Животна прича

Јехова привлачи понизне истини

ИСПРИЧАЛА АСАНО КОШИНО

Године 1949, само неколико година по завршетку Другог светског рата, један висок, љубазан странац посетио је породицу у Кобеу код које сам радила. Он је био први мисионар Јеховиних сведока у Јапану. Његова посета је допринела томе да будем привучена библијској истини. Међутим, дозволите ми да вам прво испричам нешто о себи.

РОДИЛА сам се 1926. године у једном сеоцету на северу префектуре Окајама. Била сам пето од осморо деце. Отац је био веома религиозан и обожавао је бога у локалном шинтоистичком светилишту. Тако смо ми деца током читаве године уживали у слављима и породичним окупљањима ради религиозних празника.

Док сам одрастала, јављала су ми се многа питања о животу, али највише сам била забринута због смрти. Традиција је налагала да људи умру код куће и да деца буду уз самртничку постељу чланова породице. Било ми је јако жао када ми је умрла бака и када ми је умро брат који још није напунио ни годину дана. Ужасно сам се осећала када сам размишљала о смрти својих родитеља. ’Да ли је то све? Да ли живот има мало више смисла?‘ Жарко сам желела да то сазнам.

Године 1937, када сам ишла у шести разред основне школе, почео је рат између Кине и Јапана. Мушкарци су били регрутовани и одлазили су да се боре у Кини. Деца су гледала како им очеви и браћа одлазе поздрављајући цара узвиком „банзаји!“, што значи „живео“. Народ је био уверен да ће Јапан, земља којом  управља бог, и његов цар, живи бог, победити.

Људи су убрзо почели да добијају вести с фронта о погибији својих најмилијих. Уцвељене породице никако се нису могле утешити. У њиховим срцима је расла мржња и радовали су се када би се непријатељу нанели велики губици. Међутим, ја сам у исто време размишљала: ’Људи на непријатељској страни сигурно исто као и ми пате због губитка својих вољених.‘ До времена када сам завршила основну школу, рат се проширио дубоко у кинеску територију.

Сусрет са странкињом

Моја породица се бавила пољопривредом и били смо сиромашни, али отац ми је дозволио да се школујем све дотле док за то не буде био потребан новац. Тако сам се 1941. године уписала у девојачку школу у Окајами, око 100 километара од куће. Та школа је била осмишљена да подучи девојке да буду добре жене и мајке, и ученице је распоређивала да живе у богатим породицама у граду, где су радиле као кућне помоћнице. Ученице су пре подне училе тако што су радиле у тим породицама, а по подне су ишле у школу.

Након церемоније пријема у школу, учитељица ме је, одевена у кимоно, одвела до једне велике куће. Али, госпођа која је живела у тој кући из неког разлога није желела да ме прими. Учитељица се запитала: „Да ли да онда одемо код госпође Кода?“ Одвела ме је до једне куће у западњачком стилу и позвонила на врата. Након неколико тренутака, врата је отворила једна висока, проседа госпођа. Била сам запрепашћена! Она није била Јапанка, а ја никада нисам видела особу са Запада. Учитељица ме је представила госпођи Мод Кода и брзо отишла. Вукла сам торбе и нервозно ушла у кућу. Касније сам сазнала да је госпођа Мод Кода била Американка удата за Јапанца који је студирао у Сједињеним Државама. Она је радила као наставник енглеског у трговачким школама.

Већ следећег јутра је почео живот пун обавеза. Муж госпође Кода је боловао од епилепсије и ја сам помагала у бризи око њега. Мало сам се забринула зато што уопште нисам знала енглески. Било ми је лакше када је госпођа Кода почела да са мном разговара на јапанском. Сваки дан сам их слушала како разговарају на енглеском и моје уши су се полако навикле на тај језик. Допадала ми се пријатна атмосфера која је владала у кући.

Импресионирало ме је то што је Мод била врло одана свом болесном мужу. Он је волео да чита Библију. Касније сам сазнала да су њих двоје у једној књижари у којој су се продавале половне књиге набавили књигу Божански план векова на јапанском и да су неколико година били претплаћени на енглеско издање часописа Кула стражара.

Једног дана сам на поклон добила Библију. Била сам срећна зато што сам први пут у свом животу имала своју Библију. Читала сам је на путу до школе и назад, али сам мало тога разумела. Одрасла сам као шинтоиста и због тога ми је Исус Христ деловао доста страно. Нисам увиђала да ће ово довести то тога  да касније прихватим библијску истину, која ће одговорити на моја питања о животу и смрти.

Три тужна догађаја

Две године током којих сам радила као кућна помоћница брзо су прошле и морала сам да се опростим од породице код које сам била. По завршетку школе придружила сам се девојачкој добровољачкој бригади и шила сам морнарске униформе. Амерички бомбардери Б-29 су почели да нападају, а 6. августа 1945. бачена је атомска бомба на Хирошиму. Неколико дана касније сам добила телеграм којим ми је јављено да је мајка озбиљно болесна. Ухватила сам први воз и отишла кући. На железничкој станици ме је дочекао један рођак и рекао да је мајка умрла. Умрла је 11. августа. Догодило се оно чега сам се годинама плашила! Никада више неће разговарати са мном нити ће ми се икада више осмехнути.

Јапан је капитулирао 15. августа. Тако сам у року од само десет дана морала да се суочим с три тужна догађаја: прво с тиме што је бачена атомска бомба, затим мајчином смрћу и на крају историјским поразом Јапана. Једина утеха је било то што сам знала да људи више неће гинути у рату. С празнином у срцу, напустила сам фабрику у којој сам правила униформе и вратила се кући на село.

Привучена истини

Једног дана сам неочекивано добила писмо од Мод Кода из Окајаме. Замолила ме је да дођем и помогнем јој око кућних послова, пошто је требало да отвори енглеску школу. Питала сам се шта да радим, али прихватила сам њен позив. Неколико година касније, преселила сам се с породицом Кода у Кобе.

Почетком лета 1949, породицу Кода је посетио један љубазни господин. Он се звао Доналд Хејзлет и у Кобе је дошао из Токија да би потражио смештај за мисионаре. Он је био први мисионар Јеховиних сведока који је дошао у Јапан. Пронађена је једна кућа, и у новембру 1949. у Кобе је стигло неколико мисионара. Једног дана је петоро њих посетило породицу Кода. Двоје од њих, Лојд Бари и Перси Излуб, одржали су на енглеском десетоминутне говоре окупљенима у кући. Мисионари су називали Мод хришћанском сестром и она је била видно охрабрена тим дружењем. Тада сам пожелела да научим енглески.

Ти ревни мисионари су ми помогли да постепено схватим основне библијске истине. Пронашла сам одговоре на питања која сам имала још од детињства. Да, Библија пружа наду у вечни живот на рајској земљи и обећава да ће ускрснути „сви који су у спомен-гробовима“ (Јован 5:28, 29; Откривење 21:1, 4). Била сам захвална Јехови што је обезбедио такву наду посредством откупне жртве његовог Сина, Исуса Христа.

Радосне теократске активности

Први конгрес у Јапану одржан је у мисионарском дому у Кобеу од 30. децембра 1949. до 1. јануара 1950. На тај конгрес сам отишла с Мод. Та велика кућа је некада припадала једном нацисти и имала је предиван поглед на море и острво Авоџи. Пошто нисам много знала о Библији, мало тога сам разумела. Па ипак, мисионари који су се слободно дружили с Јапанцима на мене су оставили снажан утисак. На јавном предавању које је одржано на овом конгресу присуствовала је 101 особа.

Убрзо после тога, одлучила сам да учествујем у служби проповедања. Требало је да прикупим храброст да бих ишла од куће до куће јер сам по природи стидљива. Брат Лојд Бари је једног јутра дошао код нас да би ишао са мном у службу. Почео је од првих комшија сестре Кода. Готово сам се крила иза њега док сам слушала његов наступ. Други пут сам у служби радила с две мисионарке. Једна старија Јапанка нас је позвала унутра, саслушала и послужила чашом млека. Прихватила је кућни библијски студиј и на  крају се крстила. Било је врло охрабрујуће гледати је како напредује.

У априлу 1951, брат Натан Нор из централе у Бруклину, први пут је дошао у Јапан. Око 700 људи је слушало јавно предавање које је одржао у дворани Кјоритсу у Канди (Токио). Сви који су присуствовали овом посебном састанку били су радосни када је објављено да ће часопис Кула стражара излазити на јапанском. Брат Нор је идућег месеца посетио Кобе и на једном посебном састанку који је тада одржан, крстила сам се у знак свог предања Јехови.

Око годину дана касније, била сам охрабрена да ступим у пуновремену службу, то јест да постанем пионир. У Јапану је у то време било свега неколико пионира и питала сам се како ћу се издржавати. Такође сам размишљала и о удаји. Међутим, схватила сам да служење Јехови треба да дође на прво место, тако да сам 1952. године постала пионир. На срећу, код сестре Кода сам радила скраћено радно време и уз то сам могла да пионирим.

Отприлике у то време, мој брат за кога сам мислила да је погинуо у рату, вратио се с породицом с Тајвана. Моја породица се никада није занимала за хришћанство, али сам ја с пионирском ревношћу почела да шаљем брату наше часописе и брошуре. Он се касније због посла преселио с породицом у Кобе. „Јеси ли читала часописе?“, упитала сам снаху. Она је на моје изненађење одговорила: „Веома су интересантни.“ Почела је да проучава Библију с једном мисионарком и придружила јој се моја млађа сестра која је живела с њима. С временом су се обе крстиле.

Импресионирана међународним братством

Убрзо после тога, скоро сам се онесвестила када сам добила позив да похађам 22. разред Библијске школе Гилеад Watchtower-а. Брат Цутому Фукасе и ја смо били први Јапанци који су позвани у ову школу. Године 1953, пре него што је настава почела, присуствовали смо конгресу Друштво новог света који је одржан на стадиону Јенки у Њујорку. Била сам веома импресионирана међународним братством Јеховиног народа.

Петог дана тог конгреса, требало је да јапански делегати, углавном мисионари, носе кимоно. Пошто кимоно који сам послала пре него што сам пошла на пут није стигао на време, позајмила сам кимоно од сестре Нор. Током програма је почела да пада киша и уплашила сам се да ће се кимоно поквасити. Управо тада ме је неко ко је седео иза мене нежно огрнуо кабаницом. „Да ли знаш ко је то?“, упитала ме једна сестра која је стајала до мене. Касније сам сазнала да је то био брат Фредерик Франц, члан Водећег тела. Заиста сам осетила срдачност која влада у Јеховиној организацији.

За 22. разред Гилеада се заиста може рећи да је био међународни, јер га је сачињавало 120 студената из 37 земаља. Премда је било неких језичких баријера, потпуно смо уживали у међународном братству. Дипломирала сам једног снежног дана у фебруару 1954. и моја додела је била да се вратим у Јапан. Партнерка ми је била Ингер Брант, сестра из Шведске, и служиле смо у Нагоји. Тамо смо се придружиле  групи мисионара који су због рата били евакуисани из Кореје. Тих неколико година које сам провела у мисионарској служби биле су ми врло драгоцене.

Радосна заједничка служба

У септембру 1957, била сам позвана да служим у Бетелу у Токију. Једна дрвена кућа на спрат служила је као јапанска подружница. Та подружница се састојала од свега четири члана, укључујући и брата Барија који је био надгледник подружнице. Остатак породице су сачињавали мисионари. Било ми је додељено да радим као преводилац и коректор, а и чистила сам, прала веш, кувала и обављала још неке послове.

Дело у Јапану је напредовало, тако да је све више браће било позивано у Бетел. Један од њих је постао надгледник у мојој скупштини. Године 1966, тај брат, Џунџи Кошино, и ја смо се венчали. Џунџи је након нашег венчања био наименован за покрајинског надгледника. Били смо радосни што смо упознали тако много браће и сестара док смо посећивали разне скупштине. С обзиром да ми је било додељено да преводим, то сам радила тамо где бисмо остајали током викенда. Док смо путовали, поред кофера и торби морали смо да носимо и тешке речнике.

У покрајинском делу смо били више од четири године и видели смо како је организација и даље расла. Подружница је премештена у Нумазу, а после неколико година у Ебину, где се и сада налази. Џунџи и ја већ дуго служимо у Бетелу и сада сарађујемо с породицом од око 600 чланова. Наши пријатељи из Бетела су у мају 2002. с пуно љубави прославили 50 година моје пуновремене службе.

Благословљени приликом да видимо пораст

Када сам почела да служим Јехови давне 1950, у Јапану је била само шачица објавитеља. Сада има више од 210 000 објавитеља Краљевства. Заиста, Јехова је привукао на хиљаде особа, баш као што је привукао и мене.

Четворо браће и сестара који су били мисионари и који су нас 1949. године посетили у кући сестре Кода, као и сама сестра Мод Кода, остали су верни до смрти. Умро је и мој брат, који је био слуга помоћник, као и моја снаха која је око 15 година служила као пионир. Каква ће бити будућност мојих родитеља, чије сам се смрти плашила у детињству? Библијско обећање о ускрсењу ми пружа наду и утеху (Дела апостолска 24:15).

Кад размишљам о прошлости, мислим да је сусрет с Мод 1941. године био прекретница у мом животу. Да је тада нисам срела и да се нисам одазвала на њен позив после рата да поново радим код ње, вероватно бих остала на нашем имању у удаљеном селу и не бих имала никакав контакт с мисионарима тих давних година. Колико сам захвална Јехови што ме је привукао истини преко Мод и тих првих мисионара!

[Слика на 25. страни]

Са сестром Мод Кода и њеним супругом. Ја сам напред, лево

[Слика на 27. страни]

С мисионарима из Јапана на стадиону Јенки 1953. године. Ја сам скроз лево

[Слике на 28. страни]

У Бетелу с мојим супругом, Џунџијем