Пређи на садржај

Пређи на садржај

 ЖИВОТНА ПРИЧА

То што сам глув не спречава ме да другима преносим истину из Библије

То што сам глув не спречава ме да другима преносим истину из Библије

Крстио сам се 1941, када сам имао 12 година. Међутим, све до 1946. нисам у потпуности разумео библијску истину. Како је то било могуће? Испричаћу вам.

ОТПРИЛИКЕ 1910, моји родитељи су из Тбилисија у Грузији имигрирали у Канаду. Живели су у једној малој сеоској кући у близини Пелија у Саскачевану на западу Канаде. Рођен сам 1928. као најмлађе од шесторо деце. Отац је умро шест месеци пре мог рођења, а мајка ми је умрла док сам још био беба. Убрзо је преминула и моја најстарија сестра, Луси, када је имала 17 година. Након тога, мој ујак Ник је преузео на себе бригу о мени и мојој браћи и сестрама.

Једног дана, док сам још био врло мали, играјући се напољу, почео сам да вучем за реп једног пастува на нашој фарми. Када су то видели чланови моје породице, викали су из свег гласа да се удаљим како ме коњ не би повредио. Али ја нисам реаговао. Пошто сам им био окренут леђима, нисам могао да их видим, али нисам их ни чуо. На сву срећу, прошао сам без повреде, али моја породица је тада схватила да не чујем.

Један породични пријатељ је предложио да ме упишу у школу за глуве. Тако ме је ујка Ник одвео у једну такву школу у Саскатуну. Она је била удаљена неколико сати вожње од места где смо живели. Пошто сам имао само пет година, био сам преплашен. Могао сам да дођем кући само током празника и летњег распуста. Па ипак, с временом сам научио знаковни језик и уживао сам играјући се с осталом децом.

УПОЗНАЈЕМ БИБЛИЈСКУ ИСТИНУ

Моја старија сестра, Марион, удала се 1939. за Била Денилчака. Њих двоје су преузели бригу о мени и мојој сестри, Франсес. Они су били први у нашој породици који су дошли у контакт с Јеховиним сведоцима. Током летњег распуста, поучавали су ме оном што су сазнали из Библије. Искрено, није ми нимало било лако да комуницирам с њима, јер нису знали знаковни језик. Али  очигледно су видели да сам имао жељу да учим о Богу. С друге стране, ја сам видео да то што они раде мора да има везе с оним што каже Библија. Зато сам кренуо с њима у службу проповедања. Убрзо сам желео да се крстим. Тако ме је 5. септембра 1941. Бил крстио у једном металном резервоару, који је напунио водом с једног извора. Вода је била ледена.

С групом глувих на конгресу у Кливланду у Охају, 1946.

Када сам 1946. отишао кући на летњи распуст, отпутовали смо на конгрес у Кливланду у Охају. Током првог дана конгреса, моје сестре су водиле белешке како би ми помогле да пратим програм. Међутим, другог дана сам сазнао да на том конгресу постоји група глувих којима један преводилац преводи програм. Коначно сам могао да уживам у програму! Било је предивно разумети истину из Библије.

ПРЕНОШЕЊЕ БИБЛИЈСКЕ ИСТИНЕ

Након што се завршио Други светски рат, патриотизам је био веома изражен. Али ја сам био одлучан да останем веран Јехови, поготово након тог конгреса 1946. На пример, у школи се поздрављала застава и певала државна химна на знаковном језику, али ја сам одлучио да престанем с тим. Такође више нисам учествовао у празничним прославама и црквеним службама. То се није свидело наставницима и другим запосленима у школи. Покушавали су да ме застраше и наведу да променим мишљење, говорећи ми разне лажи. То није прошло незапажено међу мојим школским друговима, тако да сам имао прилику да им сведочим. Неколико њих је с временом прихватило истину и све до данас верно служе Јехови. Били су то Лари Андрософ, Норман Дитрик и Емил Шнајдер.

Сваки пут кад бих отпутовао у неки град потрудио бих се да сведочим глувим особама. На пример, у једном клубу глувих у Монтреалу, сведочио сам Едију Тејгеру, вођи једне групе глувих која је била на лошем гласу. Он је верно служио у скупштини на знаковном језику у Лавалу у Квибеку, док није преминуо прошле године. Такође сам упознао и Хуана Арданеза, који је попут становника древног града Верије помно истраживао Библију како би се уверио у њену тачност (Дела 17:10, 11). Прихватио је истину и све до своје смрти верно служио као старешина у скупштини у Отави у Онтарију.

Сведочење на улици почетком 1950-их

Године 1950, преселио сам се у Ванкувер. Иако сам волео да проповедам глувима, никада нећу заборавити како сам једном на улици проповедао једној жени која није била глува. Била је то Крис Спајсер. Она се тада претплатила на један наш часопис и позвала ме да дођем код њих и упознам њеног супруга, Гарија. Тако сам их посетио и дуго  смо разговарали користећи папир и оловку. После тога се нисмо видели неколико година све док ме њих двоје нису спазили међу браћом на конгресу у Торонту. Можете замислити моје одушевљење! Тог дана се Гари крстио. Ово искуство ме изнова подсећа на то колико је важно да увек проповедамо, јер не знамо када ће то уродити плодом.

Након неког времена, вратио сам се у Саскатун. Тамо сам упознао једну жену која ме је замолила да проучавам с њене две ћерке близнакиње које су биле глуве, Џин и Џоун Ротенбергер. Оне су ишле у исту школу у коју сам и ја ишао. Убрзо су њих две почеле да у школи разговарају с другима о ономе што су училе из Библије. С временом су пет девојака из њиховог разреда постале Јеховини сведоци. Једна од њих је била Јунис Колин. Њу сам упознао током своје завршне школске године. Тада ми је дала један слаткиш и питала да ли можемо да будемо пријатељи. Она је касније постала веома важна особа у мом животу. Постала је моја супруга.

Са Јунис 1960. и 1989.

Када је Јунисина мајка сазнала да она проучава Библију, тражила је од директора школе да је одврати од тога. Иако је он то покушао и чак јој одузео публикације које је проучавала, Јунис је била одлучна да остане верна Јехови. Када је пожелела да се крсти, њени родитељи су јој рекли: „Ако постанеш Јеховин сведок, нећеш више моћи да живиш с нама!“ На крају је Јунис, када је имала 17 година, отишла од куће и једна тамошња породица Сведока ју је примила код себе. Наставила је да проучава и касније се крстила. Године 1960, нас двоје смо се венчали, али њени родитељи нису дошли на венчање. Међутим, како су године пролазиле, променили су мишљење о нама. Почели су више да нас поштују због наших веровања и начина на који смо одгајали децу.

 ЈЕХОВА БРИНЕ О МЕНИ

Наш син Николас и његова супруга Дебора у подружници у Лондону

Будући да смо супруга и ја глуви, био је прави изазов одгајати седморицу синова који чују. Али потрудили смо се да их научимо знаковни језик, тако да смо могли да комуницирамо с њима и да их поучавамо о Богу. Такође нам је много значила помоћ браће и сестара из наше скупштине. На пример, када је једном један од наших синова рекао ружну реч у Дворани Краљевства, један родитељ нам је то написао на парчету папира. Тако смо одмах могли да решимо тај проблем. Четворица наших синова, Џејмс, Џери, Николас и Стивен, верно служе Јехови заједно са својим породицама. Сва четворица служе као старешине. Поред тога, Николас и његова супруга, Дебора, помажу око превођења на знаковни језик у подружници у Великој Британији. Стивен и његова супруга, Шанан, служе у преводилачком тиму за знаковни језик у подружници у Сједињеним Државама.

Наши синови Џејмс, Џери и Стивен са својим супругама проповедају на знаковном језику

Нажалост, месец дана пре наше четрдесетогодишњице брака, Јунис је изгубила битку с раком. Све време док се борила с болешћу била је веома храбра, а снагу јој је уливала вера у ускрсење. Једва чекам дан када ћу је поново видети.

Феј и Џејмс, Џери и Евелин, Шанан и Стивен

Фебруара 2012, пао сам и сломио кук, тако да више нисам могао да живим сам. Зато сам се преселио код једног од синова и његове породице. Заједно служимо у скупштини на знаковном језику, где и даље служим као старешина. У ствари, ово је први пут да припадам скупштини на знаковном језику. Замислите само! Како сам успео да сачувам близак однос с Јеховом све ове године док сам служио у скупштини на енглеском језику? Јехова ми је помагао. Одржао је обећање да ће бринути о деци без родитеља (Пс. 10:14). Захвалан сам свима који су били спремни да пишу белешке за мене, да науче знаковни језик и да ми преводе најбоље што су могли.

Школа за пионире на америчком знаковном језику када сам имао 79 година

Да будем искрен, било је тренутака када ми је било толико тешко да сам пожелео да одустанем. На пример, било је то када не бих разумео нешто што је речено или када ми се чинило да нико не разуме глуве особе и не зна како да им помогне. Међутим, тада сам размишљао о речима апостола Петра: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи вечног живота“ (Јов. 6:66-68). Попут многе друге глуве браће и сестара који су као и ја дуго година у истини, научио сам да будем стрпљив. Научио сам да чекам на Јехову и његову организацију. То ми је заиста много значило. Сада уживам у обиљу духовне хране на свом језику, као и у друштву браће и сестара на састанцима и конгресима који се одржавају на америчком знаковном језику. Могу рећи да заиста имам срећан и испуњен живот док служим нашем дивном Богу, Јехови.