Питања читалаца

Да ли су се хришћани у првом веку бавили политиком?

▪ Пре него што је узашао на небо, Исус је својим ученицима дао јасна упутства о томе како да обављају своју службу, али при том уопште није помињао политику (Матеј 28:18-20). Зато су његови ученици наставили да живе у складу с начелом које им је дао раније: „Дајте цару царево, а Богу Божје“ (Марко 12:17).

Како је то начело помогло Исусовим следбеницима да живе у свету али не буду део њега? Где су поставили границу између онога што припада држави, то јест цару, и онога што припада Богу?

Апостол Павле је на бављење политиком гледао као на прелажење те границе. „Павле је био спреман да се позове на своје римско грађанство како би остварио право на судски процес, али није желео да утиче на актуелна политичка збивања“, пише у књизи Beyond Good Intentions — A Biblical View of Politics.

Какве је смернице Павле дао сухришћанима? У тој књизи такође пише: „У посланицама које је упутио верницима у значајним градовима као што су Коринт, Ефес и чак Рим не налази се ни најмањи наговештај да се он занимао за политичке сукобе.“ Даље се наводи да је Павле „захтевао подложност властима, али ни у једној од својих бројних посланица никада није локалној цркви дао разлог да пружа активну подршку јавним институцијама“ (Римљанима 12:18; 13:1, 5-7).

Хришћани који су живели деценијама након Павлове смрти исто тако су јасно разграничили своје обавезе према Богу од обавеза према држави. Поштовали су власт, али нису се упуштали у политичке активности. У поменутој књизи се за те вернике каже следеће: „Иако су сматрали да су обавезни да искажу поштовање властима, рани хришћани нису одобравали бављење политиком.“

Међутим, отприлике 300 година након Христове смрти, ствари су се промениле. Теолог Чарлс Виља-Висенсио каже: „Изгледа да су у време Константинове власти, када је дошло до промене политичких структура, многи хришћани почели да служе војску и прихватају државну службу и политичке функције“ (Between Christ and Caesar). Какав је био исход? На крају четвртог века, та мешавина религије и политике постала је државна религија Римског царства.

Данас многе религије које тврде да следе Христа подстичу своје чланове да се баве политиком. Међутим, оне не следе Христов пример нити пример хришћана из првог века.