Да ли жалост треба испољавати?

У СВОЈОЈ књизи On Children and Death, др Елизабет Киблер-Рос наводи: „Многе, многе одрасле особе пате због тога што никад нису превазишле боли из детињства. Зато деци треба дозволити да тугују и не називати их плачљивцима или слабићима, нити им говорити ону смешну изјаву како ’велика деца не плачу‘.“

Овакав приступ је супротан филозофији неких земаља по којој не смеш себи дозволити да покажеш било какве емоције.

Искуство једног директора погребног завода

Ову супротност објашњавају запажања Роберта Галагера, директора једног њујоршког погребног завода, који је дао интервју за Пробудите се! Био је упитан да ли примећује неку разлику у начину испољавања жалости између оних који су рођени Американци и имиграната из латинских земаља.

„Наравно да примећујем. Када сам давних 1950-их почео да се бавим овим послом, на нашем подручју је било пуно досељених породица из Италије. Били су то веома емотивни људи. Сада приликом погреба̂ долазимо у контакт с њиховом децом и унучади, и многе емоције су се изгубиле. Они своје емоције не испољавају тако пуно.“

Јевреји у библијска времена су испољавали своју тугу и емоције уопште. Запазите како Библија описује Јаковљеву реакцију када је био наведен да поверује да је његовог сина Јосифа растргла дивља звер: „Он раздре хаљине своје и веза кострет око себе, и тугова дуго за сином својим. Сви синови његови и све кћери његове дођоше му да га теше, али он не примаше утехе, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим! Он плакаше за сином својим“ (Постање 37:34, 35; курзив наш). Да, Јаков се није стидео да плаче за својим изгубљеним сином.

Другачија култура, другачија и реакција

Свакако, културе се разликују. Примера ради, у многим деловима Нигерије, премда породице настоје да имају много деце и смрт је уобичајена услед различитих  болести, „испољава се жалост кад умре дете, посебно ако је то прво дете и још више ако је мушко“, наводи један писац са 20 година искуства у Африци. „Разлика је у томе што је у Нигерији жалост краткотрајна и интензивна. Она не траје месецима нити годинама.“

У медитеранским и латиноамеричким земљама, људи одрастају у средини где се спонтане реакције сматрају нормалнима. Тамо се радост и жалост отворено испољавају. Поздрави нису ограничени само на руковање; они укључују и срдачан загрљај. Исто тако се и жалост обично отворено изражава кроз плач и нарицање.

Писац Кетрин Фар Донели каже да ожалошћени отац „тиме што јавно показује своју бол подноси не само психички ударац због губитка свог детета него и страх од тога да ће изгубити идентитет мушкарца“. Међутим, она закључује да „губитак детета превазилази границе правила о испољавању емоција. Искрена најдубља емоција која прочишћава душу сузама жалости слична је пробијању ране да би исцурио гној.“

Дакле када људе снађе жалост, у неким земљама је много уобичајеније да је изразе него што је то у другим. Али на жаљење и плакање не треба гледати као на знак слабости. Чак су и Исусу Христу ’потекле сузе‘ због тога што је његов пријатељ Лазар умро, иако је знао да ће га убрзо ускрснути (Јован 11:35).

[Слика на 14. страни]

Јаков се није стидео да плаче за својим изгубљеним сином