Квекери и њихов „свети експеримент“

У ЈУЛУ 1656, брод Swallow с Барбадоса (Западноиндијска острва), пристао је у Бостон, у Масачусетсу, што је део данашњих Сједињених Америчких Држава. Заменик гувернера колоније Масачусетс, Ричард Белингхам, наредио је да се путнице Мери Фишер и Ен Остин задрже на броду. Међу њиховим стварима је пронађено 100 књига за које се тврдило да садрже „искварена, јеретичка и богохулна учења“.

Књиге су спаљене на тргу. Затим су те две жене ухапшене, свучене и пажљиво прегледане како би се на њима нашли знаци врачања. Прозор њихове ћелије био је запечаћен и њих две су пет седмица држане у тами. Свако ко би се усудио да им се обрати ризиковао је да плати глобу од пет фунти. На крају су обе враћене на Барбадос.

Један тадашњи хроничар је питао градске власти: „Зашто вас је долазак две жене толико препао, као да вас је напала огромна војска?“ У ствари, те две „опасне“ жене биле су први мисионари квекера у Северној Америци. Ко су били квекери, и зашто су их сматрали за претњу?

Друштво пријатеља

Квекери, то јест Религиозно друштво пријатеља, настали су на тлу Енглеске у 17. веку. Њихов зачетник Џорџ Фокс (1624-1691), син једног ткача, рођен је у Лестерширу. Након што је наводно чуо натприродан глас, Фокс је закључио да може директно комуницирати с Богом и примити просветљење без људског посредовања. „Као датум настанка Друштва пријатеља обично се наводи 1652. година“, стоји у књизи A Religious History of the American People.

Како је дошло до тога да Друштво пријатеља постане познато као квекери? (У енглеском језику реч „квекер“ потиче од глагола који значи „дрхтати“.) Једно дело наводи да су се верници „тресли пре него што би добили откривење од Бога“. У другој енциклопедији се каже да су „дрхтали због тога што су осећали Божју неизмерну чистоту и величанственост које су у њима изазивале страхопоштовање“. Квекери су желели да пронађу религиозну истину и обнове рано хришћанство.

Тврдили су да вођство траже од светог духа, библијских пророка, Христових апостола и унутрашњег „светла“ то јест „гласа“ наводне духовне истине. Због тога се на састанцима  углавном ћутало док је свако понаособ тражио Божје вођство. Могао је да говори ко год би примио поруку од Бога. a

Квекери су се залагали за правду, бескомпромисно поштење, једноставан живот и уздржавање од насиља. Такође су сматрали да сви хришћани, укључујући и жене, треба да обављају верску службу. Пошто су одбацили традиционалне цркве, избегавали њихове формалне обреде и тврдили да их води унутрашњи глас, а не свештенство, квекери су код других распирили страх и подозрење. Изнад свега, највише је забрињавало њихово ревно проповедање, због чега су на себе навукли срџбу, нападе руље и противљење власти.

У Енглеској су квекери били прогоњени и хапшени, а у Новој Енглеској су били забрањени, па чак и убијани. На пример, у Бостону су између 1659. и 1661. обешени мисионари Мери Дајер, Вилијам Ледра, Вилијам Робинсон и Мармадук Стивенсон. Други су били бачени у окове, жигосани или бичевани. Некима су одсечене уши. Човек по имену Вилијам Бренд по голим леђима је добио 117 удараца конопцем који је био премазан катраном. Међутим, упркос таквој окрутности, квекера је било све више.

Вилијам Пен и „свети експеримент“

Године 1681, живот квекера у Северној Америци се драстично променио. У подухвату који је познат као „свети експеримент“ у државништву, Вилијам Пен (1644-1718), један млади Енглез који је прихватио учења Друштва пријатеља, основао је колонију која је почивала на идеалима квекера и била под њиховом управом. Пен је био пацифиста и син једног британског адмирала. Пошто је проповедао и писао о својим ставовима, и сам је био затворен.

Да би вратио дуг који је имао према његовом оцу, енглески краљ Чарлс је доделио Пену велики комад земље у Северној Америци. Краљевом повељом је том младом човеку дата готово неограничена власт у новој колонији која је у спомен на његовог оца названа Пенсилванија, што значи „Пенове шуме“. Тамо би људи свих вероисповести имали религиозну слободу.

У намери да себи обезбеди подршку неколико Европљана који су живели на подручју нове колоније и купи земљиште од староседелаца, Пен је у Америку, као свог заступника, најпре послао свог рођака Вилијама Маркама. Године 1682, пловећи реком Делавер, стигао је и Пен и први пут видео своју колонију. Са староседеоцима је склопио један поштен споразум у Шакамаксону (данас је то Кенсингтон, део Филаделфије). Затим је на нешто више од једног километра од Шакамаксона основао ново  насеље које је назвао Филаделфија, што значи „братска наклоност“. Оно се веома брзо ширило.

Пен се вратио у Енглеску и хвалио је нову колонију како би подстакао људе да се преселе тамо. Писао је о дивним пределима и шумама, величанственој реци, дивљим животињама и њиховим крзнима. Обећао је да ће власт у колонији унапређивати религиозну толеранцију и коегзистенцију у миру. Сви су били добродошли — трговци, сиромашни и ентузијасти који су желели да се оствари добра владавина.

Нада да ће се избавити од друштвених и политичких неправди у Европи, привукла је квекере из Енглеске и Северне Ирске. Менонити и друге сличне групе дошли су из подручја Рајне. Већину првих досељеника чинили су квекери. Сведочећи о срећном почетку колоније, Пен је 1683. записао: „Одржане су две законодавне скупштине... и без икаквих несугласица усвојено је најмање седамдесет закона.“ Међутим, оптимизам који је међу њима владао није дуго трајао.

Експеримент посустаје

Повељом колоније свима у њој се гарантовала слобода савести. Због тога је на пацифизам квекера почело да се гледа као на све већи проблем када се употреба силе разматрала као неопходно средство у очувању реда и закона. У почетку је Пен избегао то питање тако што је на одговорне положаје поставио оне који нису били квекери да би, како је рекао, били „строги према нашим ближњима када је то неопходно“. Још један испит за етику квекера био је могући рат с Француском 1689.

Пристигло мноштво досељеника, од којих многи нису били квекери, преотело је земљу од староседелаца повећавајући тако већ постојеће проблеме. Због тога се, како су квекери постајали мањина, у односе са староседеоцима постепено уносило све више напетости.

Политички ауторитет квекера је у потпуности поткопан 1756. када су гувернер колоније и његов савет објавили рат племенима Делавери и Шауни. Квекери су се због тога повукли из владе и на тај начин окончали своју владавину. Тако је после скоро 75 година Пенов „свети експеримент“ у државништву дошао свом крају.

С временом је, како су се материјални поседи квекера повећавали, почела да слаби и њихова верска ревност. Квекер Самјуел Фодергил је рекао: „Пошто су били наклоњени овом свету, [квекерски досељеници] нису могли да поуче своје потомство начелима која су и сами заборавили.“ Касније је међу квекерима дошло и до подела.

Можда су Пен и његови следбеници имали племените тежње и привремени успех. Међутим, они су или погрешно разумели или занемарили Исусово учење да он и његови ученици „нису део света“ (Јован 17:16). Према томе, без обзира на то колико је добронамеран, сваки подухват којим се настоји да се удружи религија с политиком овог света нема ни Божји благослов ни благослов његовог Сина (Јаков 4:4; 1. Јованова 5:19). Због тога не може успети (Псалам 127:1).

[Фуснота]

[Оквир на 12. страни]

„Моје Краљевство Није Део Овог Света“

Зашто је Исус изговорио ове речи, које су записане у Јовану 18:36? Биће нам јасније када разумемо шта је Божје Краљевство. Оно је било главна тема Исусовог поучавања и у ствари представља владавину путем које ће он управљати целим светом (Исаија 9:6, 7; Лука 4:43). Уместо да делује преко људских владавина, Краљевство ће их уклонити и биће једина владавина на свету (Данило 2:44; 7:13, 14). Исус је указао на то када је у узорној молитви рекао: „Нека дође краљевство твоје. Нека буде воља твоја, како на небу тако и на земљи“ (Матеј 6:9, 10). Послушни поданици тог Краљевства живеће у условима које искрени људи, као што је то био Вилијам Пен, никада не могу остварити. Они ће се радовати савршеном здрављу и вечном животу у мирном, рајском окружењу (Лука 23:43; Откривење 21:3, 4).

[Слика на 10. страни]

Састанак квекера у Филаделфији, XIX век

[Слика на 10. страни]

Мери Дајер, припадницу квекера, воде на погубљење у колонији залива Масачусетс

[Слика на 11. страни]

Квекери одлазе из Енглеске, XVII век

[Слика на 11. страни]

Вилијам Пен 1682. склапа споразум са староседеоцима Америке

[Извор слике на 10. страни]

Обе слике: © North Wind Picture Archives

[Извори слика на 11. страни]

Чамци: © North Wind Picture Archives; споразум: Brown Brothers