Принудно слетање!

ИСПРИЧАО СЕСАР МУЊОЗ

Након пријатног боравка код моје породице у Монтереју, у Мексику, враћао сам се у подружницу Јеховиних сведока у граду Мексику, где имам предност да служим. Била је недеља, 1. децембар 2002. Укрцао сам се на авион, лет 190, и кренули смо у 19.00.

 ПОСЛЕ нешто мање од сат и по мирног лета, авион је почео да се спушта. Изненада је нагло узлетео и испод нас се зачула нека ужасна бука од које смо се сви преплашили. Капетан посаде обавестио је путнике да се врата стајног трапа нису отворила. Заглавила су се! Неки путници су се толико уплашили да су почели да плачу. Други су се наглас молили. Питао сам се како ће се све то завршити.

Капетан нам је рекао да ће предузети нешто како би продрмао блокирана врата стајног трапа. Док смо летели изнад града Мексика, он је око сат времена маневрисао авионом нагло га подижући и спуштајући и померајући лево-десно. То је било горе од свих вожњи у луна-парковима које сам икад испробао. Наравно, није било нимало забавно! Капетан је затим обавестио путнике: „Жао нам је што морамо да вам кажемо да врата још увек не могу да се отворе. Једино што нам преостаје јесте принудно слетање без коришћења точкова.“ Узнемирено смо гледали једни у друге, помишљајући на најгоре.

Пре принудног слетања добили смо одређена упутства. Изули смо обућу, склонили све што би могло да нас озледи и заузели положај који нам је препоручен. Помислио сам да ће се авион сигурно срушити на писту! У том тренутку, помолио сам се Јехови и обузело ме је спокојство (Филипљанима 4:6, 7).

Често сам слушао о томе како се човек који је на самрти присећа неких догађаја из живота и размишља: Ех, да сам барем урадио ово или оно. Мени је било жао што нисам разговарао о Божјем Краљевству с девојком која је седела поред мене и решио сам да ћу, ако преживим, искористити сваку прилику да проповедам другима. Такође сам у тим тренуцима размишљао о томе да ли сам у служби Јехови учинио најбоље што сам могао.

Док се авион спуштао, видео сам ватрогасна кола и кола хитне помоћи, као и много људи. Затим смо осетили снажан потрес када је авион трупом ударио у писту. Док је клизио по асфалтној писти, метални делићи су услед трења летели на све стране. Ватрогасна кола која су стајала са обе стране писте одмах су почела да прскају авион водом како би се расхладио.

Напокон, после неколико врло критичних момената, авион се зауставио. Свима нам је лакнуло и почели смо да аплаудирамо, срећни што се пилот успешно снашао у тој опасној ситуацији. Затим нам је речено да одмах напустимо авион. Брзо смо отишли до излаза̂ и спустили се низ ваздушне тобогане на траву између писта.

Док сам стајао на сигурној удаљености од авиона, дрхтећи од шока, посматрао сам авион који се налазио на писти полегнут на страну. На сву срећу, само је неколико путника задобило лакше повреде. У оближњој амбуланти, осталима је пружена медицинска помоћ како би се опоравили од шока.

Требало је да будем код куће око девет сати увече, а стигао сам четири сата касније. Кад се све узме у обзир, био сам срећан што сам остао жив! Ово искуство ме је навело на размишљање. Схватио сам колико је живот неизвестан. Човек постаје понизнији када схвати да све може изгубити у делићу секунде. Када се нађе у некој опасности, без много изгледа да ће преживети, може бити прекасно да исправи грешке у животу и учини више добрих дела како би побољшао свој однос с Богом. Сада још више ценим то што имам предност да мудро користим свој живот и да сваки дан дам све од себе служећи Јехови Богу (Псалам 90:12).