Животна прича

Наше међународно братство ми је пружало снагу

ИСПРИЧАО ТОМСОН КАНГАЛЕ

Дана 24. априла 1993, био сам позван да присуствујем програму посвећења новог комплекса подружнице у Лусаки, у Замбији, који обухвата 13 објеката. Пошто сам тешко ходао, сестра која нас је водила у обилазак објеката љубазно ме је питала: „Да ли желиш да понесем столицу за тебе, тако да се повремено можеш одморити?“ Ја сам црнац, а она белкиња, али то јој није било важно. Дубоко дирнут, захвалио сам јој, јер сам захваљујући њеној љубазности могао обићи све објекте те подружнице.

ТОКОМ година, оваква искуства су ми пуно значила, потврђујући моје уверење да унутар хришћанске заједнице Јеховиних сведока постоји љубав по којој ће се, како је Христ рекао, препознати његови прави следбеници (Јован 13:35; 1. Петрова 2:17). Дозволите ми да вам испричам како сам упознао ове хришћане давне 1931. године, када су они јавно објавили своју жељу да носе име темељено на Библији, Јеховини сведоци (Исаија 43:12).

Рана служба у Африци

Новембра 1931, имао сам 22 године и живео сам у Китвеу који се налази у области Копербелт у Северној Родезији (сада Замбија). Пријатељ с којим сам играо фудбал упознао ме је са Сведоцима. Био сам на неколико њихових састанака и писао сам  подружници у Кептауну, у Јужној Африци, тражећи помоћно средство за проучавање Библије, књигу Харфа Божја. a Књига је била на енглеском, тако да ми је било тешко да је разумем, пошто нисам добро знао тај језик.

У области Копербелт која се налази око 240 километара југозападно од језера Бангвеоло и близу које сам одрастао, у рудницима бакра радили су многи радници с других подручја. Тамо се редовно састајало неколико група Сведока да би проучавали Библију. После извесног времена, преселио сам се из Китвеа у суседни град Ндола, где сам почео да се дружим с групом Сведока. У то време, био сам капитен фудбалског тима званог Принц од Велса. Такође сам радио као слуга код белца који је био директор Корпорације афричких језера, компаније која је имала ланац продавница у централној Африци.

Имао сам ограничено школско образовање и стекао сам скромно знање енглеског језика, захваљујући људима из Европе код којих сам радио. Па ипак, желео сам да проширим своје световно образовање и конкурисао сам у школи у Плумтрију, у Јужној Родезији (сада Зимбабве). Међутим, у међувремену сам по други пут писао подружници у Кептауну. Обавестио сам их да сам добио књигу Харфа Божја и да желим пуновремено да служим Јехови.

Изненадио сам се када сам примио њихов одговор, у коме је стајало: „Ценимо вашу жељу да служите Јехови. Желимо да вас охрабримо да ту жељу учините предметом своје молитве и Јехова ће вам помоћи да стекнете боље разумевање истине и пронаћи ће вам место на ком можете да му служите.“ Након што сам неколико пута прочитао писмо, питао сам многе Сведоке шта треба да радим. Рекли су ми: „Ако заиста желиш да служиш Јехови, иди и одмах тако уради.“

Целе седмице сам се молио за ту ствар и на крају сам одлучио да напустим световно образовање и наставим свој библијски студиј са Сведоцима. Наредне године, јануара 1932, своје предање Јехови Богу симболизовао сам крштењем у води. После пресељења из Ндоле у суседни град Луаншија, упознао сам Џанет, која је такође Сведок, и венчали смо се у септембру 1934. Када смо се венчали, Џанет је већ имала сина и ћерку.

Постепено сам духовно напредовао и 1937. сам почео с пуновременом службом. Убрзо након тога сам био наименован да служим као путујући слуга, што је сада покрајински надгледник. Путујући надгледници посећују скупштине Јеховиних сведока да би их духовно ојачали.

 Проповедање у почетним годинама

Јануара 1938, упућен сам да посетим једног афричког поглавицу по имену Соконтве, који је тражио да га посете Јеховини сведоци. Три дана сам путовао бициклом да бих стигао до његове области. Истински је био захвалан када сам му рекао да сам дошао пошто је он писао нашој канцеларији у Кептауну.

Ишао сам од колибе до колибе међу његовим народом и позвао их под инсаку (заједничку сеницу). Када су се окупили, одржао сам говор пред мноштвом. Након тога су започети многи библијски студији. Тај сеоски поглавица и његов писар постали су први надгледници тамошњих скупштина. Данас постоји преко 50 скупштина у тој области, која је позната као област Самфја.

Од 1942. до 1947, служио сам у подручју око језера Бангвеоло. Са сваком скупштином сам проводио по десет дана. Пошто је тада било мало радника који су учествовали у духовној жетви, осећали смо се баш као што се наш Господ, Исус Христ, осећао када је рекао: „Да, жетва је велика, а радника је мало. Зато молите Господара жетве да пошаље раднике на своју жетву“ (Матеј 9:36-38). Тих првих година је било напорно путовати, тако да је Џанет обично остајала у Луаншији с децом, док сам ја посећивао скупштине. До тада смо Џанет и ја добили још два сина, али је један од њих умро када је имао десет месеци.

У то време је било мало аутомобила и због тога, наравно, и путева. Једног дана сам кренуо Џанетиним бициклом на пут од преко 200 километара. Понекад, када сам морао да пређем преко неке мале реке, ставио бих бицикл на раме, држао га једном руком док бих другом пливао. Да споменем и то да је број Сведока у Луаншији изузетно порастао, и да је Меморијалу Христове смрти 1946. присуствовало 1 850 особа.

Суочени с противљењем нашем делу

Једном приликом за време Другог светског рата, владин представник у области Кавамбва, позвао ме је и рекао: „Захтевам да престанеш с коришћењем књига Watch Tower Society-ја, зато што су сада под забраном. Али могу ти дати помагала која можеш употребити да би написао друге књиге за коришћење у вашем делу.“

„Ја сам задовољан с литературом коју имамо“, одговорио сам. „Не треба ми ништа више.“

„Не знаш ти те Американце“, рекао је (наша литература се тада штампала у Сједињеним Државама). „Завешће вас.“

„Не, ови с којима сарађујем неће“, одговорио сам.

Онда је питао: „Можеш ли да подстакнеш скупштине да дају новчане прилоге за помоћ у рату, као што друге религије раде?“

„То је посао владиних курира“, одговорио сам.

„Зашто не одеш кући и размислиш о томе?“, рекао је.

„У Изласку 20:13 и 2. Тимотеју 2:24 Библија нам заповеда да не убијамо и да се не упуштамо у борбе“, одговорио сам.

Иако ми је дозвољено да одем, касније ме владин обласни представник позвао у Форт Розбери, град који се сада зове Манса. „Позвао сам те овде да бих те обавестио да је влада забранила ваше књиге“, рекао је.

„Да. Чуо сам за то“, рекао сам.

„Онда треба да одеш у све скупштине и кажеш свим суобожаваоцима да овде донесу све књиге. Јасно?“

„То није мој посао“, одговорио сам. „То је обавеза владиних курира.“

Један случајан сусрет доноси резултате

После рата смо одмах наставили да проповедамо. Била је 1947. и управо сам завршио службу у једној скупштини у селу Мванза и распитивао се где могу да попијем шољу чаја. Упутили су ме у кућу г. Нкондеа, у којој је била чајџиница. Г. Нконде и његова жена су ме срдачно дочекали. Питао сам г. Нкондеа да ли би,  док ја пијем чај, желео да прочита поглавље „Пакао, место починка с надом“ у књизи „Нека Бог буде истинит“.

Након што сам попио чај, питао сам: „И, како сте разумели пакао?“ Задивљен оним што је прочитао, почео је да проучава Библију са Сведоцима и касније се крстио заједно са својом женом. Иако он није остао Сведок, његова жена и многа њихова деца јесу. Штавише, једна његова ћерка, Пилни, још увек служи у подружници Јеховиних сведока у Замбији. Њена мајка, иако је сада врло стара, још увек је верна Сведокиња.

Кратак боравак у источној Африци

Од наше подружнице у Северној Родезији, која је основана почетком 1948. у Лусаки, добио сам доделу у Тангањики (сада Танзанија). На нашем путовању пешице кроз планинско подручје, мојој жени и мени придружио се још један Сведок. Путовање је трајало три дана и било је веома заморно. Док сам носио завежљај с књигама, моја жена је носила нашу одећу, а овај други Сведок је носио наше простираче за спавање.

Када смо стигли у Мбеју, марта 1948, било је пуно посла јер смо морали да помогнемо браћи да изврше измене како би у већој мери удовољавали библијским мерилима. Као прво, у том подручју смо били познати као људи Куле стражаре. Иако су браћа прихватила име Јеховини сведоци, оно се није истицало у јавности. Осим тога, било је потребно да неки Сведоци напусте извесне обичаје у вези с поштовањем мртвих. Али је за многе вероватно најтежа промена била да законски региструју свој брак, чиме би он пред свима био частан (Јеврејима 13:4).

Касније сам имао предност да служим и у другим подручјима у источној Африци, укључујући и Уганду. Провео сам неких шест недеља у Ентебу и Кампали, где смо многима помогли да упознају библијску истину.

Позив у Њујорк

Након што сам неко време служио у Уганди, почетком 1956. стигао сам у Дар ес Салам, главни град Тангањике. Тамо ме је чекало писмо од светске централе Јеховиних сведока. У њему су се налазила упутства да почнем с припремом за одлазак у Њујорк да бих присуствовао међународном конгресу који се одржавао од 27. јула до 3. августа 1958. Сувишно је рећи да сам то са узбуђењем очекивао.

Када је дошло време, још један путујући надгледник, Лука Мванго, и ја имали смо лет из Ндоле до Солзберија (сада Хараре) у Јужној Родезији, а онда до Најробија у Кенији. Одатле смо летели до Лондона, где су нас срдачно дочекали. Када смо отишли на спавање те ноћи када смо стигли у Енглеску, били смо узбуђени и стално смо причали о томе како су белци тако гостољубиво дочекали нас Африканце. Били смо веома охрабрени овим искуством.

На крају смо стигли у Њујорк, где се одржавао конгрес. У току конгреса, изнео сам извештај о активности Јеховиних сведока у Северној Родезији. Тог дана је било близу 200 000 присутних који су се окупили на стадионима Поло Граундс и Јенки. Те ноћи нисам могао да спавам, јер  сам размишљао о дивној предности коју сам имао.

Конгрес се завршио врло брзо и ми смо се вратили кући. На путу до куће, опет смо доживели љубазно гостопримство наше браће и сестара у Енглеској. Јединство Јеховиног народа, без обзира на расу или националност, које смо доживели током тог путовања било је нешто незаборавно!

Даљња служба и искушења

Године 1967. наименован сам за обласног слугу — слугу који путује од покрајине до покрајине. До тада се број Сведока у Замбији повећао на преко 35 000. Касније, због погоршаног здравља, опет сам наименован за покрајинског надгледника у Копербелту. На крају, Џанетино здравље се погоршало и у децембру 1984. умрла је верна Јехови.

После њене смрти, био сам дубоко повређен када су ме чланови Џанетине породице, који нису верници, оптужили да сам користио враџбине и да је Џанет зато умрла. Али неки који су били упознати с Џанетином болешћу и разговарали с њеним лекарем објаснили су овим рођацима истину о тој ствари. Онда је дошло друго искушење. Неки рођаци су желели да се држим традиционалних обичаја званих укупјаника. У средини из које долазим, по овом обичају се захтева да после смрти једног од супружника онај други брачни партнер има полне односе с блиским рођаком преминулог. Наравно, ја сам то одбио.

На крају је притисак рођака престао. Био сам захвалан Јехови што ми је помогао да заузмем чврст став. Месец дана након сахране моје супруге, један брат ми је пришао и рекао: „Брате Кангале, заиста си нас охрабрио приликом смрти твоје жене, јер ниси подлегао ниједном безбожном обичају. Желимо пуно да ти захвалимо.“

Величанствена жетва

Сада већ има 65 година откако сам започео с пуновременом службом као Јеховин сведок. Током свих ових година, каква је само радост била гледати оснивање стотина скупштина и градњу многих Дворана Краљевства тамо где сам некада служио као путујући надгледник! Од неких 2 800 Сведока 1943, број објавитеља Краљевства у Замбији сада се повећао на преко 122 000. Штавише, прошле године је више од 514 000 особа присуствовало Меморијалу у овој земљи која има нешто мање од 11 милиона становника.

У међувремену, Јехова добро брине о мени. Када ми треба лекарска помоћ, хришћанска браћа ме воде у болницу. Скупштине ме још увек позивају да држим јавна предавања, што су прилике које ме изграђују. Скупштина којој припадам побринула се да хришћанске сестре на смену чисте моју кућу, а браћа ме сваке седмице радо прате на састанке. Знам да никада не бих доживео такву бригу пуну љубави да нисам служио Јехови. Захвалан сам му што ме и даље користи у пуновременој служби и што и даље могу да обављам многе одговорности које сам и досад имао.

Вид ми је ослабио, и када пешачим до Дворане Краљевства, успут морам да се одморим више пута. Данас ми торба с књигама изгледа тежа, па је олакшам тако што извадим неке књиге које ми неће требати на састанку. Моја служба на терену углавном се састоји од вођења библијских студија са онима који долазе у моју кућу. Ипак, какво је само задовољство осврнути се на минуле године и размишљати о величанственом порасту! Служим на пољу где се Јеховине речи забележене у Исаији 60:22 испуњавају на један изванредан начин. Тамо каже: „Од најмањега хиљада ће постати, од мањега силан народ. Ја, ја, Јехова, учинићу брзо то у своје време.“ Заиста, доживео сам да видим да се баш то догађа не само у Замбији већ и широм света. b

[Фусноте]

[Слике на 24. страни]

Томсон и замбијска подружница у позадини

[Слика на 26. страни]

Данашња подружница у Замбији