Живети са Аспергеровим синдромом

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

ЖЕЛИШ да имаш пријатеље, али ти је тешко да разговараш с другима. Па ипак, могао би сатима да говориш о својој омиљеној теми. Твојим животом управља рутина и било која промена те узнемирава. Често си забринут и раздражљив, а понекад и депресиван.

Људи те погрешно разумеју. Говоре да си чудан, тежак као особа па чак и груб. Тешко ти је да разумеш шта други осећају и мисле. То је посебно тешко зато што не можеш да препознаш шта значе њихови изрази лица и говор тела. Многи који имају Аспергеров синдром, такође познат као Аспергеров поремећај, често се суочавају с таквим проблемима.

Особе са овим синдромом по изгледу се не разликују од других и често су веома интелигентне. Међутим, оне имају неуролошки развојни поремећај који утиче на њихову комуникацију и односе с другима. Овај синдром обухвата читав низ обележја и свака особа је погођена на другачији начин. Ипак, могуће је успешно живети с овим синдромом. Размотримо Клерино искуство.

Коначно успостављена дијагноза!

Као дете, Клер је била веома тиха и повучена. Избегавала је да друге гледа у очи и плашила се гужве. Веома рано је научила да говори, али је користила мали број речи и говорила је једнолично. Волела је да све буде по устаљеном реду и јако би се узнемирила ако би се он променио.

У школи су наставници били нестрпљиви с њом зато што су сматрали да им намерно отежава рад, а друга деца су је малтретирала. И њена мајка је патила јер су је други неоправдано окривљавали за Клерино понашање. Клер је уз мајчину помоћ неколико последњих разреда похађала код куће.

Клер је често мењала послове зато што није могла да се навикне на промену рутине нити на оно што се очекивало од ње. На крају је управница старачког дома у коме је Клер радила увидела да она има озбиљних проблема у понашању. Тако је у Клериној 16. години установљено да има Аспергеров синдром.

Најзад је Клерина мајка сазнала зашто се њена ћерка није понашала као и друга деца. Један пријатељ је пронашао неке информације о том синдрому и када их је Клер прочитала зачуђено је упитала: „Да ли ја заиста то радим? Да ли сам стварно таква?“ У тамошњем центру за социјални рад Клер су предложили да почне са окупационом терапијом. Крис, који је Јеховин сведок и који има  искуства у раду с децом с посебним потребама, организовао је да Клер, која је такође Сведок, волонтира и помаже око одржавања објекта у ком Сведоци одржавају своје састанке.

Живот „у стварном свету“

Клер је у почетку ретко разговарала с другима с којима је радила. Када би се појавио неки проблем, она би Крису написала поруку што јој је било лакше него да своје мисли изрази усмено. Постепено ју је Крис подстицао да седну и детаљно поразговарају о некој ситуацији која би се појавила. Он ју је стрпљиво поучаво да, како је то рекао, „живи у стварном свету“. Објаснио јој је да то што избегава контакте с другима и ради само оно што јој се свиђа значи да не живи „у стварном свету“. Тако је Клер примила помоћ и научила да сарађује с другима да би обавила неки задатак.

Ранија лоша искуства оставила су траг на њеном самопоуздању, тако да би њен одговор на било који задатак који би добила био: „Ја то не могу.“ Како је Крис успео да изађе на крај са овим проблемом? Он би јој дао неки мањи задатак и објаснио јој: „То се овако ради“, додајући, „Ти то можеш.“ Када би успела да обави тај задатак била би срећна. Крис би је срдачно похвалио и затим јој дао други задатак. За Клер је било веома тешко да запамти неку листу усмених упутстава, али јој писана упутства нису представљала проблем. Мало-помало, она је стекла самопоуздање.

Будући да Клер није волела да буде у већој групи људи, разговарање с другима на хришћанским састанцима за њу је представљало велики проблем. Обично је седела сама у првом реду у Дворани Краљевства. Ипак, поставила је циљ да одмах након што се састанак заврши устане, крене према задњем делу Дворане Краљевства и с неким започне разговор.

С временом, Клер је научила да разговара с више људи. „Није лако“, каже она. Иако јој њено стање отежава да разговара с другима, она редовно износи задатке у Теократској школи проповедања, једном програму који је тако обликован да помогне свим Јеховиним сведоцима да се јасније изражавају.

Суочавање с много већим изазовом

Како је Клерино самопоуздање расло, Крис јој је предложио да покуша да буде помоћни пионир. Тај термин се односи на крштене Јеховине сведоке који проводе  50 или више сати месечно разговарајући с другима о својим библијским веровањима. „Ја то не могу“, био је њен одговор.

Међутим, Крис ју је охрабрио рекавши да чак и ако не испуни захтев од 50 сати тог месеца, барем ће бити срећна што је покушала. Клер је успела да испуни тај захтев и заиста јој се свидело. Била је помоћни пионир више пута и у томе је све више уживала. То је ојачало њено самопоуздање, посебно када је пронашла многе особе које су желеле да сазнају више о Библији.

На хришћанским састанцима, присутни су били подстакнути да размисле да ли их ишта спречава да постану општи пионири, то јест да око 70 сати месечно проведу у служби. Клер је то примила к срцу и одлучила да постане општи пионир. Шта је рекла поводом тога? „Нема ничег бољег што можеш радити!“ Она се зближила с члановима своје скупштине и развила многа пријатељства. Деца уживају у њеном друштву, а она им радо помаже у служби проповедања.

Пружити подршку

Истина, неће сви са Аспергеровим синдромом моћи да служе као пионири. Ипак, Клерино искуство показује да такве особе могу постићи много више него што можда мисле. Клерин устаљени распоред удовољава њеној потреби за одређеном рутином, а савесност и поузданост јој помажу да буде успешна у ономе што је изабрала као свој позив.

Клер сматра да је важно да други знају да има Аспергеров синдром, како би разумели зашто она другачије гледа и реагује на свет око себе. Она објашњава: „Зато што се не можеш увек најбоље изразити, људи сматрају да не умеш да размишљаш.“ Од велике помоћи је ако имате некога коме се можете поверити и разговарати о свему.

И Крис и Клер предлажу особама које имају овај синдром да себи постављају мање циљеве и да постепено раде на томе да би их постигли. Од велике користи може бити помоћ неке особе која разуме тај синдром. Захваљујући томе, особе са Аспергеровим синдромом могу повећати осећај личне вредности и савладати изазове које имају.

Клерино искуство показује да се уз стрпљење и охрабрење може много учинити за особе са овим синдромом. И Клер то потврђује речима: „Пре само неколико година, нисам ни сањала да ћу радити ствари које радим данас.“

[Истакнути текст на 24. страни]

Клер сматра да је важно да други знају да има Аспергеров синдром

[Оквир на 22. страни]

АСПЕРГЕРОВ СИНДРОМ

Доктор Ханс Аспергер је 1944. први описао овај поремећај, који је по њему добио име. Међутим, тек недавних година су спроведена опсежна истраживања како би се разумео овај поремећај и како би се помогло све већем броју особа код којих је утврђено да имају тај синдром. Истраживачи на пољу медицине нису сигурни да ли је овај синдром лакши облик аутизма или неки посебан поремећај. Све до данас није утврђено шта проузрокује Аспергеров синдром. Ипак, не може се рећи да до њега долази због запостављања дететових емотивних потреба нити због начина на који је дете одгајано.

[Оквир на 24. страни]

КАКО ПОМОЋИ ОНИМА СА АСПЕРГЕРОВИМ СИНДРОМОМ

Покажите занимање за оне које имају Аспергеров синдром и покушајте да их боље упознате. Иако им је тешко да први започну разговор, треба да знате да им је потребно да имају пријатеље и да они то и желе. Они нису намерно тешки за сарадњу и неразумни.

Будите стрпљиви и покушајте да разумете њихове проблеме. Такође, пазите да се прецизно и недвосмислено изражавате пошто они могу веома дословно схватити оно што кажете. Уколико се нека утврђена рутина мора изменити, јасно им изложите детаље, и уколико је могуће чак им покажите шта се убудуће очекује од њих.

Уколико видите да су претерано узнемирени око нечега што су видели или чули, охрабрите их да гледају неку лепу слику или да слушају умирујућу музику.

[Слика на 23. страни]

Клер је научила како да преузме иницијативу да би се спријатељила с другима

[Слика на 23. страни]

Крис објашњава Клер како да сарађује с другима да би обавила неки задатак