Кану — „савршено превозно средство“ у Канади

ФРАНЦУСКИ истраживач Самуел де Шамплен препловио је Атлантски океан и једрио узводно реком Сен Лоренс на подручју данашње Канаде. Међутим, код данашњег Монтреала наишао је на озбиљну препреку — Лашинске брзаке. Према ономе што је написао у свом дневнику 1603. године, сви покушаји да савладају брзаке били су узалудни. Густа шума им је онемогућавала да продуже пешке. Како су онда Шамплен и његови људи наставили свој пут?

По угледу на урођенике, наставили су пловидбу у кануима. Шамплен је забележио: „У кануу се може лако и брзо пловити широм земље, како малим тако и великим рекама.“

„Савршено превозно средство“

Језера и реке Канаде су били попут главних путева, а кануи су сматрани савршеним превозним средством. Они су староседеоцима Америке омогућавали да извиђају, лове и превозе ствари. Наравно, постојали су разни облици и начини израде кануа, у зависности од њихове намене и материјала од ког су се правили. Примера ради, становници на западној обали Канаде правили су кануе тако што би издубили стабло џиновске тује. Након тога би у издубљено стабло сипали воду и ставили вруће камење. То би га омекшало и касније  су га могли обликовати. Носивост неких кануа је била и до две тоне. Били су брзи и сигурни на мору, где су се користили за лов на велике морске сисаре као што су китови.

Кану од брезине коре је можда најпознатија врста кануа у Северној Америци. Захваљујући супстанци која је позната и као бетулин, брезина кора не пропушта воду и дуго траје. Такође је изузетно савитљива и издржљива. „Кану од брезине коре може пловити брзацима где би се иначе оштетили кануи направљени од дрвета и платна“, каже Дејвид Гидмарк који и сам израђује кануе.

Осим брезине коре, за израду оваквог кануа се користило и брезино дрво, кедровина, корење оморике и смола. Пошто се сав тај материјал могао наћи у шуми, кануи су се прилично лако могли поправити. Осим тога, били су релативно лагани тако да их је било лако пренети неки део пута, на пример када би се наишло на опасне брзаке и друге препреке. Нису загађивали природну средину. Када би неки кану дотрајао, људи би га једноставно оставили у природи да иструли, баш као и свако друго дрво.

Начин на који су се кануи израђивали стварно је задивљујућ. Један човек у 19. веку који је посматрао како староседеоци праве кану рекао је да они „не користе ексере нити шрафове, већ све прошивају и везују. Спојеви, шавови и чворови су урађени тако правилно, чврсто и лепо да боље не би могло бити“.

Пре увођења железнице, кану је био најбрже и најпоузданије превозно средство у већем делу Канаде. Међутим, ни након тога кану није преко ноћи застарео, јер су људи често путовали и возом и кануом.

Кануи су били толико важни у животу староседелаца Северне Америке да су оставили трага и у култури и у веровањима тих народа. Примера ради, према неким легендама људи су преживели потоп у кануима, а не у арци како то каже Библија.

Пловидба кануом данас

У Канади је пловидба кануом још увек популарна, али углавном као вид рекреације. Нажалост, дрвеће потребно за израду једног доброг кануа од брезине коре постало је веома ретко. Међутим, лако се могу набавити други материјали као што су алуминијум, грубо платно, дрво и фиберглас.

Познати кануиста Бил Мејсон рекао је нешто веома занимљиво о пловидби кануом: „Путовање кануом воденим путевима који постоје од давнина одличан је начин да поново успоставимо везу са светом природе и Створитељем који је све то некада давно створио.“ Многи би се свим срцем сложили с његовим речима.

[Оквир/Слика на 11. страни]

КАЈАК

Ескими живе у делу Канаде у ком нема шума. Али то их није спречавало да праве чамце. Користили су кожу фока и јелена, као и кости и дрво које би таласи нанели на обале Арктика. Захваљујући животињској масти ти чамци нису пропуштали воду. Такав чамац се назива кајак.

Најочигледнија разлика између кајака и кануа је то што кајак има само мали отвор, због чега је донекле заштићен у случају лошег времена, а када се преврне у њега неће ући много воде. Данас се кајаци углавном праве од фибергласа и других синтетичких материјала.

[Извор слике на 10. страни]

Library of Congress