После две недеље у затвору Стрејнџвејс, премештен сам у затвор Луис на јужној обали Енглеске. На крају је тамо било заједно нас пет Сведока, и били смо у могућности да прославимо Меморијал Христове смрти у једној затворској ћелији.

Једном је тата дошао да ме види. Мора да је то био тест за његов понос — добро познати затворски службеник посећује свог сина затвореника! Увек ћу му бити захвалан за тај гест. Коначно је у априлу 1951. дошао дан мог отпуштања.

Када сам пуштен из Луиса, отишао сам возом до Кардифа у Велсу, где је мој отац тада служио као управник затвора. Био сам најстарије дете од нас четворо — три дечака и једне девојчице. Морао сам пронаћи посао са скраћеним радним временом како бих се могао издржавати и остати пионир. Радио сам у продавници одеће, али ми је главни циљ у животу била моја хришћанска служба. У то време нас је мајка оставила. Био је то тежак ударац за тату и за нас децу у узрасту од 8 до 19 година. Нажалост, наши родитељи су се развели.

Ко ће добру жену наћи...

У скупштини је било неколико пионира. Међу њима је била и једна сестра која је сваки дан долазила из долине Ронда, где је угљенокоп, на свој посао и у службу. Звала се Хејзел Грин — била је одличан пионир. Познавала је истину много дуже од мене — њени родитељи су посећивали састанке Истраживача Библије (сада су познати као Јеховини сведоци) још од 1920-их. Али ево нека она исприча своју причу.

„Библију нисам схватала озбиљно све до 1944. када сам прочитала брошурицу Религија жање вихор. Мајка ме је  подстакла да идем на покрајински састанак у Кардиф. Скоро уопште не познавајући Библију, затекла сам се у главном тржном центру носећи плакат који је најављивао јавно предавање. Преживела сам то искуство упркос томе што су ме свештеници и други људи ометали. Крстила сам се 1946. и почела с пионирењем децембра те године. Онда се 1951. у Кардифу појавио један млади пионир који је тек изашао из затвора. Био је то Ерик.

„Ишли смо заједно у проповедање. Добро смо се слагали. Имали смо исте циљеве у животу — да унапређујемо интересе Божјег Краљевства. Тако смо се венчали децембра 1952. Иако смо обоје били у пуновременој пионирској служби и имали ограничен приход, никад нам није недостајало ништа од основних ствари за живот. Понекад бисмо од једне Сведокиње добили коју теглу џема или сапун јер се дешавало да је превише наручила за своје бакалнице — и то баш онда кад је то нама требало! Веома смо ценили такву практичну помоћ. Али још већа изненађења су нас тек чекала.“

Изненађење које је променило наш живот

Новембра 1954, Хејзел и ја смо добили једно неочекивано изненађење — молбу од подружнице Јеховиних сведока из Лондона да будемо у путујућој служби, да сваке недеље посећујемо другу скупштину. Били смо убеђени да је то нека грешка и зато нисмо никоме у скупштини говорили о томе. Ипак, попунио сам формулар и послао га назад, те смо напето чекали. Неколико дана касније стигао је одговор: „Дођите у Лондон на обуку!“

Нисам могао да верујем да сам с 23 године у Лондонској подружници с тако изванредном браћом која су ми изгледала као духовни џинови — с Прајсом Хјузом, Емлином Винсом, Ернијем Бивором, Ернијем Гивером, Бобом Гофом, Глином Паром, Стеном и Мартином Вудбарном и многим другима од којих је већина умрла. Они су давних 1940-их и 1950-их положили чврст темељ у Британији што се тиче ревности и лојалности.

Путујуће дело у Енглеској никад није било досадно

Наш почетак у путујућем делу био је снежне зиме 1954/55. Додељени смо у источну Англију, равничарски предео Енглеске који је изложен хладним ветровима са Северног мора. У то време је у Британији била само 31 000 Сведока. Први круг посета је било тешко, али поучно искуство за нас; а ни браћи коју смо посећивали није увек било лако. С мојим неискуством и јоркширском простодушношћу понекад бих некоме стао на жуљ. Током година сам научио да је доброта много важнија од ефикасности и да су људи много важнији од правила. Још учим, мада не баш увек успешно, да следим Исусов пример у томе да другима будем окрепа (Матеј 11:28-30).

Након 18 месеци у источној Англији, додељени смо да служимо у путујућој служби на североистоку Енглеске, у Њукаслу на Тини и Нортхамберленду. Волео сам срдачне људе из тог живописног краја. Од велике помоћи ми је била посета обласног надгледника, Дона Ворда из Сијетла (Вашингтон, САД). Био је дипломац 20. разреда Гилеада. Као говорник, имао сам обичај да страшно брзо износим информације. Научио ме је како да успорим,  да правим паузе и да поучавам.

Још једно изненађење које је променило наш живот

Године 1958. добили смо писмо које нам је променило живот. Позвани смо да похађамо школу Гилеад у Јужном Лансингу (Њујорк, САД). Продали смо наш мали ауто, остин севен из 1935, и купили карте за пловидбу до Њујорка. Прво смо присуствовали међународном конгресу Јеховиних сведока у Њујорку. Одатле смо, пре него што ћемо се упутити ка југу у школу Гилеад, отишли у Петербург (Онтарио) на шест месеци да пиониримо.

Инструктори у школи су били Алберт Шродер, који је сада члан Водећег тела, као и Максвел Френд и Џек Редфорд који су касније умрли. Дружење са 82 студента из 14 земаља било је веома изграђујуће. Понешто смо сазнали о култури једни других. То што смо били заједно са страним студентима који су се мучили са енглеским језиком показало нам је какви проблеми нас чекају кад будемо учили неки други језик. Наше поучавање је било завршено за пет месеци и разред је добио доделе у 27 земаља. Затим је дошла градуација и после смо неколико дана били у Њујорку чекајући брод Краљица Елизабета да нас врати у Европу.

Наша прва страна додела

Која је била наша додела? Португал! Стигли смо у Лисабон у новембру 1959. Онда је дошао испит прилагођавања на нов језик и културу. Те године је у Португалу од приближно 9 милиона становника било 643 активна Сведока. Али наше дело проповедања није било законски признато. Иако смо имали Дворане Краљевства, на њима није било никакве ознаке.

После учења португалског језика, у чему нам је помогла мисионарка Елза Пиконе, Хејзел и ја смо почели да посећујемо скупштине и групе у околини Лисабона, Фароа, Еворе и Бехе. Затим су се 1961. ствари почеле мењати. Почео сам да проучавам Библију с једним младићем по имену Жоао Гонсалвес Матеус. Он је одлучио да као хришћанин заузме неутралан став што се тиче војне службе. Убрзо после тога позван сам у станицу полиције на испитивање. Још једно изненађење! Неколико дана касније смо обавештени да за 30 дана напустимо земљу! Исто то се догодило и мисионарима Ерику и Кристини Бритн и Доменику и Елзи Пиконе.

Тражио сам да разговарамо с неким и допуштено нам је да се видимо са шефом тајне полиције. Недвосмислено нам је рекао зашто смо замољени да одемо из земље и споменуо је име Жоаоа Гонсалвеса Матеуса, мог студента Библије! Рекао је да Португал, за разлику од Британије, не може себи да допусти тај луксуз да толерише приговор савести. Тако смо морали да напустимо Португал и изгубили смо контакт са Жоаом. Колико смо само били срећни кад смо га 26 година касније видели са женом и три ћерке на посвећењу новог Бетела у Португалу! Наша служба тамо није била узалудна! (1. Коринћанима 3:6-9).

 Која је била наша следећа додела? Опет изненађење! Суседна Шпанија. Са сузама у очима, фебруара 1962. ухватили смо воз из Лисабона и кренули за Мадрид.

Прилагођавање на другу културу

У Шпанији смо морали да се навикнемо на тајно проповедање и одржавање састанака. Кад смо проповедали обично нисмо ишли заредом у сваку кућу. После сведочења на једним вратима, отишли бисмо у другу улицу, другу зграду. Тако је полицији — или свештенству — било тешко да нас ухвати. Имајте на уму да смо у то време живели под фашистичком, католичком диктатуром и да је наше дело било забрањено. Као странци узели смо шпанска имена да нас не би открили. Ја сам био Пабло, а Хејзел је била Хуана.

После неколико месеци проведених у Мадриду додељени смо у путујућу службу у Барселони. Посећивали смо скупштине у том граду, често проводећи две или три недеље у свакој. Посете су трајале тако дуго зато што смо сваку групу за студиј књиге морали да посетимо као да је скупштина, што је обично значило две групе недељно.

Неочекивани изазов

Године 1963. позвани смо да будемо у обласној служби у Шпанији. Да бисмо служили Сведоцима, од којих је тада активно било скоро 3 000, морали смо да обилазимо целу земљу посећујући девет покрајина које су тада постојале. Неки од наших незаборавних тајних покрајинских конгреса одржавани су у шуми близу Севиље, на једној фарми код Хихона, и поред река близу Мадрида, Барселоне и Логроња.

Ради предострожности док смо проповедали од куће до куће, имао сам обичај да детаљно проверим план оближњих улица да бисмо знали куда да бежимо у случају да нешто крене наопако. Једном приликом у Мадриду, док смо један Сведок и ја проповедали на једном од горњих спратова неке зграде изненада смо зачули вику и дреку на спрату ниже. Када смо сишли низ степенице тамо је била група тинејџерки, чланица једне католичке групе која се звала Ихас де Марија (Маријине ћерке). Оне су упозоравале комшије на нас. Нисмо могли разумно разговарати с њима и схватио сам да одмах морамо отићи иначе ће нас ухватити полиција. Зато смо побегли — и то брзо!

Биле су то узбудљиве године у Шпанији. Настојали смо да охрабримо тамошњу дивну браћу и сестре, укључујући и специјалне пионире. Они су се излагали опасности да буду затворени и често су подносили оскудицу да би проповедали добру вест о Божјем Краљевству и да би основали и ојачали скупштине.

Током тог периода смо такође добили и неке лоше вести. Хејзел прича: „Моја мајка, која је била верни Сведок, умрла је 1964. године. Био је тежак ударац изгубити је, а и не опростити се од ње. То је цена мисионарског дела коју и многи други плаћају.“

Коначно слобода

Након много година прогонства, у јулу 1970. Франкова влада је коначно законски признала наше дело. Хејзел и ја смо били узбуђени на отварању Дворана Краљевства, прве у Мадриду, а друге у Лесепсу (Барселона). На њима су биле велике ознаке, често осветљене. Хтели смо да  људи знају да смо законски признати и да остајемо ту! У то време, 1972, у Шпанији је било око 17 000 Сведока.

Негде у то време сам примио веома охрабрујуће вести из Енглеске. Мој отац је 1969. године дошао у Шпанију да нас посети. Био је тако импресиониран начином на који су се шпански Сведоци опходили с њим да је по повратку у Енглеску почео да проучава Библију. Онда ми је 1971. јављено да се тата крстио! Било је тако дирљиво када смо отишли кући и посетили га и када је он као мој хришћански брат упутио захвалну молитву за оброк. Чекао сам преко 20 година да дође тај дан. Мој брат Боб и његова жена Ирис су постали Сведоци 1958. године. Њихов син Филип сада са својом женом Џин служи као покрајински надгледник у Шпанији. Тако нам је драго што их видимо како служе у тој предивној земљи.

Наше скорашње изненађење

Фебруара 1980, један члан Водећег тела је посетио Шпанију као зонски надгледник. На моје изненађење, желео је да ме прати у служби. Нисам ни знао да ме је проверавао! Затим смо у септембру позвани да се преселимо у светску централу у Бруклину (Њујорк)! Били смо запањени. Прихватили смо тај позив иако је напуштање наше браће у Шпанији било болно. У то време је тамо било 48 000 Сведока!

Када смо одлазили један брат ми је поклонио џепни сат. На њему су била угравирана два стиха: „Лука 16:10; Лука 17:10.“ Рекао је да су то били моји водећи стихови. Лука 16:10 истиче да треба да будемо верни у малим стварима, а Лука 17:10 да смо „бескорисни робови“ и да зато немамо разлога да се хвалимо. Увек сам увиђао чињеницу да је све што радимо у Јеховиној служби само наша дужност као преданих хришћана.

Изненађење у вези са здрављем

Године 1990. појавили су ми се проблеми са срцем. На крају су морали да ми уграде „стент“ како би ми отчепили закрчену артерију. Током тог тешког периода физичке слабости Хејзел ме је на много начина подржавала, често је носила торбе и кофере када сам ја био превише слаб да се побринем за то. Онда ми је маја 2000. уграђен пејсмејкер. Какве је огромне промене то донело!

Последњих 50 година, Хејзел и ја смо видели да Јеховина рука није кратка и да он испуњава своју намеру у време које он одреди, а не ми (Исаија 59:1; Авакум 2:3). Имали смо многа радосна изненађења у нашем животу, а и неколико тужних, али кроз све њих нас је Јехова подржавао. Овде у централи Јеховиног народа благословљени смо тиме што смо сваки дан у контакту с члановима Водећег тела. Понекад се питам: ’Јесмо ли ми стварно овде?‘ То је незаслужена доброта (2. Коринћанима 12:9). Надамо се да ће нас Јехова и даље штитити од Сатаниних сплетки и сачувати нас да бисмо се могли радовати дану његове праведне владавине на земљи (Ефешанима 6:11-18; Откривење 21:1-4).

[Слика на 26. страни]

Затвор Стрејнџвејс у Манчестеру где сам почео са издржавањем моје затворске казне

[Слика на 27. страни]

С нашим аутом, остин севен, у путујућем делу у Енглеској

[Слика на 28. страни]

Тајни конгрес 1962. године у Серседиљи (Мадрид, Шпанија)

[Слика на 29. страни]

За нашим штандом с библијском литературом у Бруклину