Колпортери — књижаре на ногама

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

ПОД куполом Жанри Гласије, на врху скијашког центра Дежалп на југоистоку Француске, пре неколико година је отворен један мали „музеј“. Међу изложеним статуама од леда била је и статуа колпортера у част једне застареле планинске трговине.

Вековима су колпортери ишли од пијаце до пијаце и од куће до куће нудећи робу коју су носили (француска реч је портер) око свог врата (француски кол). Већина људи данас никада није чула за њих. Они који су чули можда их замишљају као ситне трговце разних ђаконија. У стварности, колпортери су нам оставили наслеђе које све до данас утиче на животе милиона људи.

Поглед изблиза на колпортерски рад

Далеко од тога да су били неки бедници, многи колпортери су били изузетно организовани трговци који су уз помоћ раширених мрежа по Европи разносили најновију робу. Међутим, нису сви колпортери нудили своју робу за материјални добитак. Неки су то чинили да би ширили своја веровања и убеђења. Неки су тако изгубили чак животе.

Изгледа да је рад колпортера започео негде крајем средњег века. Први колпортери су живели на Алпима, Пиринејима и Шкотској висоравни. Многи су били пољопривредници који би након завршетка жетве кренули путем путујућих трговаца.

Француз по имену Жан Гравије био је један од тих путујућих трговаца. Он је са својом породицом живео у планинском крају званом Ла Грав у 16. веку. Несумњиво због непродуктивности својих њива, он се одазвао на потражњу градског становништва по долинама за производима с планина — као што су дрво, кожа, вуна и со. Колпортери попут Гравијеа доносили су ове производе у град и размењивали их за галантеријску робу, чешљеве,  наочаре, књиге, лекове, дуван и разне гравуре. Онда би те ствари продавали било градском становништву било сељанима који живе далеко од неке радње. Неки колпортери су прелазили и до 20 километара дневно! Док су били одсутни, рођаци су бринули о њиховим њивама и породицама.

Међутим, Гравије није био само продавац ђаконија. Извештаји показују да је био дужник извесног штампара по имену Бенва Риго. То показује да је Гравије, попут многих других колпортера, продавао и књиге. У то време је Европа пролазила кроз ренесансу и посао продавања књига је цветао. Између 1500. и 1600, у Европи је произведено од 140 до 200 милиона књига. Четвртина их је издата у Француској. Лион, привредна престоница земље смештена у подножју Алпа, био је водећи центар европског издаваштва и најистакнутији издавач књига на француском. Гравије је стога имао велику испоруку за своју трговину. Али док су људи попут Гравијеа продавали књиге чисто ради зараде, појавила се још једна врста колпортера који су разносили књиге искључиво из верских разлога.

’Кријумчари вере‘

Појавом штампарских преса, људи су постали страсни читачи религиозних књига, брошура и трактата. Библија је прво штампана на латинском, а онда на народним језицима. У Немачкој су одштампани милиони примерака, а колпортери су их брзо дистрибуисали људима који су живели у сеоским пределима. Међутим, није се свакоме допало овакво дистрибуисање.

Године 1525, француски парламент је забранио превођење Библије на француски, а наредне године и поседовање Библије на говорном језику. Упркос томе, штампало се на хиљаде Библија и захваљујући одлучним колпортерима кријумчарило широм Француске. Један од њих је био и млади човек по имену Пјер Шапо. Ухапшен је 1546. и погубљен.

На крају је 1551. године католичка Француска заузела чврст став и забранила продају књига колпортерима, будући да су „тајно“ носили књиге које су „долазиле из Женеве“, то јест од протестаната. Међутим, то није зауставило овај тренд. Библије су на све могуће начине стизале у Француску. Пошто су често биле мале, скриване су у бурадима за вино с лажним дном, у бурадима за кестење или у спремиштима бродова. Један храбри човек по имену Денис Ле Вер ухапшен је док је преносио буре пуно Библија. И он је погубљен. Један непријатељски расположен католик из тог доба, признао је да  је због њих, „за кратко време Француска била пуна Новог завета на француском“.

Ти ’кријумчари вере‘, како их један писац назива, током 16. века су живели у сталној опасности. Многи колпортери су били ухапшени, послани у затвор или на галије, прогнани или мучени до смрти. Неки су били спаљени заједно са својим књигама. Историја открива само нека од њихових имена, али, захваљујући великом мноштву тих храбрих особа већина протестантских домаћинстава је могла набавити Библију.

Покретне књижаре

Током 17. века католичка црква је обичном народу и даље забрањивала приступ Библији. Она је верницима давала књиге о сатима и књиге о животима светаца — што је све само бедна замена! a За разлику од њих, Јансенисти, католици који су имали „јеретичке“ ставове, залагали су се за читање Светог писма. Тако су колпортери учествовали у дистрибуисању тада недавно завршеног превода Грчких списа („Новог завета“) од Ле Мастр де Сасија.

У исто време се у колпортеровом руксаку почела појављивати и једна нова јефтина форма литературе. Уз помоћ тих књига су многи Французи научили да читају, оне су их образовале и забављале све док нису ишчезле у 19. веку. Французи су их звали библиотек блу, или плава библиотека, због боје корица. У Енглеској су то биле књижице прича и песама; у Шпанији су се звале плијегос де кордел. Оне су садржавале приче о средњовековним витезовима, фолклору, животима светаца и тако даље. Као што се може и замислити, колпортери су били жељно ишчекивани, било да су попут оних с Пиринеја долазили лети, или су као они с Дофине долазили зими.

 Занимљиво је што су колпортери служили потребама и образованих и необразованих. Једна студија из 18. века о сељанима из области Гуине на југозападу Француске садржи следеће запажање: „Током дугих зимских вечери, [сељани] у кругу свог домаћинства пола сата читају о животима светаца или неко поглавље из Библије... Кад нема ништа друго, они читају... плаву библиотеку и друге којештарије које колпортери сваке године доносе у овај сеоски крај.“ Међутим, Библија је била изузетно популарна и могла се наћи чак и на скромним фармама.

Организована мрежа

Мреже колпортера су биле развијене у француским и аустријским Алпима, Пиринејима и у Нормандији на северозападу Француске. Само с Дофина колпортери су контролисали четвртину продаје књига у јужној Европи. „Продају књига у Шпанији и Португалу, као и многим градовима у Италији, држе Французи, из истог села... с Дофина“, изјавио је један тадашњи продавац књига из Женеве.

Поред чињенице што су колпортери били „активни, марљиви и изузетно трезвени људи“, они су били успешни захваљујући привржености члановима породице, свом селу и религији. Многи од њих су били протестанти који су одржавали везу с онима који су изгнани током прогонстава. Рођаци, земљаци и истоверници су тако образовали ефикасне мреже широм Европе. Примера ради, породица Гравије је имала продајну мрежу књига која се проширила по Француској, Шпанији и Италији. Друге мреже су допрле чак до Персије и америчког континента.

Оживљавање колпортерства

Индустријска револуција у 19. веку задала је смртан ударац породичном колпортерству које је генерацијама пословало. Међутим, стварање библијских друштава покренуло је дистрибуисање Библија као никада пре. Међутим, католичка црква се и даље противила дистрибуисању Библија. Све до краја 1800-их, библијски колпортери су били малтретирани и прогањани. Упркос томе, они су у периоду од 1804. до 1909. само у Француској дистрибуисали шест милиона примерака целе Библије или њених делова.

Дело поучавања људи о Библији далеко од тога да је завршено. Године 1881. часопис Сионска Кула стражара и Гласник Христове присутности (излазио у Сједињеним Државама) позвао је хришћане на дело јеванђелизирања. Који је био њихов циљ? „Ширење истине подстицањем људи на читање.“ До 1885, на овај позив се одазвало око 300 јеванђелизатора и били су на пољу. Неки су путовали уздуж и попреко, идући у земље као што су Барбадос, Бурма (сада Мјанмар), Гватемала, Салвадор, Финска и Хондурас. Ови јеванђелизатори су до Првог светског рада проширили библијско спознање до Енглеске, Кине, Костарике, Немачке, Новог Зеланда, Норвешке, Пољске, Француске, Швајцарске и Шведске.

Занимљиво је што су се тих раних година и пуновремени јеванђелизатори Истраживача Библије (који су сада познати као Јеховини сведоци) звали колпортери. Касније је тај назив укинут зато што није пружао тачну слику о главном циљу овог дела — библијском образовању (Матеј 28:19, 20). Штавише, тај израз није означавао непрофитну природу њиховог дела. Отуда се данашње пуновремене слуге Јеховиних сведока називају пионири.

Прошле године је више од 800 000 пионира бесплатно дистрибуисало Библију и библијску литературу. Они то чине не због новчаног добитка, већ „подстакнути искреношћу, да, као послати од Бога, пред Божјим очима, у Христу“ (2. Коринћанима 2:17). Тако су данашњи пионири много више од књижара на ногама. Међутим, они дугују захвалност првим колпортерима од којих су многи оставили пример у ревности и убеђењу.

[Фуснота]

[Слике на странама 24, 25]

Колпортери су људима у кућу доносили најновије ствари

Колпортери су били жељно ишчекивани

[Извор]

© Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Слике на 26. страни]

„Нови завет“ од Ле Мастр де Сасија и књижица из плаве библиотеке

[Извори]

Скроз лево: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris Лево: © B.M.V.R de Troyes/Bbl.390/Photo P. Jacquinot

[Слика на странама 26, 27]

Јеванђелизатори су дистрибуисали библијску литературу

[Слика на 26. страни]

Данашњи пуновремени јеванђелизатори нуде бесплатну библијску поуку