Од војног заповедника до ’Христовог војника‘

Испричао Марк Луис

„Добро јутро, Ваше величанство.“ „Добар дан, Ваша екселенцијо.“ „Добро вече, премијеру.“ Ово су само неки од поздрава које сам користио као пилот и командант ескадриле при Аустралијским краљевским ваздушним снагама, ескадриле која је превозила важне личности. Широм Аустралије и света авионом сам превозио државне челнике и високе службенике. Међутим, сада радим нешто што ме много више испуњава. Дозволите ми да објасним шта је то.

РОЂЕН сам 1951. у Перту, у Западној Аустралији, и одгајан сам у породици у којој је отац био војно лице. С 15 година постао сам члан авијатичарског клуба. Тако је започела моја дугогодишња љубав према летењу.

Убрзо, моји родитељи су се развели и наша породица се распала. Један командант ловачке ескадриле ваздушних снага и његова породица, срдачно су ме примили да станујем код њих док не завршим средњу школу. Речи тог команданта и његов пример подстакли су ме да се упишем на Аустралијску краљевску ваздухопловну академију.

Добијам своја „крила“

Неких шест година касније, постао сам официр ваздухопловних снага, дипломирани физичар и пилот. Мој први задатак је укључивао и пилотирање војним транспортним авионом широм Аустралије, Јужног Пацифика и Југоисточне Азије. Често смо летели кроз кланце високих планина и преко дубоких долина где смо се спуштали на пољске аеродроме. Био је то опасан посао. Тих година је наша ескадрила изгубила неколико авиона и неколицину добрих људи. Међутим, наш задатак је био да помажемо онима који су живели у забаченим подручјима. Превозили смо материјал за мостове, мале булдожере који су се користили за изградњу путева, храну у неким хитним ситуацијама и медицинске екипе. Такође смо транспортовали болесне и повређене.

Године 1978, квалификовао сам се за инструктора летења и вратио се на Академију војног ваздухопловства да бих радио тај посао. Тамо сам обновио познанство с Дајаном, једном младом удовицом која је имала трогодишњу ћерку. Дајанин муж је био мој школски друг са Академије, али је касније погинуо у једној авионској несрећи. Када сам је запросио, рекла ми је да јој дам мало времена да размисли. Није била сигурна да жели да се поново уда за пилота.

У међувремену, прихватио сам 12-месечни премештај да радим као ађутант генералног гувернера Аустралије. Живот у згради владе, у Канбери, пружио ми је увид у то како функционише политички живот који је укључивао и блиску сарадњу с цивилима, војском и  религиозним ауторитетима. Када је време те службе истекло, вратио сам се да радим као инструктор летења. Недуго након тога, 1980, Дајана и ја смо се венчали.

Године 1982, прихватио сам да радим при Ваздушним снагама Сједињених Држава. То је био неки вид размене с аустралијском авијацијом тако да сам две године радио као инспектор безбедности летења и вештак за авионске несреће. Тај посао је укључивао путовања широм Сједињених Држава и чак до Северне Ирске. То је подразумевало и истраживање авионских несрећа и процењивање грађе авиона и пилотских операција с циљем побољшања сигурности летења.

Повратак у Аустралију

Након што сам се вратио у Аустралију, родила нам се ћерка Кери и тако се наша породица увећала на четири члана. Због обима мог посла, Дајана је била и мајка и отац нашим ћеркама, а наш породични живот је трпео. Три године касније, поверен ми је први командантски задатак — раније поменута ескадрила која превози важне личности. Када је 1991. избио рат у Персијском заливу, моја ескадрила је дала подршку тамошњим операцијама УН и касније другим операцијама у Пакистану, Авганистану, Африци и Израелу.

Године 1992, постао сам заменик команданта армије. То што сам служио као лични помоћник војног заповедника највишег ранга у Аустралији омогућило ми је да изблиза видим односе који су владали између војске, политике и УН. Дошао сам до закључка да УН имају много недостатака. Упркос томе, изгледало је да су УН једина нада за остварење једног бољег света. А онда су ме нека дешавања у мом дому приморала да преиспитам своја гледишта.

Дајана добија одговоре на своја питања

Након смрти свог првог мужа, Дајана, која је била римокатоликиња, узалудно је тражила одговоре на нека своја питања. Међутим, све је постало много озбиљније када је наша старија ћерка, Рене, почела да се интересује за окултизам. Док је била код једне своје пријатељице, Дајана је видела једно издање Пробудите се! у коме је у најави за следећи број био споменут чланак о сатанизму. * Никада раније није видела часопис Пробудите се! На путу до куће све време је размишљала о томе како може доћи до тог издања.

Три дана касније, Јеховини сведоци су дошли на наша врата и Дајана је добила примерак тог часописа. Касније је прихватила да проучава Библију и затим је почела да присуствује хришћанским састанцима. Био сам срећан због ње и чак сам заједно с њом одлазио на неколико састанака, али мислио сам да не треба да се упуштам у то. Нисам сматрао да сам религиозна особа. Веровао сам у Бога, али сам видео много лицемерја у религији тако да нисам сматрао да је она вредна моје пажње. На пример, нисам разумео зашто су војни свештеници проповедали о љубави и миру, али су подржавали рат.

Дајана је мудро остављала на многим местима у кући примерке Куле стражаре и Пробудите се! да бих их прочитао. Неке од њих сам прочитао и затим их пажљиво вратио у њихов првобитни положај. Нисам желео да помисли како сам заинтересован. Како је моје познавање Библије расло, две мисли из Библије су ме посебно бринуле. Једна је била из Откривења 19:17, 18, где се говори о томе како птице једу месо „војних заповедника“. Друга је била из Откривења 17:3, где се спомиње ’скерлетна звер‘. Сведоци су гледали на ту звер као на симбол УН-а, гледиште које је било супротно мојим идејама о овој међународној организацији. * Међутим, трудио  сам се да било које питање које сам имао у вези с тим гурнем по страни.

Године 1993, Дајана ме је позвала да присуствујем њеном крштењу. Њен позив ме је изненадио. Питао сам је: „Када би морала да бираш, да ли би изабрала Јехову или мене?“ Она је одговорила: „Јехову. Али се надам да нећу морати да бирам. Желим да обојица будете део мог живота.“ Тада сам схватио да морам да сазнам више о тој новој особи у њеном животу. Један старешина из тамошње скупштине се понудио да проучава Библију са мном и ја сам прихватио.

Веома су ме занимала библијска пророчанства, посебно она везана за историју војске и политике. На пример, током обуке у авијацији, учио сам о војним подвизима древних Грка. Сада сам сазнао да је велики део те историје забележен у 8. поглављу Данила вековима пре него што се то заиста одиграло. Ово пророчанство, а и друга, у великој мери су ме уверила да је Библија надахнута од Бога.

Такође сам поново размотрио своје гледиште о УН. Био сам свестан тога да војска не може да реши проблеме човечанства, да се прави мир не може постићи под претњом рата и да УН не могу да реше политичке, верске и етничке поделе које су подстицале на рат. Почео сам да увиђам да једино Бог може да реши проблеме човечанства. У ствари, показало се да он то већ чини у међународном братству Јеховиних сведока (Псалам 133:1; Исаија 2:2-4). Размишљао сам: ’Али, да ли ћу моћи да прекинем са својом каријером у војсци да бих служио Богу?‘

Заузео сам став за библијску истину

Време за доношење одлуке је наступило 1994. године када сам присуствовао обласном конгресу Јеховиних сведока у Сиднеју. У програму је била костимирана библијска драма у којој је у први план стављен избор Израелаца између служења Јехови и хананском богу Валу. Јеховин пророк Илија је пред Израелце ставио избор: „Докле ћете храмати на две стране? Ако је Јехова истинити Бог, идите за њим, а ако је Вал, идите за њим“ (1. Краљевима 18:21). Те речи су ме погодиле право у срце. Као и Израелци, и ја сам био неодлучан. Морао сам да се одлучим: Да ли ћу служити Јехови или ћу наставити с војном каријером?

Те вечери, на путу до куће, рекао сам Дајани да намеравам да напустим авијацију да бих постао Јеховин сведок. Била је затечена мојом изненадном одлуком, али ме је потпуно подржала у томе. Неколико дана касније моја одлука је и даље била непромењена, тако да сам поднео оставку.

У то време, био сам командант кадетског корпуса на Аустралијској војној академији у Канбери, престоници државе. Надгледао сам теоријску и практичну војну наставу отприлике 1 300 кадета ратне морнарице и авијације и њихових инструктора. Последњег дана школске године, пред скупом од 400 старијих кадета и осталим особљем рекао сам да напуштам војску да бих од куће до куће поучавао људе о Библији, волонтирајући као хришћански проповедник. То саопштење је водило до неких занимљивих разговора.

Постајем пуновремени проповедник

Дан након што је моја оставка била прихваћена, почео сам са службом проповедања. Крстио сам се три месеца касније, у априлу 1995. Затим сам, чим ми се указала прва прилика, почео да служим као општи пионир, што је значило да треба да проводим доста времена у служби проповедања.

Моја промена од војног заповедника до ’Христовог војника‘ је подразумевала многа прилагођавања (2. Тимотеју 2:3). Један од мојих првих задатака био је ношење микрофона током састанака у Дворани. Уместо да ја издајем наређења, морао сам да научим да питам за дозволу када нешто треба да се уради. Обзирност према другима и љубав постале су ми важније од ефикасности, иако се још увек борим да уравнотежим ове особине. Поред тога, сада имам мање прихода и зато смо  као породица морали да поједноставимо живот.

Заиста уживам у служби проповедања. Једном приликом када сам сведочио заједно с нашом ћерком Кери, која је тада имала девет година, замолио сам је да посматра реакције станара. Ускоро смо увидели да су многи били незаинтересовани, али да су неки били пријатни и заинтересовани. То нас је обоје охрабрило. Наша друга ћерка је проучавала Библију неко време, али је одлучила да за сада не жели да служи Јехови.

Дајана и ја смо охрабривали Кери да постави себи за циљ пуновремену службу. Недавно сам имао ту радост да заједно с њом присуствујем Школи за пионире. За њу је то био први пут, а за мене други. Каква је само радост видети како она и други млади духовно напредују и учествују у служби проповедања! (Псалам 110:3).

Обиље благослова

Када се осврнем на протекле године, видим сличности и разлике између служења у војсци и служења као Христов војник. И једно и друго захтева оданост, послушност, беспрекорност, самодисциплину и самоодрицање. Али док су многи у војсци спремни да умру за своју домовину и пријатеље, од правих хришћана се захтева да воле чак и своје непријатеље (Матеј 5:43-48). И док војни хероји могу бити одликовани због једног чина храбрости, прави хришћани имају Божје одобравање због тога што из године у годину верно истрајавају у својој служби — што може значити да показују храброст очи у очи с противљењем, ругањем и другим кушњама (Јеврејима 10:36-39). Моји сухришћани су најбољи људи које познајем.

За разлику од поздрава које сам споменуо на почетку ове приче, поздрави које данас користим су: „Добро јутро, сестро“, или „Добро вече, брате“. Каква је само радост проповедати с људима који искрено воле Бога! Ипак, највећа част је служити лично Свевишњем Јехови! Не могу замислити ниједан бољи начин како бих провео свој живот.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 14. страни]

Док су многи у војсци спремни да умру за своју домовину и пријатеље, од правих хришћана се захтева да воле чак и своје непријатеље

[Слика на странама 12, 13]

Летење изнад зграде Парламента у Канбери у војном авиону који је превозио важне личности

[Слика на 15. страни]

Библијска драма на обласном конгресу 1994. у Сиднеју

[Слика на 15. страни]

Заједно с Кери у Школи за пионире

[Слика на 15. страни]

С Дајаном и Кери данас