Гледиште Библије

„Екстремни спортови“ — да ли да ризикујете?

„ОВИХ ДАНА СВЕ ВИШЕ НАС НАПУШТА МЕСТО ПОСМАТРАЧА ДА БИСМО И САМИ СКАКАЛИ ИЗ АВИОНА, СПУШТАЛИ СЕ НИЗ ПЛАНИНЕ, КАЈАЦИМА ЈУРИЛИ НИЗ СЛАПОВЕ И РОНИЛИ СА АЈКУЛАМА“ (НОВИНЕ „THE WILLOW GLEN RESIDENT“).

ОВАЈ коментар осликава растући тренд у спорту. Значајан пораст популарности спортова као што су скајдајвинг, алпинизам, параглајдинг и БЕЈС џампинг a, говори да је свет очаран ризиковањем. Сноуборди, маунти бајкови, скејтборди и ролери такође се користе да би се помериле личне границе освајањем најстрмијих планина, највиших литица и прављењем најдужих скокова. Како извештава часопис Time, растућа популарност „екстремних спортова“ — спортова у којима учесници много ризикују — наглашава жељу милиона да се нађу на „метафоричној ивици где се мешају опасност, вештина и страх, да би викенд-ратницима као и професионалним атлетама пружили осећај да померају границе сопствених могућности“.

Међутим, овај пораст популарности је и врло скуп. Све више и више људи се повреди кад у релативно безбедним спортовима иду до крајњих граница. Године 1997. у Сједињеним Државама је број повреда повезаних са скејтбордом које су захтевале хитну медицинску помоћ порастао за више од 33 посто, затим са сноубордом за 31 посто, а с планинарењем за 20 посто. Последице у другим спортовима су још горе, што је очигледно из растућег броја смртних случајева у екстремним спортовима. Поборници ових спортова су свесни опасности. Једна жена која учествује у екстремном скијању каже: „Смрт ми је увек у мислима.“ Један професионални сноубордер закључује речима да „се нисте довољно трудили ако се нисте повредили“.

С обзиром на ове чињенице, како један хришћанин треба да гледа на учествовање у таквим активностима? Како нам Библија може помоћи  када доносимо одлуку да ли да учествујемо у екстремним спортовима? Разматрање тога шта Бог мисли о светости живота помоћи ће нам да одговоримо на ова питања.

Божје гледиште о животу

Библија нам говори да је Јехова ’извор живота‘ (Псалам 36:10). Он не само што је створио човечанство већ се побринуо и да нам да оно што нам је потребно да бисмо се радовали животу (Псалам 139:14; Дела апостолска 14:16, 17; 17:24-28). Због тога је разумно закључити да он од нас очекује да водимо рачуна о ономе што нам је тако љубазно дао. Закони и начела дати нацији Израел помажу нам да разумемо ту чињеницу.

Мојсијев закон је захтевао да особа предузме кораке којима би се заштитили туђи животи. Ако се то није урадило, а живот би био изгубљен, онај ко је могао да спречи трагедију сматрао би се кривим за крв. На пример, кућевласнику је било заповеђено да око равног крова своје нове куће направи један низак зид или ограду, то јест наслон. У противном, ако би неко пао с крова и погинуо, кривица за крв би пала на ту кућу (Поновљени закони 22:8). Ако би бик неочекивано убо особу тако да она умре, власник бика се не би сматрао одговорним. С друге стране, ако се знало да је бик опасан и ако је његов власник био упозорен, али га није добро чувао и догоди се да бик некога убоде, онда би се тај власник сматрао кривим за крв и могао је бити убијен (Излазак 21:28, 29). Пошто је Јехови живот драгоцен, његов Закон је одражавао високо поштовање према очувању и заштити живота.

Верне Божје слуге су разумеле да се ова начела односе и на излагање опасности. Према једном од библијских извештаја, Давид је изразио жељу да ’пије воде из студенца код врата витлејемских‘. Витлејем је у то време био под контролом Филистеја. Када су чули Давидову жељу, тројица његових војника су се пробили кроз филистејски логор, захватили воде из студенца у Витлејему и донели је Давиду. Како је Давид реаговао? Он није пио воду, већ ју је уместо тога пролио на земљу. Он је рекао: „Не дао ми Бог мој да то учиним! Бих ли ја пио крв тих људи који не марише за живот свој? Јер је донесоше не марећи за [„ризикујући“, NW] живот свој“ (1. Летописа 11:17-19). Давиду је било незамисливо да зарад личног задовољства ризикује живот других.

Исус је слично реаговао када га је, вероватно у визији, Ђаво кушао да се баци с врха храма да види да ли ће га анђели заштитити да се не повреди. Исус је одговорио: „Не искушавај Јехову, Бога свога“ (Матеј 4:5-7). Да, и Давид и Исус су схватали да је непотребно излагање ризику који би могао да угрози људски живот, погрешно у Божјим очима.

Са овим примерима на уму, можда се питамо: ’Где да повучемо црту када се ради о томе шта је екстреман или опасан спорт? Пошто се чак и са уобичајеним обликом рекреације, која сама по себи није опасна, може ићи до крајњих граница, како можемо утврдити колико далеко можемо отићи?‘

Да ли је вредно ризика?

Једна искрена процена било које активности коју можда планирамо помоћи ће нам да утврдимо одговор. На пример, можемо се питати: ’Колики је проценат повреда у овом спорту? Да ли имам кондицију и заштитну опрему потребну да би се спречиле повреде? Које су последице ако паднем или погрешно проценим скок или ако моја заштитна опрема закаже? Да ли ће то бити мања незгода или постоји могућност да се озбиљно повредим или погинем?‘

Излагање непотребним ризицима у име рекреације може утицати на драгоцени однос правог хришћанина с Јеховом као и на то колико је подобан за посебне предности у скупштини (1. Тимотеју 3:2, 8-10; 4:12; Титу 2:6-8). Јасно је да хришћани чине добро ако чак и када се рекреирају узимају у обзир Створитељево гледиште о светости живота.

[Фуснота]