Пређи на садржај

Пређи на садржај

На крилима ветра

На крилима ветра

На крилима ветра

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

„НАБАВИТЕ МИ СМЕСТА ТАФТ И КОНОПАЦ, ПОКАЗАЋУ ВАМ НЕШТО ШТО ЋЕ ЗАПАЊИТИ СВЕТ!“ (ЖОЗЕФ МИШЕЛ МОНГОЛФЈЕ, 1782).

ВУМ! Пламен је сукнуо у живобојно платно у облику чауре и оно се полако диже у небо. Лебдење високо горе у прелепом балону од платна дугиних боја одузима дах и представља предах од ужурбаног темпа живота. „У исто време буди и осећање спокојства и одушевљења“, рекао је један дугогодишњи заљубљеник у балоне који се крећу на топао ваздух.

Летење балоном фасцинира човека још од првог успешног слетања Жозефа Мишела и Жак-Етјена Монголфјеа почетком 1780-их. (Видите оквир испод.) Међутим, тек је 1960-их — увођењем азбестног материјала заједно са сигурним и јефтиним системом сагоревања пропана, који загрева и регулише температуру ваздуха у балону — балонство постало спорт који је стао на своје ноге.

Поглед изблиза

Кад погледамо изблиза неки прелепи балон, можемо запазити да је направљен од комада разнобојног материјала који су заједно повезани и сужавају се од врха према дну. Када се надувају, неки балони могу бити широки и до 15 метара и високи преко 25 метара.

Код маштовитих летача долази до изражаја њихова индивидуалност и они смишљају изглед и величину својих балона, који могу бити у облику животиња, боца па чак и кловнова. Без обзира на дизајн, принципи летења овим нечујним летилицама остају исти.

И навигатор и путници су смештени у лагану, чврсто плетену гондолу, то јест корпу, која је ужадима причвршћена за балон и смештена тачно испод отвора балона. Неке корпе су направљене од алуминијума. Погледајте још једном изнад гондоле. Видећете да су горионик и регулатор причвршћени на једној металној платформи одмах испод отвора балона. Резервоари за гориво су унутар корпе.

Припрема за полетање

Авиону треба дугачка писта да би полетео. Међутим, балону на топао ваздух потребна је само једна мала пољана. Од највеће је важности да се пронађе место на ком нема одмах ваздушних сметњи. Да ли нестрпљиво ишчекујете да се провозате овом нечујном летилицом? Пре него што уђете у корпу, морају се извршити неке припреме.

Као прво, празан балон се рашири по земљи у правцу ветра, а корпа се положи по страни. Затим се једним великим вентилатором који се покреће мотором удувава ваздух у отвор балона. Потом се загрејани ваздух усмерава у балон и тако се корпа подиже у усправан положај. Онда се последњи пут проверава сва опрема и довод горива, као и вентили и контролне линије за испуштање ваздуха да би се засигурало да висе на корпи. Сада је балониста спреман да преузме путнике и да се вине у висине. Неки балонисти носе радио-опрему и одржавају редовну везу с посадом на земљи која их прати неким возилом да би покупила балон и путнике кад слете.

На крилима ветра

Већина балониста воли висине до 100 метара тако да могу мирно пловити над пределима и посматрати шта се дешава. На овој висини се чак може чути људски смех и вика. Призор са земље је чаробан јер балон подсећа на семе маслачка које плови на лаганом поветарцу. Неки летачи рутински једре на висини од 600 метара и више. Међутим, не препоручује се висина преко 3 000 метара без залиха кисеоника. (Видите оквир „Летење на великој висини“.)

Када се нађете у ваздуху, како се спуштате? Уз помоћ гравитације. Спуштање можете контролисати тако што повучете уже за вентил и испустите нешто топлог ваздуха. Међутим, хоризонтално путовање је нешто друго. Балониста је препуштен на милост и немилост временским приликама. „Сваки лет је другачији, будући да ветрови диктирају правац и брзину кретања“, објашњава један искусни балониста. Ваздушне струје на различитим висинама могу променити брзину и правац. Није нимало необично да се на висини од 100 метара ветар креће у једном правцу, а на висини од 200 метара у супротном правцу.

Пошто балон путује брзином ветра, осећате као да стојите у месту, а да се помера земља испод вас. „Балонисти плове заједно с ветром тако да кад су горе високо у ваздуху, могу да рашире мапу и она неће одлетети“, тврди часопис Smithsonian.

Развити осећај за летење

Савршено време за лет је када су ваздушна кретања минимална. То је обично одмах после изласка сунца или кратко после његовог заласка. Боље је ујутро, будући да је ваздух обично хладнији и балони се могу лакше подићи. Летење касно по подне је ризично, јер вас може ухватити мрак.

Осећај за летење балоном стиче се уз много вежбања. Кључна ствар је да пронађете ваздушне масе које ће вас понети у жељеном правцу и да их се држите. Искусни летачи савладавају такозвано корачање по степеницима. Они се пењу до одређене висине и ту одржавају балон. Онда након кратког испуста пламена, топао ваздух се пење ка врху балона и подиже ову нечујну летилицу.

Потребан је одговарајући ритам пуштања пламена и стална пажња, тако да пилот не изгуби контролу над балоном. Чак и мали пропуст концентрације може довести до неочекиваног спуштања. Опрезан пилот не губи из вида да је извор топлоте, гледано у глобалу,15 до 18 метара од врха балона, тако да је потребно 15 до 30 секунди пре него што летилица реагује на топлоту пламена.

Спуштање може бити узбудљиво, нарочито ако је то спуштање уз јаке ветрове и на ограниченом простору! У таквим околностима је, каже један стручњак за балоне, „боље извести једно брзо спуштање које ће вам продрмати кости, али ће бити тачно на место, него меко приземљење у кавез с лавовима у зоолошком врту“. Међутим, када су услови ветра идеални, лагано спуштање је најпожељније.

Балони на топао ваздух, који се користе у рекреационе сврхе, и даље ће се појављивати у свим веселим бојама од којих ће једни учествовати на такмичењима, разним скуповима и слављима, а други ће летети из чистог задовољства.

[Оквир⁄Слике на странама 14, 15]

ПОЧЕЦИ ЛЕТА БАЛОНОМ

Жан-Мишел и Жак-Етјен Монголфјер, синови богатог произвођача папира из Анонеа у Француској, прославили су се по томе што су саградили и лансирали први балон на топао ваздух. Почетком 1780-их прво су експериментисали с папирним балонима, за које су мислили да се подижу због дима запаљене сламе и вуне. Убрзо су увидели да је до тог подизања дошло услед топлог ваздуха.

Касније кад су почели да праве балоне од платна приметили су да када у ваздух пусте веће балоне они постижу и веће висине, а имају и већу носивост. Јуна 1783, с трга у Анонеу пустили су највећи балон који је до тада направљен. Летео је отприлике десет минута пре него што се спустио на земљу.

Кад су то постигли, схватили су да је дошло време да полети балон који ће носити људе. Међутим, септембра 1783, хиљаде гледалаца су се окупили у Версају да би видели пуштање балона у ком су били петао, патка и овца. Све троје су преживели тај осмоминутни лет без икаквих лоших последица. Кратко после тога, 21. новембра 1783, полетели су и први људи. Луј XVI је био умољен да ту част удели двојици племића. Кренули су са Шатоа де ла Миета и летели над Паризом око осам километара. Око 25 минута касније, извели су принудно слетање јер се балон запалио.

Негде у то време се и Академија наука у Паризу заинтересовала за ово откриће. Професор Жак Шарл, један од најпознатијих физичара тога времена, сарађивао је са два вешта механичара, Шарлом и М. Н. Робером и направио први балон испуњен водоником, који је испробао 27. августа 1783. Балон је пловио око 45 минута, прешао око 24 километра и постао познат као Шарлије. Ова врста балона се чак и данас користи у готово неизмењеном облику.

[Оквир на 17. страни]

ЛЕТ НА ВЕЛИКОЈ ВИСИНИ

Енглез по имену Хенри Коксвел постао је познат као пилот на највећим висинама. Септембра 1862, Џејмс Глајшер из Британског метеоролошког друштва позвао је Коксвела да га поведе са собом да би извршио научна истраживања на великој висини. Попели су се на висину од преко девет километара и то без опреме за кисеоник!

Кад су постигли висину од преко 8 000 метара имали су потешкоћа с дисањем због хладног, проређеног ваздуха, тако да је Коксвел припремио балон за слетање. Међутим, због сталних ротација балона, конопац за испуштање ваздуха се увртео и Коксвел је морао да се попне и одмрси га. Глајшер је већ био без свести и Коксвел је морао зубима да повуче уже, будући да су му се руке укочиле од зиме. Најзад су почели да се спуштају.

Обојица су се на крају довољно опоравили, те су успорили спуштање балона. На том подручју су се били попели на висину од скоро 10 000 метара, што је рекорд који није оборен више од једног века. Њихов лет у балону са отвореном корпом спада међу највеће аеронаутичке подвиге, будући да су то остварили без залиха кисеоника, с минимумом заштитне одеће и практично без икаквог сазнања о стратосфери.

[Слика на 15. страни]

Унутрашњост балона током надувавања

[Слика на 15. страни]

Загрејани ваздух се усмерава у балон и подиже га за летење

[Слика на 16. страни]

Необични облици балона