Пређи на садржај

Пређи на садржај

Наставни рад — задовољство и радост

Наставни рад — задовољство и радост

Наставни рад — задовољство и радост

„Шта ме подстиче да наставим? Иако поучавање може бити тешко и исцрпљујуће, оно што ме мотивише да наставим јесте одушевљење деце приликом учења и њихов напредак“ (Лимариз, учитељица у Њујорку).

УПРКОС свим изазовима, неуспесима и разочарањима, милиони наставника широм света остају у професији коју су изабрали. А шта мотивише хиљаде ученика да стекну стручну оспособљеност да би били наставници иако знају да можда неће имати довољно признања? Шта их подстиче да наставе?

Ина, учитељица у једној школи у Русији, објаснила је: „Стварно је лепо кад видите ваше ученике да су одрасли, кад их чујете да вам кажу да се исплатило оно што сте их научили. Тако је охрабрујуће кад кажу да имају лепе успомене на време које сте провели заједно.“

Ђулијано, наставник цитиран у претходним чланцима, рекао је: „Једно од највећих задовољстава јесте сазнање да сте успели да стимулишете интересовање ученика за неку тему. На пример, кад сам објаснио једну тачку из историје, неки ученици су рекли: ’Немојте прекидати. Причајте нам још!‘ Овакве спонтане изјаве могу обасјати неко суморно јутро у школи јер увиђате да сте у њима распламсали осећања која су им дотад била непозната. Фантастично је видети кад им се очи зацакле јер су разумели неку тему.“

Елена, која је наставница у Италији, рекла је: „Мислим да задовољство пре произлази из малих свакодневних ствари, малих ученичких успеха, него из важних достигнућа до којих ретко долази.“

Аустралијанка Кони која има нешто преко 30 година рекла је: „Право је задовољство кад неки ученик с којим сте имали учитељски однос издвоји време и напише писмо у ком изражава своју захвалност за ваш труд.“

Оскар из Мендосе у Аргентини дели иста осећања: „Кад на улици или неком другом месту сретнем ђаке и они покажу своју захвалност за оно чему их учим, осећам да мој труд није узалудан.“ Анхел из Мадрида у Шпанији је рекао: „Пошто један део живота посвећујем овом лепом али тешком занимању, за мене је несумњиво највеће задовољство кад видим младе које поучавам да постају часни мушкарци и жене, донекле захваљујући и мом труду.“

На почетку цитирана Лимариз је рекла: „Стварно мислим да су наставници људи посебног кова. Помало смо и луцкасти, будући да се прихватамо тако запањујуће велике одговорности. Али, уколико можете да нешто побољшате — било код десеторо деце или само једног детета — обавили сте свој посао и нема лепшег осећаја. Ви радосно радите.“

Да ли сте захвалили вашим наставницима?

Да ли сте као ученик или родитељ икада захвалили неком наставнику за уложено време, труд и показано занимање? Или да ли сте икада послали неку захвалницу или писмо? Артур из Најробија у Кенији изнео је једну вредну мисао: „И наставници су срећни кад их похвале. Власти, родитељи и ученици треба високо да поштују и њих и њихов рад.“

Списатељица и наставница, Луен Џонсон је написала: „На свако негативно писмо о неком наставнику примим стотину позитивних, што потврђује моје веровање да има много више добрих него лоших наставника.“ Занимљиво је што многи људи у ствари унајмљују детектива да би им „помогао у трагању за неким бившим наставником. Они желе да пронађу своје наставнике и да им захвале“.

Наставници постављају битан темељ у образовању неке особе. Чак и најбољи професори на најугледнијим универзитетима дужници су наставницима који су издвајали време и труд да пробуде и развију њихову жељу за образовањем, знањем и разумевањем. Артур из Најробија каже: „Све високе службенике у државним и приватним секторима некада је поучавао неки наставник.“

Колико само треба да смо захвални тим женама и мушкарцима који су пробудили нашу радозналост, који су подстакли наш ум и срце, који су нам показали како да угасимо жеђ за знањем и разумевањем!

Такође још више треба да будемо захвални Великом Учитељу, Јехови Богу, који је надахнуо речи записане у Пословицама 2:1-6: „Ако примиш, сине, речи моје, поучења моја ако чуваш, и научиш ухо своје да на мудрост пази, и к разуму срце своје пригнеш, да, ако призовеш мудрост и к разуму глас обратиш; ако их као сребро тражиш и као благо сакривено добро истражујеш осетићеш тада страх од Јехове, и познање наћи ћеш ти Бога. Јер Јехова мудрост даје, из његових уста знање и разум долазе.“

Запазите да се условна речца „ако“ појављује четири пута у овом тексту који подстиче на размишљање. Замислите, ако смо спремни да прихватимо овај изазов, онда можемо ’наћи познање Бога‘! То је свакако најважније образовање.

[Оквир на 13. страни]

Један срећан родитељ

Наредно писмо је добио један наставник из Њујорка:

„Волела бих да вам од свег срца и из дубине душе захвалим за оно што сте учинили за моју децу. Својом бригом, љубазношћу и способношћу помогли сте им да остваре јако добре резултате које, сигурна сам, никада не би постигли без вас. Ви сте допринели томе да будем веома поносна на своју децу, и то никада нећу заборавити. С поштовањем, С. Б.“

Да ли познајете неког наставника ког бисте могли да охрабрите?

[Слика на 12. страни]

’Фантастично је видети кад се очи ученика зацакле јер су разумели неку тему‘ (ЂУЛИЈАНО, ИТАЛИЈА).

[Слике на 13. страни]

’Право је задовољство кад неки ученик издвоји време да напише писмо захвалности‘ (КОНИ, АУСТРАЛИЈА).