У Индонезији је два дана уочи Спомен-свечаности један брат уручио позивницу човеку који је наплаћивао паркинг. Тај човек је био муслиман и питао је да ли може још некога повести са собом будући да је добио само једну позивницу. Брат му је рекао да може позвати кога год жели. Човек му је казао да има велику породицу и замолио за  још неколико позивница. Наш брат му је дао 20 позивница и објаснио да је то свечаност поводом обележавања Христове смрти и да су сви добродошли, било да су хришћани било да су муслимани. Човек му је рекао да би повео са собом још око 60 до 70 особа.

Убрзо након почетка говора на Спомен-свечаности који је пратило 248 присутних, стигао је тај човек са још отприлике 100 људи — мушкараца, жена и деце, укључујући и неколико старијих особа, као и једну жену која је била у поодмаклој трудноћи. Изнајмили су неколико аутомобила да би дошли до хотела у ком се одржавала Спомен-свечаност. Када су видели толико много људи, радници хотелског обезбеђења им у први мах нису дали да уђу. Питали су се зашто би толико муслимана желело да присуствује неком хришћанском скупу. Након што су ови људи показали своје позивнице за Спомен-свечаност, обезбеђење их је одвело до сале. Пошто је сала већ била препуна, могло је да уђе само око 60 особа из ове групе.

Неколико дана касније, наш брат је посетио човека с паркинга и питао га да ли су он и група која је била с њим уживали у програму. Он је искрено рекао да им је свима било помало непријатно у почетку, али да је на њих оставило утисак то што су сви били фини према њима и што су након програма прилазили да их поздраве и рукују се с њима. Брат га је позвао да дође на посебно предавање које је требало да се одржи следеће недеље. Овога пута је дошао са око 40 чланова породице и комшија. Пошто су стигли готово пред сам крај састанка, старешине су одлучиле да се предавање поново  одржи. Председавајући је у кратким цртама објаснио како изгледа програм састанка, укључујући и песму и молитву, а затим је поново најавио говор. Да би помогао овим људима који су одгајани у муслиманском духу, предавач је користио изразе који су њима познати, као што је „Света књига“ уместо „Библије“ и „пророк Иса“ уместо „Исуса“.

Касније је један старешина посетио овог човека с паркинга и почео да с њим проучава Библију користећи брошуру Слушајмо шта нам Бог говори. Придружило им се још 12 особа, укључујући и жене и неколико деце.

Аутобуси који полазе из Улан Батора у Монголији иду до свих крајева ове земље. Нека путовања трају и по 48 сати. Путници обично или гледају кроз прозор или спавају. Није им обезбеђен никакав материјал за читање иако Монголци воле да читају. Знајући за то, нека браћа из скупштине Сонгинохаирхан ступила су у контакт с возачима аутобуса и рекла им: „Хтели бисмо да вам поклонимо једну добру књигу. Иначе, у авионима је путницима увек обезбеђено нешто за читање. Ако сматрате да би ваши путници волели да читају током вожње, могли бисмо да оставимо литературу у преграде испред њихових седишта.“ Осам возача је прихватило понуду. Тако су браћа оставила у аутобусима 299 часописа и 144 брошуре. Такође су се договорили са возачима да ће доносити нове бројеве часописа чим буду изашли.

У једној азијској земљи двојица старешина су намеравали да посете једну сестру која је била неактивна осам година. Пошто је никада раније нису видела, браћа су је позвала телефоном и договорила се с њом да дођу у њену радњу која се налази у једном великом тржном центру. Након што су прошли кроз прави лавиринт пролаза, коначно су дошли до радње која је одговарала адреси коју су добили. Кад су ушли, поздравила их је жена која је држала малу Библију на свом столу. Након што су од ње чули како се презива, одакле је и колика су јој деца, браћа су закључила да је она особа коју траже. „Ми смо твоја браћа, Јеховини сведоци“, рекли су јој.

„Ја јесам хришћанка“, одговорила је она збуњено. Њена реакција им је била помало чудна. Па ипак, дали су јој неку библијску литературу коју је она са захвалношћу прихватила. Међутим, кад су изашли, схватили су да су били у погрешној радњи. Мислили су да су ушли у радњу број 2202, али то је била радња број 2200. Један од њих двојице је испричао: „Осетио сам како ми жмарци иду низ кичму, као да су нас анђели водили до те радње. Та жена и наша неактивна сестра имају исто презиме, долазе из истог града и имају децу приближних година. Да та жена има другачије презиме или да је из другог града, одмах бисмо схватили да причамо с погрешном особом.“ Две радње даље, браћа су коначно  пронашла неактивну сестру која их је чекала.

Њихова грешка је ипак донела добре резултате. Жена коју су грешком посетили почела је да проучава Библију и да долази на наше састанке. Неактивна сестра је почела да долази на све састанке и да редовно иде у службу проповедања. Она каже: „Јехова ме није заборавио иако сам била тако дуго неактивна и то ме је заиста дубоко дирнуло.“

Да би служили тамо где је потребно више објавитеља, Грег и Алма су се преселили на острво Катандуанес које припада Филипинима. Пошто су неки делови острва брдовити, њих двоје понекад морају пешачити и по 19 километара да би стигли до одређених подручја. Осим тога, да би стигли до неких оближњих острва, морају веслати и по два сата. Међутим, током кишне сезоне, веома је незгодно кретати на таква путовања. Пошто нису желели да их лоше време спречи да проповедају, одлучили су да искористе промоцију коју је нудио мобилни оператер чије услуге користе тако да су могли слати неограничен број порука по минималној цени.

Грег каже да је започињао поруке тиме што се представио а затим написао: „Желео бих да поделим с вама једну мисао из Библије.“ Приметио је да је постизао добре резултате када је користио стих из Јована 17:3. Након што би цитирао стих, поставио би два питања: Ко је прави Бог? Ко је Исус Христ? Затим би позвао особу да одговори на поруку. Уколико би особа одговорила, Грег би јој послао још неки стих, као што је Псалам 83:18. Уколико би особа наставила да одговара на његове поруке, Грег би је питао да ли би желела да је позове телефоном како би наставили разговор. Грег и  Алма кажу да су многи одговорили на њихове поруке.

Једна жена с којом су тако ступили у контакт имала је неколико питања у вези с Библијом, тако да су с њом разменили доста порука. Њихово дописивање је на крају водило до библијског студија. Ова жена је све што је сазнала преносила свом нећаку и колегиници с посла. На крају су се сви троје крстили.