Хоће ли се Европа заиста ујединити?

АКО вам је тешко да поверујете да Европа озбиљно размишља о уједињењу, онда је потребно само да пређете неколико граница унутар ње. Људи се сада слободно крећу унутар Европске уније (ЕУ). Чекање на граничним прелазима је готово сасвим нестало. Наравно, путници су одушевљени — али они нису једини који имају користи од тога. Сада грађани земаља ЕУ могу неометано да студирају, раде и отварају предузећа било где унутар ЕУ. Затим, то је довело до економског напретка и у сиромашнијим подручјима Уније.

Једноставност у прелажењу граница је сасвим сигурно велика промена. Међутим, да ли треба да закључимо да је Европа већ уједињена и да на путу ка уједињењу не постоје препреке? Напротив, препреке се назиру, а неке од њих су прилично застрашујуће. Но пре него што разговарамо о њима, осмотримо један од највећих, већ учињених корака ка уједињењу. Тако ћемо боље разумети зашто људи полажу толике наде у уједињење.

Кораци ка монетарном јединству

Одржавање граница може бити скупо. Некада су царинске формалности међу 15 земаља чланица ЕУ коштале те земље око 12 милијарди евра годишње. Не изненађује што је новонастала ситуација на границама земаља Европе допринела економском развоју. Када размислите о 370 милиона становника ЕУ који се слободно крећу из државе у државу унутар заједничког тржишта, јасно је да је економски потенцијал изванредан. Шта је омогућило такав напредак?

Давно још у фебруару 1992, политичке вође су учиниле један велики корак ка уједињењу када су потписале Споразум о Европској унији, такозвани Мастрихтшки споразум. Тај споразум је поставио темељ за оснивање јединственог тржишта  унутар Европе, затим централне Банке и заједничке валуте. Ипак, требало је начинити још један важан корак: отклонити промене девизног курса. На крају крајева, сутрашњи курс новца може да баци сасвим другачије светло на данас обављени посао.

Ова препрека на путу ка уједињењу била је отклоњена формирањем Економске и монетарне уније (ЕМУ) и увођењем евра као заједничке валуте. Сада су нестали трошкови курсне разлике и више није потребно штитити послове од ризика који носи девизни курс. Резултат су нижи трошкови пословања и већа међународна трговина. Осим тога, то може довести до отварања нових радних места и повећања потрошачке моћи — што би свима користило.

Оснивање Европске централне банке 1998, представљало је још један важан корак ка усвајању заједничке валуте. Ова независна банка која се налази у немачком граду Франкфурту држи монетарни суверенитет над земљама учесницама. Она настоји да спречи раст инфлације у такозваној еврозони, састављеној од 11 земаља чланица, a и да стабилизује промене курса између евра, долара и јена.

Тако су, што се тиче новца, учињени велики кораци ка уједињењу. Међутим, питање новца такође открива и дубоко нејединство које још увек постоји међу земљама Европе.

Додатна монетарна питања

Сиромашније земље ЕУ упућују притужбе. Оне сматрају да богатије земље чланице не деле довољно свог богатства с њима. Ниједна од чланица не пориче да сиромашнијим европским партнерима треба пружити додатну финансијску подршку. Међутим, богатије земље сматрају да имају ваљане разлоге за уздржавање.

Узмите као пример Немачку. Пошто су се у тој земљи нагомилале финансијске потешкоће, спласло је одушевљење да Немачка служи као финансијер уједињења Европе. Цена самог спајања Источне и Западне Немачке била је огромна — скоро сто милијарди долара годишње. То је четвртина целог националног буџета! Ови догађаји су довели до тога да је национални дуг Немачке тако нагло скочио  да је Немачка морала добро да се потруди како би удовољила условима за приступ које је поставила ЕМУ.

Нови чланови куцају на врата ЕУ

Ускоро ће, надају се заступници заједничке валуте, земље ЕУ које још нису у ЕМУ савладати своје препреке до 2002. године, кад се очекује да метални новац и новчанице евра замене данашњи европски новац. Ако Британија, Данска и Шведска престану са опирањем чак ће и људи у тим земљама моћи да виде како евро замењује фунту и круну.

У међувремену, шест других европских земаља куцају на врата ЕУ. То су Естонија, Кипар, Мађарска, Пољска, Словенија и Чешка. Још пет земаља чека на свој ред, наиме, Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија и Словачка. Њихов улазак неће бити јефтин. Процењује се да ће између 2000. и 2006. године, ЕУ морати да обезбеди 80 милијарди евра како би помогла овим придошлима из Источне Европе којих има једанаест.

Међутим, средства која ће нови морати да уложе како би удовољили захтевима за улаз у ЕУ, представљају неупоредиво већу своту од оне коју ће примити као помоћ од ЕУ. На пример, Мађарска ће  морати да уложи 12 милијарди евра у изградњу својих путева и железнице. Чешка ће морати да утроши више од 3,4 милијарде евра само на систем пречишћавања воде, а Пољска 3 милијарде евра да би смањила испаравања сумпора. Чак и тада, кандидати сматрају да ће користи надмашити трошкове. Један разлог је тај што ће се побољшати њихова трговина са земљама ЕУ. Ипак, они ће морати да чекају извесно време. Према садашњем јавном мњењу, нове земље чланице треба примити тек након што ЕУ реши своја финансијска питања.

Мржња, национализам и незапосленост

Упркос свим напорима који се улажу у постизање још већег јединства, и унутар и изван Европе влада забринутост због догађаја на овом континенту. Такође постоји важно питање како се поставити према етничким сукобима, као што су ови на подручју Балкана — најпре рат у Босни, а затим конфликт на Косову. Земље чланице ЕУ често се не слажу у томе како решавати такве конфликте у Европи и изван ње. Пошто Европа није савез земаља и нема заједничку спољну политику, над свим врло често доминирају национални интереси. Очигледно, национални интереси су огромна препрека „Сједињеним Европским Државама“.

Европа има још један неодложан проблем — велику незапосленост. У просеку 10 посто радне снаге је незапослено. То значи да је више од 16 милијарди људи без посла. У многим земљама млади људи, који образују скоро једну четвртину популације ЕУ, улажу велике напоре да би се запослили, али безуспешно. Није ни чудо што борбу против масовне незапослености многи сматрају највећим изазовом за Европу! До сада су се напори у циљу реформисања тржишта рада показали безуспешнима.

Међутим, постоји још једна већа препрека ка уједињењу.

У чијој надлежности?

Суверенитет остаје највећа препрека у стварању уједињене Европе. Земље чланице се морају сложити до које ће мере бити спремне да се одрекну националног суверенитета. Циљ ЕУ је да оснује један наднационални облик управљања. Уколико се то не оствари, запажа часопис Le Monde, увођење евра биће само „привремена победа“. Међутим, неке земље чланице сматрају да је идеја да се одрекну власти тешко прихватљива. На пример, лидер једне од земаља чланица ЕУ, рекао је да је његова земља „рођена да предводи, а не да следи остале државе“.

Разумљиво је да се мање земље чланице боје да ће, гледано на дуге стазе, веће земље држати све конце у рукама и да неће прихватати предлоге који би могли да шкоде њиховим властитим интересима. На пример, мање земље се питају како ће се одлучити у којим ће се земљама налазити главна седишта разних представништава ЕУ. То је важна одлука, јер таква представништва потпомажу тржиште рада у земљама домаћина.

Суочавање са овим застрашујућим препрекама на путу ка уједињењу — препрекама попут економске неједнакости, ратова, незапослености и национализма — лако може довести до разочарања када је у питању уједињење Европе. Међутим, чињеница је да је постигнут огроман успех. Неизвесно је какав још напредак предстоји. Проблеми који притискају оне што покушавају да уједине Европу углавном су исти проблеми који притискају све људске владавине.

Да ли ће икада бити могуће успоставити владавину која може да реши проблеме као што су етнички сукоби, масовна незапосленост, сиромаштво и ратови? Да ли је реално размишљати о свету где би људи живели у правом јединству? Наредни чланак ће осмотрити одговор који би вас могао изненадити.

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

Долази евро!

Иако садашњи метални и папирни новац земаља чланица Европске уније неће нестати све до 2002, неготовинске трансакције се већ обављају у евру. Овај прелаз на другу монету представља велики подухват за банке. Међутим, сада је утврђен курс између националних валута земаља чланица и евра. На берзама су цене изражене и у евру. Многе продавнице и предузећа сада дају цену својих производа како у евру тако и у локалној валути.

Такво трговање захтева драстичне измене — поготово за многе старије људе који више нису у стању да користе оно на шта су навикли, немачке марке, франке или лире. Потребно је прилагодити и регистар-касе и банкомате. Да би овај прелаз био што је могуће лакши, организоване су званичне кампање информисања које обавештавају људе о изласку и употреби евра.

Без обзира на предстојеће препреке, евро ипак излази. У ствари, ковање и штампање евра већ је почело. И то је поприлично велик задатак. Чак и у малој земљи попут Холандије, која има отприлике 15 милиона становника, пресе за ковање и штампање ће непрестано радити три године да би до 1. јануара 2002. произвеле 2,8 милијарди металног новца и 380 милиона папирних новчаница. Кад би се све те новчанице наслагале једна на другу, начиниле би 20 километара висок слог!

[Оквир на 7. страни]

„Евромасакр“

Почетком 1999, Европска комисија, извршни орган Европске уније (ЕУ), једва је преживела један озбиљан неуспех. Ову комисију су оптужили за обману, корупцију и непотизам. Формиран је одбор који ће испитати оптужбе. Након шестонедељног истраживања, одбор је установио да се Европска комисија служила обманама и да је лоше управљала. Међутим, овај истражни одбор није нашао доказе да су се чланови комисије обогатили.

Након што је извештај овог одбора објављен, комплетна Европска комисија је у марту 1999. дала отказ — што је био потез без преседана. То је ЕУ довело до велике кризе. Часопис Time је то назвао „евромасакром“. Само ће време показати како ова криза утиче на процес уједињења Европе.

[Слика на 5. страни]

У Европи је прелазак државних граница постао далеко једноставнији

[Слика на 7. страни]

Европска централна банка у Франкфурту, основана 1998.