Рафаел Паред, који служи у Бетелу са својом супругом Франсијом, постао је објавитељ 1957, када је имао 18 година. Сећа се како су га полицајци  у цивилу пратили док је био у служби проповедања, тражећи прилику да ухапсе и њега и оне који су били с њим. Он каже: „Понекад смо од њих бежали споредним улицама и сокацима, прескачући ограде.“ Андреа Алманзар прича како су она и други успевали да избегну хапшење: „Морали смо да будемо веома опрезни. Сведочили бисмо на једним вратима, а онда бисмо прескочили десет кућа пре него што бисмо покуцали на друга врата.“

Трухиљо је 1959. био скоро 30 година на власти. Међутим, политичка клима се мењала. Противници његовог режима који су били изгнани из Доминиканске Републике још једном су покушали да га свргну с власти 14. јуна 1959. године. Премда њихов покушај није успео и премда су завереници били или убијени или ухапшени, све већи број људи је сматрао да његова власт није непобедива, тако да је отпор тој власти постајао све јачи.

Двадесет петог јануара 1960, Католичка црква је после дугогодишње сарадње са Трухиљом објавила званично писмо у коме је изразила незадовољство због кршења људских права. Историчар Бернардо Вега је написао: „Напад који је извршен у јуну 1959. и репресија која је након тога уследила над учесницима и касније над тајним покретом отпора, приморала је цркву да се по први пут супротстави Трухиљу.“

У мају 1960. влада је укинула забрану дела Јеховиних сведока. Олакшање је након дугогодишњег прогонства дошло из сасвим неочекиваног извора, то јест од самог Трухиља након његовог раскида са Католичком црквом.