Питања читалаца

Како би требало да прави хришћани гледају на уобичајену праксу да се другима дају копије комерцијалних компјутерских програма?

Неки погрешно покушавају да нађу изговор за овакав обичај тако што се позивају на Исусове речи: „Бадава сте добили, бадава и дајте.“ Наравно, Исус није мислио на бесплатно дељење копија литературе или компјутерских програма (софтвера) који су заштићени ауторским правом, чије је коришћење законски регулисано. Он је мислио на давање као на део службе. Апостолима који су одлазили у разне градове и села, Исус је рекао да треба да проповедају о Краљевству, лече болесне и истерују демоне. Уместо да наплаћују, требало је то ’бадава да дају‘ (Матеј 10:7, 8).

Због све већег броја персоналних и пословних рачунара, многим људима треба софтвер. Он се обично мора купити. Додуше, појединци пишу програме које бесплатно стављају на располагање другима, уз напомену да се ти програми могу копирати и давати опет другима. Међутим, већина компјутерског софтвера се комерцијално продаје. Било да га користе за личну употребу код куће или за посао, од корисника софтвера се очекује да га купе, да плате за њега. Ако неко узме или копира софтверски пакет а при томе не плати за њега, то  би било незаконито као и фотокопирање књига с намером да се навелико продају, па чак и ако се копије бесплатно деле.

Већина компјутерских програма (укључујући и игре) поседује лиценцу, од власника односно корисника захтева се да удовољи специфичним одредбама и ограничењима. На многим таквим лиценцама наводи се да само једна особа може инсталирати и користити програм — обично га инсталирајући само на један компјутер, било да је реч о компјутеру код куће, на послу или у школи. Неке лиценце кажу да власник може поседовати резервну копију за себе, али да не сме правити копије за друге. Ако власник жели некоме да поклони цео програм (укључујући и лиценцу и документацију), он то може учинити. Међутим, он тиме губи своја права на коришћење тог програма. Лиценце нису исте, тако да купац програма или онај коме се нуди програм треба да испита шта та одређена лиценца предвиђа.

Многе земље су потписнице споразума о ауторском праву којима се штити „интелектуално власништво“ као што су компјутерски програми, и оне настоје да закони о ауторском праву буду правоснажни. На пример The New York Times од 14. јануара 2000. известио је да су „немачки и дански полицајци ухапсили чланове, како они кажу, једне од крупнијих банди која се бави софтверским пиратерством“, која је умножавала и дистрибуисала компјутерске програме и игре, а неке чак продавала и на Интернету.

Какав је став хришћанске скупштине према томе? Па, Исус је рекао: „Дајте цезарево цезару, а Божје Богу“ (Марко 12:17). То захтева од хришћана да поштују државне законе који се не косе с Божјим законом. Што се тиче власти апостол Павле је написао: „Нека свака душа буде подложна вишим властима... Онај ко се супротставља власти заузео [је] став против Божјег уређења; а они који су заузели став против њега примиће осуду на себе“ (Римљанима 13:1, 2).

Старешине у хришћанској скупштини нису одговорне да проверавају туђе компјутере, као да су особе које су овлашћене да тумаче и спроводе законе о ауторском праву. Али они верују и поучавају томе да хришћани треба да избегавају узимање ствари које њима не припадају и да треба да теже за тим да поштују закон. То штити хришћане од тога да буду кажњени као прекршиоци закона и омогућује им да имају добру савест пред Богом. Павле је написао: „Зато постоји снажан разлог да будете подложни, не само због тог гнева него и због своје савести“ (Римљанима 13:5). Слично томе, Павле је изразио жељу правих хришћана следећим речима: „Уверени [смо] да имамо поштену савест, јер у свему желимо да се поштено владамо“ (Јеврејима 13:18).

[Оквир на 29. страни]

Неке фирме и школе купују вишеструке корисничке лиценце које предвиђају максималан број корисника који могу да користе извесни програм. Године 1995, скупштине Јеховиних сведока осматрале су један чланак који је укључивао овај савет:

„Многе компаније које припремају и продају компјутерске програме, заштићују их ауторским правом, и пружају лиценцу која показује како се ти програми могу законски користити. Лиценца обично каже да власник не може другима дати копије програма; у ствари, међународни закон о ауторском праву чини незаконитим да се тако ради... Неке велике фирме продају компјутере који садрже унапред уграђене и лиценциране програме. Међутим, извесне продавнице компјутера не пружају лиценце зато што су програми које они унапред уграђују незаконите копије, што значи да купац крши закон при употребљавању тих програма. У повезаности с овим, хришћани треба да избегавају стављање на електронску огласну таблу, или скидање с ње, материјала који је заштићен ауторским правом (као што су публикације Заједнице) и који се копира без законске дозволе од власника.“