Пређи на садржај

Пређи на садржај

Вера ми је помогла да пребродим трагедије

Вера ми је помогла да пребродим трагедије

Вера ми је помогла да пребродим трагедије

Испричала Соледад Кастиљо

Више пута у животу ме је усамљеност могла сломити — али није. Када сам имала 34 године, изгубила сам вољеног супруга. Шест година касније, умро је мој отац. Осам месеци након његове смрти, сазнала сам да мој син јединац болује од неизлечиве болести.

МОЈЕ име је Соледад, што значи „усамљеност“. Иако можда делује чудно, никада нисам осећала да сам потпуно сама. Када сам се суочавала с трагедијама, била сам уверена да је уз мене Јехова Бог, да ме ’држи за руку и помаже ми, тако да се нисам плашила‘ (Исаија 41:13). Испричаћу вам како сам се изборила са личним трагедијама и како су ме оне приближиле Јехови.

Безбрижан и срећан живот

Рођена сам у Барселони, 3. маја 1961. године. Моји родитељи, Хосе и Соледад, имали су само мене. Било ми је девет година када је моја мајка упознала истину из Божје Речи. Она је тражила одговоре на питања у вези са религијом, али их није добила у својој цркви. Једног дана су нас посетиле две Сведокиње и одговориле на сва њена питања користећи Свето писмо. Мајка се одушевљено сложила да проучава Библију с њима.

За кратко време, мајка је постала Јеховин сведок, а неколико година касније и отац је учинио исто. Елијана, која је проучавала с мојом мајком, ускоро је запазила да ме веома занима Божја Реч. Иако сам била још девојчица, предложила је да ја проучавам посебно. Захваљујући њеној помоћи и мајчиној подршци, крстила сам се са 13 година.

Док сам била тинејџерка често сам се молила Јехови, посебно када је требало да доносим одлуке. Искрено говорећи, нисам имала много проблема у младалачким годинама. У скупштини сам имала пуно пријатеља и била сам блиска са својим родитељима. Удала сам се 1982. за Фелипеа, који је такође био Сведок и имао исте духовне циљеве као ја.

Одгајање нашег детета да воли Јехову

Пет година касније, родила сам предивног дечака коме смо дали име Саул. Фелипе и ја смо били одушевљени што смо постали родитељи. Желели смо да Саул буде срећно, уравнотежено дете које воли Бога. Нас двоје смо проводили много времена с нашим сином, причали смо му о Јехови, заједно узимали оброке, водили га у парк и играли се с њим. Када је Фелипе ишао да разговара с људима о библијској истини, Саул је волео да буде с њим. Фелипе му је помагао да од најранијег узраста учествује у служби проповедања тако што га је научио да звони на врата и нуди трактате људима.

Љубав и труд који смо уложили у поучавање Саула уродили су плодом. Када је имао шест година, већ је редовно проповедао с нама. Волео је да слуша библијске приче и једва је чекао да као породица проучавамо Библију. Убрзо након што је кренуо у школу, почео је да доноси мале одлуке на темељу онога што је научио из Библије.

Међутим, када је Саул напунио седам година, наш породични живот се из корена променио. Фелипе је добио вирусну инфекцију плућа. Током једанаест месеци, колико се борио с том болешћу, није могао да ради и често је био везан за кревет. Имао је 36 година када је умро.

Још увек заплачем кад се сетим те тешке године. Посматрала сам како мој супруг полако губи битку против вируса а ја ништа нисам могла да учиним. У том периоду, непрестано сам храбрила Фелипеа иако сам дубоко у себи осећала да су се моје наде и планови распршили. Читала сам му чланке на темељу Светог писма и то нам је давало снагу кад нисмо могли да будемо на састанцима у Дворани Краљевства. Када је умро, преплавило ме је осећање огромне празнине.

Ипак, Јехова ме је подржао. Непрестано сам га молила за његов дух. Захваљивала сам му за срећне године које смо Фелипе и ја провели заједно и за наду да ћу га поново видети када ускрсне. Молила сам Бога да ми помогне да нађем радост у успоменама на лепе заједничке тренутке, као и да ми подари мудрост док одгајам наше дете да буде прави хришћанин. Упркос великом болу, осећала сам да ми је Бог пружао утеху.

Моји родитељи и други чланови скупштине били су ми велика подршка. И поред тога, на мени је била одговорност да проучавам Библију са Саулом и да га поучим да служи Јехови. Бивши послодавац ми је понудио добар канцеларијски посао, али ја сам одлучила да радим послове чишћења да бих више времена могла да посветим Саулу и будем с њим када се врати из школе.

Један библијски стих ми је посебно помогао да увидим колико је важно да поучавам Саула да буде побожна особа: „Одгајај дете према путу којим треба да иде, па неће одступити од њега ни кад остари“ (Пословице 22:6). Те речи су ми улиле наду да ће Јехова благословити мој труд ако дам све од себе да пренесем Саулу духовне вредности. Додуше, морала сам да се одрекнем неких ствари у финансијском погледу, али било је потребно да проводим време са својим сином, што сам сматрала много важнијим од материјалних удобности.

Када је Саул имао 14 година, умро је мој отац. Саулу је то посебно тешко пало јер је услед дедине смрти поново осетио бол који је доживео када је изгубио свог оца. Мој отац је такође пружио диван пример љубави према Јехови. Након тог губитка, Саул је закључио да је он остао једини „мушкарац“ у породици и да сада мора да брине о својој мајци и баки.

Борба против леукемије

Осам месеци након смрти мог оца, наш породични лекар ми је рекао да одведем Саула у оближњу болницу јер је патио од исцрпљености. Након низа испитивања лекари су ми рекли да Саул има леукемију. *

Током наредне две и по године, више пута је био у болници док је водио тешку борбу са раком и последицама хемотерапије коју су лекари применили у лечењу. Првих шест месеци лечења довело је до ремисије која је трајала око годину и по дана. Али, болест се вратила и Саул је имао још један краћи третман хемотерапијом која га је веома ослабила. Поново је постигнута ремисија која је кратко трајала, а он није могао поднети трећу хемотерапију. Саул је предао свој живот Богу и изразио жељу да се крсти као Јеховин сведок, али је умро убрзо након што је напунио 17 година.

Лекари углавном препоручују трансфузију крви како би се ублажило нежељено дејство хемотерапије. Наравно, трансфузија није лек за болест. Када су лекари први пут установили да Саул болује од леукемије, обоје смо им објаснили да не прихватамо тај начин лечења јер желимо да послушамо Јеховин закон који налаже да се ’уздржавамо од крви‘ (Дела апостолска 15:19, 20). У неколико прилика, док сам била одсутна, Саул је морао да уверава лекаре да је то његова лична одлука. ( Видети оквир на 31. страни.)

Лекари су на крају закључили да је Саул зрео малолетник који потпуно разуме природу своје болести. Поштовали су нашу одлуку и применили бескрвно лечење иако смо обоје непрестано били под притиском да променимо мишљење. Била сам веома поносна на Саула када сам слушала како лекарима објашњава свој став. Видело се да је развио близак однос са Јеховом.

У лето када смо први пут сазнали за Саулову болест, на обласном конгресу у Барселони добили смо нову књигу под називом Приближи се Јехови. Та књига од непроцењиве вредности била је попут сидра које нас је чврсто држало док смо гледали у будућност која је изгледала неизвесно и застрашујуће. Када смо сатима били у болници, заједно смо читали делове те књиге. У многим тешким тренуцима који су касније наступили, често смо се присећали мисли из ње. Тада је стих из Исаије 41:13, који је споменут у уводу те књиге, добио посебно значење за нас. Он гласи: „Ја, Јехова, твој Бог, држим те за десницу и кажем ти: ’Не бој се. Ја ћу ти помоћи.‘“

Саулова вера је дирнула друге

Саулова зрелост и позитиван став дубоко су утицали на лекаре и медицинско особље у болници Вал д’Еброн. Сви који су бринули о њему су га заволели. Хематолог на одељењу за оболеле од рака касније је лечио и другу децу Сведока која су имала леукемију, поштовао их је и уважавао њихово достојанство. Остала су му у сећању Саулова одлучност да се држи својих веровања, храброст с којом се суочио са смрћу и његово позитивно гледиште о животу. Медицинско особље је рекло Саулу да је најбољи пацијент којег су икада имали на том одељењу. Рекли су да се никада није жалио и да никада није изгубио смисао за хумор, чак ни кад му се ближила смрт.

Жена која ради у тој болници као психолог казала ми је да многа деца тог узраста која су оболела од неке неизлечиве болести одбијају да слушају лекаре и родитеље због тегоба и разочарања које осећају. Запазила је да је Саул био другачији. Задивило ју је када је видела његову смиреност и ведрину. То је Саулу и мени пружило прилику да јој говоримо о својој вери.

Такође се сећам како је Саул на индиректан начин помогао једном Сведоку из наше скупштине. Он је око шест година патио од депресије а лекови му нису помогли. У неколико наврата, провео је ноћ у болници бринући за Саула. Рекао ми је да је на њега дубоко утицао Саулов став док се борио с леукемијом. Запазио је да је Саул упркос исцрпљености храбрио све који су му долазили у посету. „Саулов пример ми је дао снагу да се борим с депресијом“, каже тај Сведок.

Иако су прошле три године од Саулове смрти, још увек осећам бол. Нисам јака, али Бог ми даје ’изузетну снагу‘ (2. Коринћанима 4:7). Схватила сам да чак и најтежа и најболнија искуства могу имати позитивну страну. Док сам учила како да живим са губитком супруга, оца и сина, постала сам несебичнија и саосећајнија према онима који пате. Изнад свега, то ме је приближило Јехови. Могу да гледам у будућност без страха јер ми мој небески Отац и даље помаже. Он ме још увек држи за руку.

[Фуснота]

^ Саул је имао лимфобластну леукемију, тежак облик рака крви који уништава бела крвна зрнца.

[Оквир/Слика на 31. страни]

 Да ли сте се питали?

Можда сте већ чули да Јеховини сведоци не примају трансфузију крви. Да ли сте се икада питали зашто?

Та њихова одлука која се темељи на Светом писму често се погрешно разуме. Људи понекад унапред закључују да Сведоци одбијају све видове лечења или да једноставно не цене живот. То је далеко од истине. Јеховини сведоци желе да за себе и своју породицу добију најбољу медицинску негу. Међутим, они траже бескрвно лечење. Зашто?

Њихов став се заснива на темељном закону који је Бог дао човечанству. Одмах после Нојевог Потопа, Бог је Ноју и његовој породици дозволио да једу животињско месо. Али, дао им је једно ограничење — у исхрани нису смели да користе крв (Постанак 9:3, 4). Будући да људи свих раса потичу од Ноја, цело човечанство је обавезно да се држи тог закона. Он никад није престао да важи. Више од осам векова касније, Бог је поново потврдио тај закон када је израелском народу рекао да је крв света и да представља душу, то јест сам живот (Левитска 17:14). Преко 1 500 година касније, апостоли су наложили свим хришћанима да се ’уздржавају... од крви‘ (Дела апостолска 15:29).

С обзиром на то, Јеховиним сведоцима је јасно да није могуће уздржавати се од крви а истовремено је примати у тело путем трансфузије. Због тога, они траже замене за крв. Захваљујући поштовању тог библијског става, често добијају квалитетније лечење. Нема сумње да је то разлог што многи људи који нису Јеховини сведоци такође траже да буду лечени бескрвним методама.

[Слика на 29. страни]

С мојим супругом Фелипеом и сином Саулом

[Слика на 29. страни]

Моји родитељи Хосе и Соледад

[Слика на 30. страни]

Саул, месец дана пре смрти