Марија Лусија је родом из Бразила и има Ушеров синдром. Они који имају тај генетски поремећај најчешће су глуви и постепено губе и вид. Марија Лусија је од рођења глува и зато је још у детињству научила знаковни језик. Када је имала око 30 година, почела је да губи вид. Међутим, ништа од тога је није навело да се изолује од других. Сада има преко 70 година, врло је позитивна и води активан живот.

 Дошла је у контакт са Јеховиним сведоцима 1977, пре него што је ослепела. Она каже: „Једном приликом сам срела Адријана, дечка с којим сам некада ишла у школу. Он је у то време постао Јеховин сведок. Рекао ми је да Бог обећава да ће на земљи бити рај и да ћемо сви бити савршеног здравља. Ја сам се толико одушевила да сам одмах прихватила да проучавам Библију. Повезала сам се са једном скупштином у Рио де Жанеиру, у којој су неки састанци били превођени на знаковни језик. Уз Јеховину помоћ сам духовно напредовала и крстила се у јулу 1978.“

 Након неког времена, преселила се у скупштину у којој нико од браће и сестара није знао знаковни језик. То је у почетку било јако незгодно, јер на састанцима ништа није разумела. Али онда су јој две сестре прискочиле у помоћ. Седеле су с њом и писале кратке белешке за њу. Марија Лусија каже: „Код куће сам пуно пута читала те белешке да бих разумела о чему је било речи на састанку. Те две сестре су с временом научиле знаковни језик и почеле да ми преводе.“

 Марији Лусији је вид толико ослабио да више није могла да види шта показује преводилац. Зато су прешли на тактилни знаковни језик. Шта је то? Она каже: „Док преводилац преводи на знаковни, ја држим његове руке и тако разумем шта ми показује.“

 Марија Лусија је веома захвална за све што преводиоци раде за њу. Она каже: „Они су ми дар од Јехове. Без њих ништа не бих разумела на састанцима и на нашим већим скуповима.“

 Марија Лусија је веома активна у служби проповедања. Помоћу тактилног знаковног језика сведочи глувима, које често дирне то колико се она труди да дође до њих. Током пандемије коронавируса, написала је другим глувима много писама уз помоћ свог брата, Хосе Антонија, који је као и она глув и слеп. a

 Како она то ради? Марија Лусија је објаснила: „Док пишем писма, користим један редовод да не бих почела да пишем укриво. А мој брат има одлично памћење, тако да он предлаже о којим ћемо темама писати и које ћемо библијске стихове користити. Ја све то записујем и трудим се да се изражавам једноставно да би глуви могли да разумеју, јер многи од њих нису навикли да читају.“

 Иако је Марија Лусија потпуно слепа и даље је јако вредна. Каролина, једна од сестара која јој преводи на састанцима, за њу каже: „Она све кућне послове обавља сама и кућа јој је увек тип-топ сређена. Воли и да кува и често позива госте на оброк.“

 Џеферсон, који је старешина у њеној скупштини, каже: „Марија Лусија много воли Јехову, а и људе. Увек ради нешто за друге. Никад се не штеди“ (Филипљанима 2:4).