Еусебије — „отац црквене историје“?

РИМСКИ цар Константин је 325. н. е. сазвао све епископе у Никеју. Његов циљ је био да се реши питање о ком се много расправљало, наиме, који однос постоји између Бога и његовог Сина. Међу присутнима је био и Еусебије из Цезареје, који је сматран најобразованијим човеком свог времена. Он је марљиво проучавао Писмо и заступао је монотеизам хришћанства.

Како наводи Encyclopædia Britannica, Никејским сабором је „председавао лично Константин, који је активно водио дебате, предложивши сам... одлучујућу формулу која изражава однос Христа према Богу у никејском веровању, наиме, да је Христ ’исте суштине као Бог‘... Из страха пред царем, сви су епископи, осим двојице, потписали да се слажу с тим веровањем — многи од њих против властитог уверења“. Да ли је Еусебије био један од те двојице који нису потписали? Коју поуку можемо извући из става који је заузео? Осмотримо његову биографију — његову стручност и достигнућа.

Значајна дела која је написао

Еусебије је вероватно рођен око 260. н. е. у Палестини. Док је још био млад, повезао се с Памфилијем, који је био надгледник цркве у Цезареји. Почео је да похађа његову теолошку школу и постао је реван ученик. Пуно је користио Памфилијеву изванредну библиотеку. Еусебије се посветио учењу, а посебно проучавању Библије. Такође је постао лојалан Памфилијев пријатељ, тако да је касније на себе указивао као на „Еусебија Памфилија“.

О својим циљевима, Еусебије је написао: „Моја намера је да напишем извештај о наслеђу које су за собом оставили свети Апостоли, као и о времену које је протекло од нашег Спаситеља до данас; да испричам оно што сам чуо о томе како су се одиграли многи важни догађаји у историји цркве и да споменем оне који су владали и били на челу цркве у најистакнутијим парохијама, као и оне који су у свим генерацијама објављивали Божју реч, било усмено или писмено.“

Еусебије је познат по свом изузетно цењеном делу под насловом History of the Christian Church. Ово дело од десет томова које је објављено око 324. н. е., сматра се најзначајнијом историјом цркве забележеном током старог доба. Захваљујући овом делу, Еусебије је постао познат као отац црквене историје.

Поред дела Church History, Еусебије је написао и Chronicle, дело од два тома. Први том представља сажетак историје света. У четвртом веку н. е., први том је  постао стандард за упућивање на хронологију светских догађаја. У другом тому су били наведени датуми историјских догађаја. Уз помоћ паралелних колона, Еусебије је приказао редослед владања различитих народа.

Еусебије је написао још два историјска дела под насловом Martyrs of Palestine и Life of Constantine. Прво дело обухвата период 303-310. н. е. и говори о мученицима из тог времена. Еусебије је могао бити очевидац тих догађаја. У другом делу, које се састојало од четири књиге и које је објављено након смрти цара Константина 337. н. е., налазили су се вредни историјски детаљи. Садржај овог дела није чиста историја већ углавном хвала.

У дела која је написао у одбрану хришћанства спада и његов одговор Хијероклу, римском гувернеру који је био његов савременик. Када је Хијерокле писао против хришћана, Еусебије је стао у њихову одбрану. Штавише, да би пружио подршку божанском надахнућу Писма, написао је 35 књига које се сматрају најзначајнијим и најпотпунијим делом ове врсте. Првих петнаест књига пружају разлоге због којих је оправдано да хришћани прихвате свете списе Јевреја. У осталих двадесет се пружа доказ да су хришћани у праву када иду корак даље од јеврејских правила и усвајају нова начела и обичаје. Заједно, ове књиге представљају обимну одбрану хришћанства, онаквог како га је Еусебије схватао.

Еусебије је живео око 80 година (260-340. н. е.), и био је један од најплоднијих писаца старог доба. Његови списи обухватају догађаје који су се одиграли током прва три века наше ере до времена цара Константина. У каснијем раздобљу живота, поред тога што је писао, био је активан и као епископ у Цезареји. Премда познатији као историчар, Еусебије је такође био и бранилац хришћанства, топограф, проповедник, критичар и аутор дела у којима је тумачио религиозне списе.

Његов двоструки мотив

Зашто се Еусебије упустио у те до тада незапамћено велике подухвате? Зато што је био уверен да живи на прагу новог доба. Сматрао је да су се током претходних генерација одиграли значајни догађаји и да је било потребно забележити их за будуће генерације.

Еусебије је имао још један мотив који је имао везе с његовом улогом апологете. Он је веровао да хришћанство потиче од Бога. Међутим, неки су се супротстављали тој идеји. Еусебије је написао: „Моја је намера и да забележим имена оних који су, подстакнути снажном жељом за променама, направили најкрупније грешке и, проглашавајући себе за оне који су пронашли спознање — које је ипак лажно, попут окрутних вукова немилосрдно уништили Христово стадо. И не само њихова имена већ и њихов број, као и учесталост њихових покушаја.“

Да ли је Еусебије себе сматрао хришћанином? Очигледно да јесте, јер је на Христа указао као на „нашег Спаситеља“. Изјавио је: „Моја намера је... да испричам о несрећама које су као последица завера против нашег Спаситеља одмах задесиле целу јеврејску нацију; да забележим како и колико су пагани нападали Божју реч; да опишем карактер оних који су се у различитим периодима борили за њу упркос крви и мучењима, као и јасне изразе лојалности у нашем времену, и  милосрдну и љубазну помоћ коју је наш Спаситељ свима њима пружио.“

Његово обухватно истраживање

Еусебије је прочитао и у својим делима указао на огроман број књига. Једино се из његових записа може сазнати за многе истакнуте људе који су живели током прва три века наше ере. Само његова дела садрже корисне извештаје који осветљавају важне покрете. Извори на које се позивао више не постоје.

Еусебије је марљиво и темељито сакупљао материјал. Изгледа да је пажљиво настојао да раздвоји поуздане и непоуздане извештаје. Ипак, у његовим делима има и грешака. Понекад, он погрешно приказује и чак погрешно разуме људе и њихове поступке. Његова хронологија је понекад нетачна. Еусебију такође недостаје уметнички стил изражавања. Међутим, без обзира на очигледне недостатке, многа његова дела сматрају се благом непроцењиве вредности.

Љубитељ истине?

Еусебије је био заинтересован за нерешено питање о односу између Оца и Сина. Да ли је Отац постојао пре Сина, како је Еусебије веровао, или Отац и Син постоје подједнако дуго? „Ако постоје подједнако дуго“, питао је, „како Отац може да буде Отац, а Син да буде Син?“ Своје веровање је чак подупро библијским стиховима, цитирајући Јована 14:28, који каже да је ’Отац већи од Исуса‘, и Јована 17:3, где се на Исуса указује као на оног кога је „послао“ једини истинити Бог. Алудирајући на стихове из Колошанима 1:15 и Јована 1:1, Еусебије је тврдио да је Логос, или Реч, „слика невидљивог Бога“ — Божји Син.

Међутим, изненађујуће је што је на крају Никејског сабора Еусебије пружио подршку супротном гледишту. Стао је на цареву страну, иако је његово гледиште темељено на Писму било да Бог и Христ нису међусобно једнаки и да нису постојали подједнако дуго.

Поука коју можемо извући

Зашто је Еусебије на Никејском сабору попустио притиску и подржао једну небиблијску доктрину? Да ли је имао неке политичке циљеве? Зашто је уопште присуствовао? Иако су сви епископи били позвани, присуствовало је само око 300 њих. Да ли је Еусебије можда био заинтересован да сачува свој статус у друштву? И зашто му је цар Константин указао велико поштовање? Еусебије је на том сабору седео с цареве десне стране.

Еусебије је очигледно игнорисао Исусов захтев да његови следбеници не буду „део света“ (Јован 17:16; 18:36). „Прељубници, зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство с Богом?“ (Јаков 4:4). И како је само одговарајуће Павлово упозорење: „Не ујармљујте се неједнако с неверницима“! (2. Коринћанима 6:14). Будимо и даље одвојени од света док ’обожавамо [Оца] духом и истином‘ (Јован 4:24).

[Слика на 31. страни]

Фреска која приказује Никејски сабор

[Извор]

Scala/Art Resource, NY

[Извор слике на 29. страни]

Courtesy of Special Collections Library, University of Michigan